мини|Зид прекривен зелиџом у медреси Бен Јусеф, у Маракешу|333x333п Зелиџ () је стил мозаичног рада направљеног од појединачно ручно клесаних комада плочица. Комади су обично различитих боја и спајани су заједно како би формирали различите шаре на основу теселација, а најзначајнији су били сложени исламски геометријски мотиви, као што су звездане шаре састављене од различитих полигона. Овај облик исламске уметности једна је од главних карактеристика архитектуре у западном исламском свету. Налази се у архитектури Марока, архитектури Алжира, раним исламским локалитетима у Тунису и у историјским споменицима Ал Андалуса (на Пиринејском полуострву). Од 14. века па надаље, зелиџ је постао стандардни декоративни елемент дуж доњих зидова, у фонтанама и базенима, на минаретима и за поплочавање подова.
После 15. века традиционални мозаични зелиџ је изашао из моде у већини земаља, осим у Мароку, где се и данас производи. Зелиџ се налази у модерним зградама које користе традиционалне дизајне, као што је џамија Хасана II у Казабланки, којој је додана нову палету боја са традиционалним дизајном. Утицај зелиџ шара био је очигледан и на шпанским плочицама произведеним током периода ренесансе и види се у неким модерним имитацијама осликаним на квадратним плочицама.
Име Реч зелиџ () је изведено од глагола залаја () што значи „клизити“, у односу на глатку, глазирану површину плочица. Реч азулехо на португалском и шпанском језику, која се односи на стил осликаних плочица у Португалу и Шпанији, потиче од речи зелиџ. У Шпанији, техника мозаичних плочица која се користи у историјским исламским споменицима попут Алхамбре назива се и аликатадо, шпанска реч која потиче од арапског глагола qata'a () што значи „сећи“.
Историја
Порекло (од 10. до 13. века) мини|Мозаичне плочице из Бани Хамада (данашњи Алжир), 11. век|350x350п Техника израде мозаичних плочица вероватно је инспирисана или изведена из византијских мозаика, а затим су је муслимански мајстори прилагодили за израду фајанс плочица. Фрагменти зелиџ плочица из Мансурије (Сабра) у Тунису, који вероватно потичу из фатимидског периода из средине 10. века или из периода зиридске окупације средином 11. века, указују на то да се техника могла развити у западном исламском свету око овог периода. Жорж Марке је тврдио да ови фрагменти, заједно са сличним украсима пронађеним у Махдији, указују на то да је техника вероватно настала у Ифрикији и да је потом извезена даље на запад.
До 11. века, техника зелиџа је достигла софистицирани ниво у западном исламском свету, што потврђују разрађени тротоари пронађени у престоници Хамадида, Бани Хамаду и у Алжиру. Модерна ископавања овде су открила низ испреплетаних плочица, укључујући плочице у облику крста осликане сјајем, и плочице у облику осмокраке звезде једнобојне зелене или тиркизне боје. Пронађене у палатама изграђеним између 1068. и 1091. године, оне би могле бити приписане ифрикијским занатлијама који су побегли од инвазија Бану Хилала на исток и потражили уточиште код Хамадида отприлике у то време, иако су плочице са сјајем можда биле увезене из других места. Генерално, хамадидске палате су више користиле глазирану керамичку архитектонску декорацију него ранија исламска архитектура и можда су одиграле улогу у промоцији овог архитектонског начина у остатку западних исламских земаља. алт=|мини|Декорација плочицама на горњем делу минарета џамије Касбах у Маракешу (модерна рестаурација оригиналних плочица из 12. века)|249x249п Током наредног алмохадског периода, истакнуте траке керамичке декорације у зеленој и белој боји биле су карактеристичне за минарете џамије Кутубија и џамије Касбах у Маракешу. Релативно једноставног дизајна, могли су одражавати уметничке утицаје берберске културе Санхаџа. Џонатан Блум наводи глазиране плочице на минарету џамије Кутубија, које датирају из средине 12. века, као најранији поуздано датиран пример зелиџе у Мароку. Појединачни комади плочица су велики, што омогућава да се узорак види из даљине. Сваки комад је пре печења био пробушен малом рупом како би се плочице могле причврстити ексерима за дрвени оквир постављен у површину малтера на овом делу минарета. Минарет џамије Касбах, изграђен нешто касније, 1190-их, генерално користи више керамичке декорације, укључујући геометријске мозаике на горњим деловима минарета у истој техници као и они на Кутубији (мада мало разноврснији у дизајну).
Плочице на оба минарета данас су модерне репродукције оригинала, чији су фрагменти сачувани у резервној колекцији музеја палате ел Бади.
Генерализација широм региона (од 14. до 15. века) мини|Зелиџ плоча са сложеном геометријом и мозаично обликованим арапским словима у Мирадор де Линдараха у Алхамбри (14. век) Сложенији зелиџ стил који је данас познат постао је широко распрострањен током прве половине 14. века за време династичких периода Маринида, Зајанида и Насрида у Мароку, Алжиру и Ал Андалусу. Због значајног културног јединства и односа између Ал Андалуса и западног Магреба, облици зелиџе под покровитељством Маринида, Насрида и Зајанида су изузетно слични. У Ифрикији (Тунис), под династијом Хафсида, зелиџ плочице су у великој мери изашле из моде у истом периоду и замењене су каменим и мермерним панелима.
Зелиџ плочице су се најчешће користиле за поплочавање подова и покривање доњих зидова унутар зграда. Зелиџ је такође коришћен на спољашњости минарета и на неким улазним порталима. Геометријски мотиви су преовлађивали, а током овог периода су се формирали обрасци све веће сложености. Ређе су стварани и биљни или цветни арабескни мотиви. На зидовима, зелиџ геометријски дадои су обично били украшавани епиграфским фризом. У овом периоду коришћено је више боја као што су жута (коришћењем оксида гвожђа или хром жуте), плава и тамносмеђа манганска боја. Овај стил мозаика од плочица, формиран састављањем великог броја малих ручно сечених комада како би се формирао узорак, очигледан је у познатим грађевинама из тог периода као што су палате Алхамбра, џамије у Тлемсену и медресе Маринида у Фесу, Мекнесу и Салеу. Такође се налази у неким хришћанским шпанским палатама из истог периода које су запошљавале муслиманске или мудехарске занатлије, а најзначајнији је Алказар у Севиљи, чији су делови из 14. века савремени са Алхамбром и садрже зелиџ плочице у истом стилу, мада нешто мање софистицираности. мини|Зелиџ остаје у Чели (14. век), у јарким бојама и цветним мотивима који су можда били обележје занатлија из Тлемцена Међу најизузетнијим сачуваним примерима насридске зелиџске уметности су дадои Мирадор де Линдараха и Торе де ла Каутива у Алхамбри, оба из 14. века. Док је арапска епиграфија обично била уклесана штуко или осликана на већим квадратним плочицама, ова два примерка садрже веома фине арапске натписе на насхи писму, који су направљени од склапања обојених комада плочица исечених у облику самих слова и постављених на белу позадину. Плочице Торе де ла Каутива се додатно разликују по употреби љубичасте боје која је јединствена у архитектонској декорацији зелиџе. Дадо Мирадора из Линдараје такође садржи посебно напредну геометријску композицију са веома финим мозаичким комадима испод нивоа натписа. Неки од комада плочица у овој композицији имају ширину од само 2 милиметра.
Поред зелиџ рада даље на западу, међу занатлијама Тлемцена развио се донекле препознатљив стил са јарко обојеним комадима, често у цветним узорцима палмета и спирала. Најважнији рани пример овог стила била је декорација медресе Ташфинија (која више не постоји), коју је основао Абу Ташфин I (владао 1318–1337). Овај тип се касније појавио у каснијим споменицима овог доба, углавном у Тлемцену (као што су џамија и медреса Абу Мадијана), али и даље у Маринидској медреси у Чели, што сугерише да је иста радионица занатлија можда била запослена код Маринида отприлике у то време. Употреба зелиџ декорације на улазним пролазима, иначе неуобичајена у остатку Магреба, такође је била најкарактеристичнија за архитектуру Тлемцена. Данас, археолошки музеј у Тлемсену садржи многе остатке плоча и фрагмената зелиџе из разних средњовековних споменика који датирају још из династије Зајанида. мини|Плочице у техници зграфито са епиграфског фриза медресе Бу Инанија у Фесу (14. век) Епиграфски фризови у маринидским плочицама, који су обично прекривали главне мозаичке дадое, рађени су другачијом техником познатијом као зграфито (од италијанске речи за „изгребано“). У овој техници, квадратне плоче су глазиране црном бојом, а глазура је затим одсецана око жељеног мотива, остављајући арапски натпис и друге декоративне украсе у црном рељефу на голој земљаној подлози. Понекад је земљана позадина прекривена белим премазом, а у неким приликама се уместо црне користи зелена глазура како би се оставио зелени мотив у рељефу. Пример овог другог види се на керамичкој декорацији минарета медресе Бу Инанија у Фесу (1350–1355), унутар удубљења мотива себке.
Каснија историја (16. век и касније) мини|Пример плочица куенка или ариста са исламским геометријским мотивима, произведених у Шпанији 16. века, у Метрополитен музеју уметностиУ 16. веку већи део Северне Африке је дошао под османску власт. У Алжиру, аутохтони зелиџ стил је углавном замењен малим квадратним плочицама увезеним из Европе, посебно из Италије, Шпаније и Делфта, а понекад и из Туниса. Неки примери традиционалнијих мозаичних плочица пронађених у овом касном периоду можда су се наставили производити у Тлемсену. У Тунису, још један стил декорације плочица, калалин плочице, постао је уобичајен током 18. века и производио се локално. Састојао се од квадратних панела фиксне величине, осликаних сценама и цвећем, техником сличном италијанској мајолици, а не ранијој техници мозаика. У Мароку су постојећи архитектонски стилови одржавани уз релативно мало спољних утицаја. Овде се традиционални зелиџ наставио користити и након 15. века и производи се до данас. Под династијом Саади у 16. веку и у наредним вековима, употреба зелиџа постала је још свеприсутнија у Мароку и покривала је све веће површине. Током владавине алавитског султана Мулај Исмаила (1672–1727), зелиџ је интензивно коришћен на фасадама монументалних капија нове царске тврђаве у Мекнесу.мини|Зелиџ у Саадским гробницама (крај 16. века), користећи другачији метод бојења и тање појединачне делове за финије шареПод Садидима, сложеност геометријских узорака је повећана за декорацију најлуксузнијих зграда, као што је палата Бади (сада у рушевинама). Неке од зелиџ композиција у Саадским гробницама су међу најбољим примерима ове врсте декорације. :У овом примеру, мајстори су користили финије (тање) комаде мозаика, а танки, линеарни комади који чине каиш су обојени, док су већи комади који чине „позадину“ бели. Ова шема је обрнула образац бојења који се генерално виђао код старијих зелиџ декорација (где је основа била обојена, а линеарни каишеви бели).
Током векова од периода Садида, техника зграфита, која се раније користила за маринидске епиграфске фризове, ушла је у општу употребу у Мароку као једноставнија и економичнија алтернатива мозаицима. Ова врста плочица се често користила на пространствима великих капија и портала. Мотиви су често релативно једноставнији и мање шарени него у традиционалном мозаичном зелиџ стилу. Поред црне глазуре, у каснијим примерцима овог типа коришћена је и зелена или плава глазура за добијање мотива у овим бојама. Пример овога може се видети на плаво-зеленим плочицама обложеним фасадама капије Баб Бу Џелуд у Фесу, изграђене 1913. године.