мини|311x311п|Уметнички приказ преисламских костима између четвртог и шестог века. Арапски идентитет (арапски: الهوية العربية) је објективно или субјективно стање доживљавања себе као Арапа и односа према томе да је Арапин. Као и други културни идентитети, ослања се на заједничку културу, традиционално порекло, заједничку земљу, заједничка искуства, укључујући основне сукобе. Ове заједничке особине су регионалне, а у историјском контексту и племенске. Арапски идентитет се дефинише независно од верског идентитета и претходи ширењу ислама и пре ширења јудаизма и хришћанства, са историјски потврђеним арапским муслиманским племенима, арапским хришћанским племенима и арапским јеврејским племенима. Арапи су разнолика група у погледу верских припадности и пракси. Већина Арапа су муслимани, са мањином која се придржава других вера, углавном хришћанства, али и Друза и Бахаија.
Арапски идентитет се такође може посматрати кроз призму националног, регионалног или локалног идентитета. Кроз арапску историју, постојала су три главна национална тренда у арапском свету. Панарабизам одбацује постојећи суверенитет појединачних арапских држава као вештачке творевине и позива на потпуно арапско јединство.
Историја Очево порекло се традиционално сматрало главним извором припадности у арапском свету када је у питању чланство у етничкој групи или клану. мини|Блиски исток 565. године, приказујући Гасаниде, Лахмиде, Кинду и Хиџаз.|249x249п Арапи се први пут помињу средином деветог века пре нове ере као народ који је живео у источној и јужној Сирији и северном делу Арабијског полуострва.
Арапи су били под вазалством Неоасирског царства (911–605. п. н. е.), и наследног Неовавилонског царства (605–539. п. н. е.), Персијског Ахеменидског царства (539–332. п. н. е.), Грчког Македонског/Селеукидског царства и Партског царства. Арапска племена, а најзначајнија Гасаниди и Лахмиди, почињу да се појављују у јужним сиријским пустињама и јужном Јордану од средине 3. века нове ере па надаље, током средњих и каснијих фаза Римског и Сасанидског царства. лево|мини|249x249piksel|Ширење халифата Однос између и додатно је компликован појмом „изгубљених Арапа“ који се помињу у Курану као кажњени због свог неверовања. Сви савремени Арапи сматрани су потомцима два претка, Кахтана и Аднана. Током раних муслиманских освајања у 7. и 8. веку, Арапи су основали Рашидунски, а затим Омејадски халифат, а касније и Абасидски халифат, чије су се границе простирале на јужну Француску на западу, Кину на истоку, Анадолију на северу и Судан на југу. Ово је било једно од највећих копнених царстава у историји.
Идеологија
Арапски национализам мини|Гамал Абдел Насер је био симбол и значајан играч у успону арапског национализма|326x326п Арапски национализам је националистичка идеологија која тврди да су Арапи нација и промовише јединство арапског народа. У савременом схватању, то је веровање да је арапски народ народ уједињен језиком, културом, етничком припадношћу, историјом, географијом и интересима, и да ће једна арапска нација окупити Арапе унутар својих граница од Атлантског океана до Арабијског мора.
Многи Арапи верују да су стара нација, показујући понос, на пример, на основу арапске поезије и других облика арапске књижевности. У ери ширења ислама, национализам се манифестовао идентификацијом Арапа као посебне нације унутар исламских земаља. У модерној ери, ову идеју су отелотвориле идеологије попут насеризма и баасизма, које су биле уобичајени облици национализма у арапском свету, посебно средином двадесетог века. Можда најважнији облик стварања такве арапске државе било је оснивање Уједињене Арапске Републике између Египта и Сирије, иако је то било кратког века. Донекле, арапски национализам је добио нову популарну привлачност као резултат Арапског пролећа 2010-их, позивајући на арапско друштвено јединство, предвођено људима на улицама, а не ауторитарним режимима који су успоставили историјске облике национализма.
Арапски социјализам Арапски социјализам је политичка идеологија заснована на спајању арапског национализма и социјализма. Арапски социјализам се разликује од других социјалистичких идеја које преовлађују у арапском свету. За многе, укључујући и Мишела Афлака, једног од његових оснивача, арапски социјализам је био неопходан корак ка консолидацији арапског јединства и слобода, јер је социјалистички систем власништва и развоја сам по себи могао да превазиђе остатке колонијализма у арапском свету.
Јединство
Панарабизам десно|мини|Египатски председник Гамал Абдел Насер потписује пакт о јединству са сиријским председником Шукријем ел Куватлијем, чиме је формирана Уједињена Арапска Република, фебруар 1958. године|249x249п Панарабизам је идеологија која заговара уједињење земаља Северне Африке и Блиског истока од Атлантског океана до Арабијског мора, често називаних арапским светом. Идеја се заснива на интеграцији неких или свих арапских земаља у јединствени политички и економски оквир који уклања границе између арапских држава и успоставља јаку економску, културну и војну државу. Арапско јединство је идеологија коју арапски националисти виде као решење за заосталост, окупацију и угњетавање од којих пате арапски грађани у свим појединачним државама.
Арапска лига Арапска лига, формално Лига арапских држава, је регионална организација арапских земаља у и око Северне Африке, Блиског истока, Рога Африке и Арабијског полуострва. Формирана је у Каиру 22. марта 1945. године са шест чланица: Краљевином Египтом, Краљевином Ираком, Трансјорданом (преименованом у Јордан 1949. године), Либаном, Саудијском Арабијом и Сиријом. Његова повеља предвиђа координацију између држава чланица у економским питањима, укључујући трговинске односе, комуникације, културне односе, путне исправе и дозволе, друштвене односе и здравство.
Дефиниција мини|Приказ Агар и Исмаела у Арабијској пустињи од стране Франсоа-Жозефа Навеза.|378x378п Арапин се може дефинисати као припадник семитског народа, који насељава већи део Блиског истока и Северне Африке. Везе које спајају Арапе су етничке, језичке, културне, историјске, националистичке, географске, политичке, а често се односе и на религију и културни идентитет.3 Током своје дуге историје и са многим локалним варијацијама, Арапи су развили своје посебне обичаје, језик, архитектуру, ликовну уметност, књижевност, музику, филм, плес, медије, кухињу, одећу, друштва и митологију.
Према јудаизму и исламу, Исмаел је био предак Исмаилићана и Арапа. Исмаел је био старији Аврамов син и предак многих истакнутих арапских племена.
Домовина Арапски свет, формално арапска домовина, такође познат као арапска нација или арапске државе, тренутно се састоји од 22 арапске земље: Алжира, Бахреина, Комора, Џибутија, Египта, Ирака, Јордана, Кувајта, Либана, Либије, Мауританије, Марока, Омана, Палестине, Катара, Саудијске Арабије, Сомалије, Судана, Сирије, Туниса, Уједињених Арапских Емирата и Јемена. Заузимају подручје које се протеже од Атлантског океана на западу до Арабијског мора на истоку, и од Средоземног мора на северу до Рога Африке и Индијског океана на југоистоку. У 2019. години, укупно становништво арапског света процењено је на 423 милиона становника.
Категорије Арапски идентитет се може описати као да се састоји од многих међусобно повезаних делова:
Раса мини|Традиционална кахтанитска генеалогија.|252x252п На основу анализе ДНК народа који говоре семитски језик, неке скорашње генетске студије су пронашле везе са Y хромозомом између модерних народа Блиског истока који говоре семитски језик, попут Арапа, Јевреја, Мандејаца, Самарићана и Асираца.
Средњовековни арапски генеалози су поделили Арапе у три групе:
„Древни Арапи“ племена која су нестала или била уништена. „Чисти Арапи“ који потичу од племена Кахтан, које је постојало пре Аврама и Исмаела. „Арабизовани Арапи“ потичу од Исмаела, старијег Аврамовог сина преко његовог брака са Ралом бинт Мудад ибн Амр ибн Џурхум, Арапкињом Кахтанкињом. Племена која потичу из овог савеза називају се и племенима Аднани.
Вековима касније, „арабизовани Арапи“ су преузели име „Чисти Арапи“, а опис „арабизовани Арапи“ је приписан другим народима који су се придружили исламу и створили савезе са арапским племенима.
Етницитет Фокусирање на етнички идентитет је још један начин дефинисања арапског идентитета, који се може поделити на језичке, културне, друштвене, историјске, политичке, националне или генеалошке термине. У овом приступу, „бити Арапин“ се заснива на једном или више следећих критеријума:
Генеалогија: Особа која може да прати своје порекло по оцу до арапских племена, из Арабијске пустиње, Сиријске пустиње и суседних подручја,(Regueiro et al.) 2006; found agreement by (Battaglia et al.) 2008 Самопоимање: особа која себе дефинише као „Арапина“, Приписивање идентитета: Неко кога други виде као Арапина, на основу њихових појмова етничке припадности (на пример, људи северног Судана, који се могу сматрати и Африканцима и/или Арапима), Лингвистички: Неко ко говори арапски, посебно као матерњи језик, и, самим тим, као културни израз,Jankowski, James. "Egypt and Early Arab Nationalism" in Rashid Kakhlidi, ed., Origins of Arab Nationalism, Quoted in Култура: неко ко је одрастао уз арапску културу, Политички: Неко чија је земља члан Лиге арапских држава и ко дели политичке везе са арапским земљама (на пример, Сомалци и Џибућани), Друштвени: Неко ко живи у арапском друштву или се идентификује са њим, Националност: онај који је држављанин арапске државе.
Националност десно|мини|Застава Арапске побуне, њен дизајн и боје су основа застава многих арапских држава.|249x249п Национални идентитет је нечији идентитет или осећај припадности једној држави или једној нацији. То је осећај нације као кохезивне целине, представљене посебним традицијама, културом, језиком и политиком. Арапски национализам је националистичка идеологија која слави славу арапске цивилизације, језика и књижевности Арапа, позивајући на подмлађивање и политичко јединство у арапском свету. Претпоставка арапског национализма је потреба за етничким, политичким, културним и историјским јединством међу арапским народима арапских земаља. Главни циљ арапског национализма био је постизање независности од западног утицаја свих арапских земаља. Арапске политичке стратегије са нацијом како би се одредила борба арапске нације са државним системом (национална држава) и борба арапске нације за јединство. Концепти новог национализма и старог национализма користе се у анализи како би се разоткрио сукоб између национализма, националног етничког национализма и новог националног политичког национализма. Ова два аспекта националних сукоба истичу кризу познату као Арапско пролеће.
Религија мини|Преисламска арапска богиња Алат из храма Ба'алшамин у Палмири, први век нове ере|347x347п До отприлике четвртог века, скоро сви Арапи су практиковали политеистичке религије. Иако су се развиле значајне јеврејске и хришћанске мањине, политеизам је остао доминантан систем веровања у преисламском периоду, већина Арапа је следила паганску религију са бројним божанствима, укључујући Хубала, Вада, Алата, Маната и Узу. Неколико појединаца, ханифа, очигледно је одбацило политеизам у корист монотеизма који није био повезан ни са једном одређеном религијом. Различите теорије су предложене у вези са улогом Алаха у меканској религији. Данас је већина Арапа муслимани, а идентитети се често сматрају нераздвојним. „ Стих о братству“ је десети ајет куранског поглавља „ Ал-Хуџурат“, који говори о братству верника.