Елизабет Киблер-Рос (Цирих, 8. јул 1926 — Скотсдејл, 24. август 2004) била је швајцарско-амерички психијатар, пионир у студијама о блиској смрти, ауторка и креаторка пет фаза туговања, познатих и као Киблер-Рос модел.
Године 1970, Киблер-Рос је одржала Ингерсолово предавање на Универзитету Харвард, фокусирајући се на своју књигу О смрти и умирању (1969). До јула 1982. године, Киблер-Рос је подучавала 125.000 студената на курсевима о смрти и умирању на колеџима, семинарима, медицинским школама, болницама и установама социјалног рада."Turn on, tune in, drop dead" by Ron Rosenbaum, Harper's, July 1982, pages 32–42 Године 1999, Јавна библиотека Њујорка прогласила је књигу О смрти и умирању једном од својих „Књига века“, а часопис Time препознао ју је као једну од „100 најважнијих мислилаца“ 20. века. Током своје каријере, Киблер-Рос је добила преко 100 награда, укључујући двадесет почасних диплома, и примљена је у Националну женску кућу славних 2007. године. Године 2024, издавачка кућа Simon & Schuster објавила је листу својих 100 најзначајнијих књига, укључујући и књигу Киблер-Рос О смрти и умирању. Зелена библиотека Универзитета Станфорд тренутно чува њене преостале архиве које су доступне за проучавање.
Рани живот и образовање Елизабет Киблер је рођена 8. јула 1926. године у Цириху, Швајцарска, у протестантској хришћанској породици. Била је једна од тројки, од којих су две биле идентичне. Њен живот је био угрожен због компликација, тежила је само око 900 грама на рођењу, али је рекла да је преживела захваљујући мајчиној љубави и пажњи. Елизабет је касније добила упалу плућа и хоспитализована је са 5 година, током које је имала своје прво искуство са смрћу јер је њена цимерка мирно преминула. Њена рана искуства са смрћу навела су је да верује да, пошто је смрт неопходна фаза живота, човек мора бити спреман да се с њом суочи са достојанством и миром. мини|249x249п|Тројке: Елизабет Киблер, Ева Киблер, Ерика Киблер, Цирих, Швајцарска, 1930. година Током Другог светског рата, са само 13 година, Киблер-Рос је радила као лабораторијски асистент за избеглице у Цириху. Од малих ногу је била одлучна да постане лекарка упркос очевим напорима да је примора да постане секретарица у његовом предузећу. Одбила га је и напустила дом са 16 година. Почела је да ради као кућна помоћница за једну жену, где је упознала лекара који је желео да јој помогне да постане лекарка. Затим је радила као шегрт за др Брауна, научника у свом родном граду, све док није банкротирао. Овде се сетила како је добила свој први лабораторијски мантил са својим именом.
8. маја 1945. године, у осамнаестој години, придружила се Међународној добровољној служби за мир као активисткиња. Два дана касније, прешла је границу са Француском, напуштајући Швајцарску по први пут. Њен први задатак био је да помогне у обнови француског града Екурсеја. Током наредне четири године, наставила је да обавља хуманитарне радове у Француској, Немачкој, Италији, Белгији, Данској, Шведској, Чехословачкој и Пољској.
Године 1947, Киблер је посетила концентрациони логор Мајданек у Пољској, искуство које је дубоко утицало на њено разумевање саосећања и отпорности људског духа. Потресне приче преживелих оставиле су неизбрисив траг на њу, инспиришући њену животну мисију да помаже и лечи друге. Такође је била дубоко погођена сликама стотина лептира уклесаним у неке од зидова тамо. За Киблер-Рос, лептири, ова последња уметничка дела деце која су се суочавала са смрћу, остали су са њом годинама и утицали су на њено размишљање о крају живота. Касније те године, кратко је живела са Ромима близу пољско-руског граничног града Бјалистока. Током овог периода, суочила се са неизбежним затварањем граница од стране Руса. Сусрела се са америчким официрима који су јој помогли у евакуацији транспортним авионом из Пољске у Берлин.
Након повратка у Цирих, Киблер-Рос је радила као шегрт за дерматолога др Кана Цендера у Кантонском болничком центру. Након овог времена, радила је да би се издржавала на разним пословима, стекавши значајно искуство у болницама док се добровољно јављала пружајући помоћ избеглицама. Након тога, наставила је да студира медицину на Универзитету у Цириху и дипломирала 1957. године.
Каријера
Академска каријера Након што је дипломирала на Универзитету у Цириху 1957. године, Киблер-Рос се 1958. године преселила у Њујорк да би радила и наставила студије.
Започела је психијатријску специјализацију у Државној болници на Менхетну 6. јула 1959. године, што је означило почетак њене каријере стварајући сопствене третмане за оне који су боловали од шизофреније, као и за оне који су се суочавали са називом „безнадежни пацијент“, термин који се у то време користио за терминалне пацијенте. Ови програми лечења би радили на обнављању пацијентовог осећаја достојанства и самопоштовања. Киблер-Рос је такође намеравала да смањи лекове који су ове пацијенте држали прекомерно седираним и пронашала начине да им помогне да се повежу са спољним светом. Током овог периода, Киблер-Рос је била ужаснута занемаривањем и злостављањем психијатријских пацијената, као и онима који су били на ивици смрти. Открила је да је болничко особље често поступало са мало пажње или их је потпуно игнорисало. Ово сазнање ју је навело да се труди да направи разлику у животима ових појединаца. Развила је програм који се фокусирао на индивидуалну негу и пажњу за сваког пацијента. Овај програм је невероватно добро функционисао и резултирао је значајним побољшањем менталног здравља 94% њених пацијената.
Године 1962, прихватила је позицију на Медицинском факултету Универзитета у Колораду. Тамо је Киблер-Рос радила као млађи члан факултета и дала свој први интервју младој терминално болесној жени пред просторијом пуном студената медицине. Њене намере нису биле да буде пример патологије, већ је желела да прикаже људско биће које жели да буде схваћено док се носи са својом болешћу и како је она утицала на њен живот. Она је својим ученицима изјавила:
„Сада реагујете као људска бића уместо као научници. Можда сада не само да ћете знати како се осећа умирући пацијент, већ ћете моћи и да се према њему опходите са саосећањем, истим саосећањем које бисте желели за себе.”
Киблер-Рос је завршила обуку из психијатрије 1963. године, а у Чикаго се преселила 1965. године. Понекад је доводила у питање праксе традиционалне психијатрије које је посматрала. Такође је прошла 39 месеци обуке из класичне психоанализе у Чикагу. Постала је предавач на Прицкеровој медицинској школи Универзитета у Чикагу, где је почела да води редовне недељне едукативне семинаре који се састојао од интервјуа уживо са терминално болесним пацијентима. Натерала је своје ученике да учествују у њима упркос великом отпору медицинског особља. мини|344x344п|Регистар Чикашке теолошке семинарије, том LVII, број 3, О смрти и умирању – Умирући пацијент као учитељ, др Елизабет Рос, децембар 1966. године До 1966. године, Киблер-Рос је редовно одржавала недељне семинаре о умирућим пацијентима у својој болници. Крајем 1966. године написала је чланак од седамнаест страница под називом Умирући пацијент као учитељ: Експеримент и искуство за децембарско издање часописа Чикашка теолошка семинарија, чија је тема била О смрти и умирању. Иако је изразила забринутост због свог знања енглеског језика, уредник ју је уверио. Упркос ограниченом тиражу часописа, примерак њеног чланка стигао је до уредника издавачке куће Макмилан у Њујорку. Сходно томе, 7. јула 1967. године, Макмилан је понудио Киблер-Рос уговор да прошири њен рад у књигу од 256 страница под називом О смрти и умирању. Случајно, само шест дана касније, 13. јула 1967. године, хоспис Светог Кристофера, први модерни хоспис, примио је свог првог пацијента. Књига је званично регистрована код америчког завода за ауторска права 19. маја 1969. године. Упркос кашњењима, књига је коначно објављена у новембру 1969. и брзо је постала бестселер, дубоко променивши њен живот. Приметно је да је од 18. децембра 1976. године роман О смрти и умирању остао на листи бестселера The New York Times за меке повезе, на 3. месту.
У новембру 1969. године, часопис Life објавио је чланак о Киблер-Рос, скрећући пажњу јавности на њен рад ван медицинске заједнице. Одзив је био огроман и утицао је на њену одлуку да усмери своју каријеру на рад са терминално болеснима и њиховим породицама. Интензивна пажња коју је њен рад добио такође је утицала на њен каријерни пут. Киблер-Рос је престала да предаје на универзитету како би приватно радила на ономе што је назвала „највећом мистеријом у науци“ — смрћу.
Током 1970-их, Киблер-Рос је постала заговорница светског покрета хосписа. Путовала је у преко двадесет земаља на шест континената, покрећући разне програме хосписне и палијативне неге. Године 1970, Киблер-Рос је говорио на престижном предавању Ингерсол на Универзитету Харвард на тему смрти и умирања. 7. августа 1972. године, говорила је пред Специјалним одбором Сената Сједињених Држава за старење, како би промовисала покрет „Смрт са достојанством“. Године 1977, проглашена је за „Жену године“ од стране часописа Ladies' Home Journal . Године 1978, Киблер-Рос је суоснивач Америчког холистичког медицинског удружења.
Центар за исцељење Калифорнија мини|Говор Елизабет Кјублер-Рос којем је присуствовао кардинал Теренс Кук, 1970-их Киблер-Рос је била једна од централних личности у покрету хоспицијске неге, верујући да еутаназија спречава људе да заврше своје „недовршене послове“.
Године 1977. основала је „Шанти Нилају“ (Дом мира) на четрдесет хектара земље у Ескондиду, у Калифорнији. У то време, Киблер-Рос је почела да води радионице „Живот, смрт и транзиција“ са циљем да помогне људима да реше своје „недовршене послове“, користећи Шанти Нилају као место за неке од ових петодневних радионица. Такође је намеравала да то буде центар за исцељење умирућих и њихових породица. Такође је била суоснивач Америчког холистичког медицинског удружења током овог периода.
Крајем седамдесетих година прошлог века, након што је интервјуисала хиљаде пацијената који су преминули и реанимирани, заинтересовала се за вантелесна искуства, медијумство, спиритуализам и друге начине покушаја контактирања мртвих. То је довело до скандала повезаног са Центром за исцељење Шанти Нилаја, у којем ју је преварио Џеј Бархам, оснивач Цркве аспекта божанства. Тврдећи да може да каналише духове преминулих и призива етерична „ентитета“, охрабривао је чланове цркве да се упуштају у сексуалне односе са „духовима“. Могуће је да је у ту сврху ангажовао неколико жена да играју улоге женских духова. Њена пријатељица Дајана Едвардс је позвана да присуствује служби како би се утврдило да ли су оптужбе против Бархама истините. Утврђено је да је био го и да је носио само турбан када је Едвардс неочекивано скинула селотејп са прекидача за светло и упалила светло.Coleman, Kate (July 30, 1979). Elisabeth Kubler-Ross in the Afterworld of Entities. New West. Упркос оптужби за сексуално недолично понашање, Киблер-Рос га је бранила више од годину дана. Власти нису подигле оптужницу против Бархамових. Затим је објавила прекид своје везе са Џејем Бархамом и његовом супругом Мартом у свом билтену Шанти Нилаја (број 7) 7. јуна 1981. године.
Истраге о искуствима блиске смрти Киблер-Рос се такође бавила феноменом искуства блиске смрти. Такође је била заговорница духовних водича и загробног живота, чланица Саветодавног одбора Међународног удружења за студије блиске смрти (IANDS). Киблер-Рос је први пут известила о својим интервјуима са умирућима у својој књизи О смрти и умирању: Шта умирући имају да науче лекаре, медицинске сестре, свештенство и своје породице (1969).. Првобитно, ова књига је имала тринаесто поглавље о искуствима блиске смрти, али су јој колеге снажно саветовале да га уклони због прихватања јавности, што је она и учинила пре него што је књига отишла у штампу.