Политика ненасилне акције () је књига политичких наука у три тома аутора Џина Шарпа, првобитно објављена у Сједињеним Државама 1973. године. Шарп је један од најутицајнијих теоретичара ненасилне акције, а његове публикације су утицале на покрете широм света. Ова књига садржи његове темељне анализе природе политичке моћи, као и метода и динамике ненасилне акције. Представља „темељну ревизију и прераду” ауторове докторске тезе са Универзитета у Оксфорду из 1968. године.Gene Sharp (1968), "The politics of nonviolent action: a study in the control of political power." Doctoral dissertation at University of Oxford. Књига је рецензирана у стручним часописима и новинама, и помиње се на многим савременим веб-сајтовима.На пример, чланци на веб-сајтовима: Conflict Research Consortium Staff "Book Summary: Power and Struggle, by Gene Sharp" (приступљено 24. јуна 2012); Thomas Weber and Robert J. Burrowes "Nonviolence: An Introduction" (приступљено 24. јуна 2012). У потпуности је преведена на италијански, а делимично на неколико других језика.
Обухваћене теме Три тома или „дела” Политике ненасилне акције садрже укупно 14 поглавља, као и предговор аутора и увод Томаса К. Шелинга. Сваки део почиње уводом аутора.Остале информације о књизи: исти детаљан садржај објављен је у сваком тому. Библиографске белешке налазе се на крају сваког поглавља. Сва три тома опслужује један индекс од 53 странице на крају трећег тома. Први том или „део” бави се теоријом моћи која имплицитно или експлицитно лежи у основи ненасилне акције; други том нуди детаљну анализу метода ненасилне акције; а трећи том анализира динамику ненасилне акције.
Први део: Моћ и борба Поглавље 1, Природа и контрола политичке моћи, објашњава да, иако ретко артикулисана, постоје „у основи два погледа на природу моћи”.Vol. 1 of Politics of Nonviolent Action (1973). (стр. 8) „Монолитна теорија” (стр. 9) види људе као зависне од добре воље њихових влада, док је ненасилна акција утемељена на супротној „плуралистичко-зависној теорији” (стр. 9) која владу види као „зависну од добре воље, одлука и подршке народа”, (стр. 8) што је, како Шарп тврди, „исправнији и тачнији” поглед. (стр. 8) Шарп тврди да „политичка моћ није интринзична носиоцу моћи”, (стр. 11) већ произилази из спољних извора који укључују перцепцију ауторитета, расположиве људске ресурсе; вештине и знање; материјалне ресурсе; и нематеријалне психолошке и идеолошке факторе. Сви ови извори зависе од послушности, која настаје из „различитих и вишеструких” (стр. 19) разлога, укључујући навику, страх од санкција, перципирану моралну обавезу, психолошку идентификацију са владаром, зоне равнодушности и недостатак самопоуздања међу поданицима. Послушност је у суштини добровољна, а пристанак се може повући. Затим, Ненасилна акција: активна техника борбе (поглавље 2) објашњава да се ненасилна акција може користити из различитих мотива који су верски, етички, морални или засновани на прагматичности. (стр. 67) „Пасивност, покорност, кукавичлук немају никакве везе са ненасилном техником”, (стр. 65) која се исправно разуме као „један тип активног одговора”. (стр. 65)Нагласак у оригиналу. Ненасиље је патило од научног занемаривања. (стр. 71–74) Ненасиље може укључивати и дела пропуштања и дела чињења, (стр. 68) не ослања се само на убеђивање противника, (стр. 70) и „не зависи од претпоставке да је човек инхерентно 'добар'”. (стр. 70) Ове и друге карактеристике ненасиља објашњене су и илустроване примерима из старог Рима, колонијалних Сједињених Држава, царске Русије, совјетске Русије, нацистичке Немачке, Латинске Америке, Индије, Чехословачке и јужних Сједињених Држава. Ненасилни лидери и кампање(Из стотина примера у Политици ненасилне акције) мини|центар|100п|„Ганди је дао најзначајнији лични допринос у историји ненасилне технике” (стр. 82)Ганди је дао најзначајнији лични допринос у историји ненасилне технике, својим политичким експериментима у употреби несарадње, непослушности и пркоса за контролу владара, мењање владиних политика и подривање политичких система. Овим експериментима карактер технике је проширен, а њена пракса усавршена. Међу модификацијама које је Ганди увео биле су већа пажња стратегији и тактици, промишљенија употреба арсенала ненасилних метода и свесна повезаност између масовне политичке акције и норме ненасиља” (Том 1, стр. 82). мини|центар|100п|„Суђење [Мартину Лутеру Кингу и другим] ухапшеним лидерима постало је сведочанство неустрашивости” (стр. 96)„Страх, дуго познат афроамериканцима на југу, био је одбачен. Многи су отишли у канцеларију шерифа, надајући се да ће бити међу 'траженима'. Суђење [Мартину Лутеру Кингу и другим] ухапшеним лидерима, које је привукло светску пажњу, постало је сведочанство неустрашивости и набрајање притужби.” (Том 1, стр. 96). мини|центар|100п|„Гафар Хан организовао је моћан покрет који се заветовао на потпуно ненасиље” (стр. 790)Ненасилну акцију су користиле и групе које су биле познате по свом веома агресивном понашању и насиљу [као што су] Паштуни. Хан Абдул Гафар Хан, „гранични Ганди”, организовао је моћан покрет Khudai Khidmatgar, или Слуге Божије, који се заветовао на потпуно ненасиље и чији су чланови постали неки од најхрабријих и најодважнијих и најпоузданијих ненасилних отпораша у борби Индије за независност.” (Том 3, стр. 790). Методе ненасилне акције(Поглавља у другом тому) 3. Ненасилни протест и убеђивање Описује методе које укључују формалне изјаве, као што су јавни говори, петиције и писма; комуникацију са широм публиком, као што су транспаренти, новине и писање по небу; групне презентације као што су делегације, пикетинг, или лажне награде; симболичне јавне радње, као што су јавна богослужења, истицање застава; притисци на појединце, као што су бдења или братимљење; драма и музика; поворке; одавање почасти мртвима; јавни скупови, као што су протестни митинзи или teach-in; и акти повлачења као што су напуштање скупа или одрицање од почасти. 4. Друштвена несарадња Методе које укључују остракизам; несарадњу са друштвеним догађајима, обичајима или институцијама, као што је студентски штрајк или суспензија спортске активности; и повлачење из друштвеног система, као што је остајање код куће, или протестна емиграција (хиџра). 5. Економска несарадња (I) Економски бојкоти Бојкот и друге сличне методе, укључујући потрошачке бојкоте и друге акције потрошача; радничке и произвођачке бојкоте; бојкоте добављача и дистрибутера; акције власника и менаџмента, као што су локаут или трговачки бојкоти; акције власника финансијских средстава, као што је повлачење банковних депозита; и акције влада, као што су ембарго или стављање трговаца на црну листу. 6. Економска несарадња (II) Штрајк Различите врсте штрајкова, укључујући симболичне штрајкове као што су кратки прекиди рада; пољопривредне штрајкове; штрајкове посебних група као што су затвореници или професионалци; индустријске штрајкове; ограничене штрајкове, као што су штрајкови успоравања рада и селективни штрајкови; штрајкове у више индустрија, као што је генерални штрајк; и штрајк комбинован са економским затварањем, као што је хартал. 7. Политичка несарадња Политичка несарадња се може спровести кроз одбијање ауторитета, као што је ускраћивање оданости; несарадњу грађана са владом, као што су бојкоти избора или одбијање помоћи органима за спровођење закона; делимичну или потпуну непослушност грађана, као што је споро поштовање, одбијање да се разиђу, или непоштовање 'нелегитимних' закона; акције владиног особља, као што је побуна; и међународне владине акције, као што је прекид дипломатских односа. 8. Ненасилна интервенција „У поређењу са протестом и убеђивањем и несарадњом, методе ненасилне интервенције представљају директнији и непосреднији изазов.” (стр. 357) Оне укључују психолошке интервенције, као што су штрајк глађу, сатјаграхијски пост и обрнуто суђење; физичке интервенције, као што су седећи протести и ненасилне окупације; друштвене интервенције, као што су герилско позориште, и успостављање нових друштвених образаца или друштвених институција; економске интервенције, као што су ненасилна заузимања земље или успостављање алтернативних транспортних система; и политичке интервенције, као што је тражење затварања или успостављање паралелне владе.
Други део: Методе ненасилне акције Други том (поглавља 3 до 8) садржи детаљан списак и опис специфичних метода ненасилне акције, као што су бојкоти, штрајкови и седећи протести. Такав списак, каже Шарп, „може помоћи акционистима у избору метода најприкладнијих за употребу у одређеној ситуацији [или] дати истраживачима и особама које процењују политичке потенцијале ненасилне технике веће разумевање њеног арсенала метода борбе”.Vol. 2 of Politics of Nonviolent Action (1973). (стр. 114) Укупно 198 метода је наведено у садржају, а Шарп их групише у три широке категорије: протест и убеђивање (погл. 3), несарадња (погл. 4-7) и интервенција (погл. 8), у смислу како се оне односе на динамику ненасилне акције (Том 3). Ове категорије „не треба сматрати ригидним, већ једноставно генерално важећим”. (стр. 114) Методе су сажете у приложеној табели.
Трећи део: Динамика ненасилне акције Трећи том се фокусира на динамику ненасилне акције, која увек „укључује континуирану промену у различитим утицајима и снагама које делују у том процесу и стално утичу једна на другу. Ниједна расправа у статичким терминима не може бити валидна”.Vol. 3 of Politics of Nonviolent Action (1973). (стр. 450) Почиње са поглављем 9, Постављање темеља за ненасилну акцију, са подсекцијама које се баве питањима као што су одбацивање страха, друштвени извори промена моћи, потребе за вођством, отвореност и тајност, истрага, преговори, генерисање „свести о циљу”. (стр. 473) Такође описује кључне елементе ненасилне стратегије и тактике, који се односе на питања као што су иницијатива, тајминг, бројност и снага, психолошки елементи, примена индиректног приступа, избор оружја (као што је описано у тому 2) и издавање ултиматума.
Поглавље 10 описује како почетак ненасилне акције вероватно доноси различите врсте угњетавања, и разматра примере и приступе за издржавање све веће репресије, што је императив, јер „без спремности да се суочи са репресијом покрет ненасилне акције не може се надати успеху”. (стр. 547) Поглавље 11 описује методе за одржавање солидарности ненасилне групе, као што је „одржавање односа” (стр. 575) кроз редовне масовне састанке. Поглавље 11 такође опширно анализира претње и потребе за сталним придржавањем ненасилне дисциплине, „како би се покренуле промене које ће изменити односе и постићи [циљеве]”, (стр. 573) чак и док „противник покушава да их испровоцира да почине насиље – са којим би се могао ефикасније носити”. (стр. 573)
Поглавље 12 покрива „политички џију-џицу један од посебних процеса помоћу којих ненасилна акција решава насилну репресију”. (стр. 657) Тачније:
Ово поглавље пружа бројне историјске примере таквог политичког џију-џицуа, и анализира факторе као што су утицај мишљења трећих страна и међународне осуде, изазивање неслагања и опозиције у противничком табору, и повећање подршке и учешћа из групе која има притужбе.
Три начина на која се може постићи успех (поглавље 13) описује и анализира конверзију, прилагођавање и ненасилну принуду. Ово представља „три широка процеса, или механизма, помоћу којих компликоване снаге које користи и производи ненасилна акција утичу на противника и његову способност за деловање и тиме можда доносе успех циљу групе која има притужбе”: (стр. 705–706)
Коначно, Прерасподела моћи (поглавље 14) описује како употреба ненасилне технике вероватно утиче на ненасилну групу, и на расподелу моћи између супарника и у ширем друштву или систему. Такви ефекти могу укључивати крај покорности, повећање наде, утицај на агресивност, мушкост, криминал и насиље, повећано јединство групе и децентрализацију моћи. „Чини се да ненасилна акција по својој природи доприноси ширењу ефективне моћи широм друштва” (стр. 802) делимично због повећане самосталности оних који користе ову технику.
Пријем