алт=Плесна манија на ходочашћу ка цркви у Моланбек Сен Жану, бакрорез Хендрика Хондијуса из 1642. по цртежу Питера Брогела Старијег из 1564. |мини|Плесна манија на ходочашћу ка цркви у Моленбек Сен Жану, бакрорез Хендрика Хондијуса из 1642. по цртежу Питера Бројгела Старијег из 1564. Плесна манија (такође позната као плесна куга, хореоманија, плес Светог Јована, тарантизам и плес Светог Вида) била је необичан социјални феномен који се појављивао у континенталној Европи између 14. и 17. века. У екстремним случајевима, стотине, а понекад и хиљаде људи истовремено би започињале неконтролисани плес који је могао трајати сатима или данима. Учесници би настављали да играју све до потпуне исцрпљености, колапса или повреда, а забележени су и случајеви смртних исхода услед крајњег физичког напора.
Један од првих значајнијих налета овог феномена забележен је 1374. године у Ахену - тадашњем делу Светог Римског Царства (данас Немачка) - након чега се плесна манија проширила по целом европском континенту и достигла врхунац 1518. године у Стразбуру, у региону Алзас (тада део Светог Римског Царства, данас Француска), када су стотине грађана бесомучно плесале данима, неспособне да обуздају своје покрете.
Плесна манија, која је током неколико векова захватила хиљаде људи, није била изолован феномен и добро је документована у савременим извештајима. Ипак, феномен није био добро схваћен, а начини лечења заснивали су се на нагађањима. Музичари су често пратили плесаче, у уверењу да ће музика умирити манију, али ова тактика је некад била контрапродуктивна и успевала само да привуче још више учесника.
Не постоји консензус међу савременим стручњацима о узроку плесне маније. Предложене теорије крећу од тврдњи да су плесну манију покретали тајни верски култови, преко уверења да су људи у плесу тражили олакшање од стреса и бег од сиромаштва, до идеје о масовној психогеној болести – облику друштвене сугестије кад група људи, без видљивог органског узрока, развија физичке тегобе.
Дефиниција Плесна манија (енгл. dancing mania) представља колоквијални назив за историјски феномен који је у стручним круговима познат као choreomania – термин настао у латинском језику, а изведен из грчких речи χορός (плес) и μανία (лудило).
Назив је скован од стране Парацелзуса, а стање се у почетку тумачило као клетва послата од неког светитеља – најчешће Светог Јована Крститеља или Светог Вида – због чега су се појави придавали и називи „плес Светог Јована” или „плес Светог Вида”.
У 17. веку „плес Светог Вида” је препознат као Сиденхамова хореја. Плесна манија је такође била позната и као епидемична хореја и епидемично плесање. Хореја, болест нервног система, карактерише се симптомима који подсећају на оне у плесној манији, а неретко је, иако недовољно убедљиво, сматрана обликом епилепсије.
Други научници су плесну манију описивали као „колективни ментални поремећај“, „колективни хистерични поремећај“ и „масовно лудило“.
Забележени случајеви Плесна манија се по први пут спомиње у изворима из 7. века, док један од раних извештаја потиче из 1020-их и описује групу од 18 сељака која је певала и плесала око цркве у Бернбургу, ометајући бденије на Бадње вече.
У 13. веку забележени су нови случајеви овог феномена. У једном од тих случајева, забележеном 1237. године, велика група деце прешла је око 20 километара од Ерфурта до Арнштата непрестано скачући и плешући - призор који неодољиво подсећа на легенду о Хамелнском фрулашу, насталу у истом периоду. Други познати случај догодио се 1278. године, када је око 200 људи почело да плеше на мосту преко реке Мезе, услед чега се мост урушио. Преживели су се затим окупили у оближњој капели посвећеној Светом Виду, где су уз молитве потпуно опоравили. Прва права епидемија плесне маније забележена је између 1373. и 1374. године, са случајевима пријављеним у Енглеској, Немачкој и Холандији.
24. јуна 1374. године у Ахену је отпочео један од најмасовнијих забележених случајева плесне маније, а затим се проширио на Келн, Фландрију, Франконију, Ено, Мец, Стразбур, Тонгерен, Утрехт, као и на Италију и војводство Луксембург. Нови таласи плесне маније појавили су се 1375. и 1376. године у Француској, Немачкој и Холандији, а 1381. и у Аугзбургу. Случај из 1418. у Стразбуру повезује се са исцрпљеношћу након вишедневног поста. У Шафхаузену 1428. монах је плесао до смрти, док је у Цириху исте године група жена била обузета плесним трансом.
Један од највећих таласа плесне маније догодио се у јулу 1518. године у Стразбуру, када је једна жена почела да плеше на улици, а онда јој се придружило између 50 и 400 људи. Даље епизоде забележене су у XVI веку, кад је манија била на врхунцу: 1536. у Базелу, када је у транс упала група деце, и 1551. у Анхалту, када је само један мушкарац плесао. У XVII веку професор медицине Грегор Хорст забележио је поновне налете плесне маније:„Неколико жена које сваке године посећују капелу Светог Вида у Дрефелхаузену … лудо плешу цео дан и целу ноћ док не падну у екстазу. Тако се поново саберу и не осећају ништа до следећег маја, када око дана Светог Вида поново морају да оду на то место … једна је, како причају, плесала сваке године протеклих двадесет година, друга пуних тридесет и две.“Према Џону Волеру, иако је много случајева забележено, најбоље су документовани они из 1374. и 1518. године, за које постоји обиље савремених извора.
Карактеристике Феномен плесне маније испољавао се на различите начине, али га је увек одликовало неколико заједничких карактеристика. Најчешће се јављао у тешким временима, када би и на десетине хиљада људи плесали сатима, данима, недељама, па и месецима.
У савременој књижевности жене се често приказују као типичне учеснице плесне маније, иако извори из тог доба указују на супротно. Такође се води расправа о томе да ли је плес био спонтан или организован догађај. Јасно је, међутим, да су учесници често деловали као да су без свести и неспособни да контролишу своје покрете.
У свом истраживању овог друштвених феномена, Роберт Бартоломеј указује да савремени извори бележе како учесници често нису боравили у местима где су се плесови одвијали. Они би путовали од места до места, а успут би им се придруживали и други људи. Са собом су доносили обичаје и навике које су локалцима деловале необично. Бартоломеј наводи да су плесачи носили „необична, шарена одела“ и држали „дрвене штапове“.
Роберт Маркс, у својој студији о хипнотизму, наводи да су неки учесници украшавали косу гирландама. Међутим, учесници нису увек били странци, нити су све манифестације протицале мирно: Бартоломеј бележи да су неки учесници парадирали голи и изводили непримерене гестове, а неки су чак ступали и у сексуалне односе.
Плесачи готово да нису правили паузе - плесали су све до прелома ребара, а неки су чак и умирали. Током трајања овог чина су викали, смејали се, певали, па чак и плакали. Бартоломеј наводи да су посматраче који би одбили учешће понекад силом увлачили у коло. Учесници су испољавали и необичне реакције на црвену боју: Миделфорт у Историји лудила у шеснаестовековној Немачкој пише да нису могли да је перципирају, а Бартоломеј додаје да би често реаговали насилно кад је угледају.
Бартоломеј такође наводи да су учесници током трајања маније патили од низа тегоба - болова у грудима, конвулзија, халуцинација, хипервентилације, епилептичких напада и визија. На крају би већина, потпуно исцрпљена, просто падала на земљу. Миделфорт, међутим, описује да су неки завршавали у стању чисте екстазе. Иако је манија била заразна, најчешће је захватала мање групе, попут породица и појединаца.
Тарантизам У Италији се јављао сличан феномен назван тарантизам, при чему се веровало да су жртве отроване уједима тарантуле или шкорпиона. Најстарија позната епидемија датира из 13. века, а једини познати лек био је плес уз одређену музику која је, како се сматрало, „извлачила“ отров из крви. Ова појава се јављала искључиво током летњих месеци. Плесачи би изводили тарантелу уз пратњу посебне музике која би жртву, барем привремено, „излечила“.
Неки су се бавили и другим активностима: везивали би се лозом и бичевали једни друге, опонашали мачевање, пили велике количине вина и скакали у море. Погођени су обично имали симптоме сличне плесној манији, као што су главобоље, дрхтање, трзаји и визије.
У плесној манији учесници су избегавали црвену боју, док су у тарантизму имали одбојност према црној. Женe су биле највише погођене. За разлику од плесне маније, тарантизам се јављао само у Италији и јужној Европи. Био је распрострањен до 17. века, када је изненада нестао уз повремене мање епидемије у Италији до 1959. године.
Професор историје религије Ернесто де Мартино 1959. је утврдио да већина случајева тарантизма уопште није била последица уједа паука и шкорпиона. Многи учeсници су признали да их паук није ни ујео – већ су веровали да им је неко пренео заразу. То је изазивало масовну паничну реакцију, а као „лек“ су користили плес који им је давао слободу да се не понашају у складу са строгим друштвеним нормама. Упркос разликама у пореклу и облицима, тарантизам и плесна манија често се користе као синоними.
Реакције алт=Илустрација плесне маније, слика Питера Бројгела Млађег|мини|Музика је неизоставно пратила нападе плесне маније, слика Питера Бројгела Млађег по цртежима Питера Бројгела Старијег Пошто се прави узрок плесне маније није знао, лечења су била заснована на нагађањима - иако су неке методе повремено давале резултате. Епидемија из 1374. године, која је наступила само пар деценија након Црне смрти, лечена је на сличан начин: оболели би били изоловани, а неки подвргнути егзорцизмима. Људи су веровали да је плесну манију изазвало проклетство Светог Вида, па су се му обраћали молитвама и упућивали на ходочашћа ка местима посвећеним том светитељу.
Молитве су упућиване и Светом Јовану Крститељу, за ког су неки тврдили да је изазивао плес. Други су веровали да су плесачи били опседнути демонима или самим Сотоном, па су их зато често подвргавали егзорцизмима. Према Бартоломеју, музика је незаобилазно пратила нападе плесне маније, јер се сматрала истинским леком - чак су доводили и професионалне музичаре. Међутим, Миделфорт истиче да су управо ти заводљиви ритмови привлачили пролазнике и будили у њима жељу за плесом, покрећући нове таласе плеса и додатно погоршавајући ширење маније.
Теорије Предложено је више хипотеза о узроцима плесне маније, али је и даље нејасно да ли је реч о правој болести или о друштвеном феномену. Једна од најпознатијих теорија тврди да су жртве патиле од ерготизма, отровног стања познатог у средњем веку као „ватра Светог Антуна“. Током поплава и влажних периода ергот је могао расти на ражи и другим усевима. Неки историчари га повезују са плесним епидемијама касног средњег века и ренесансе, па чак и са сејлемском хистеријом о вештицама, како наводи Оливер Сакс. Ерготизам може изазвати халуцинације и конвулзије, али не може објаснити друга необична понашања везивана за плесну манију.
Неки стручњаци су симптоме поредили са онима код енцефалитиса, епилепсије и тифуса, али ни те болести, као ни ерготизам, не објашњавају све забележене симптоме.
Многи извори наводе да су плесна манија и тарантизам могли бити последица стреса и напетости изазваних природним катастрофама тог доба, попут куге и поплава. Понављајући таласи Црне смрти и других непогода, у комбинацији са реформацијом, донели су Европи тог периода велику неизвесност и бројне изазове.
Хетерингтон и Манро сматрају да је плесна манија била последица „колективног стреса“; људи су плесали како би ублажили напетост и бреме сиромаштва, настојећи при томе да доживе екстазу и виде визије.
Према Дебори Хајд, спонтано ширење овог феномена путем социјалне заразе одиграло је кључну улогу:„Тешко је порећи да је плесна манија била обележена социјалном заразом, појачаном стресом. Она се ширила дуж трговачких путева и неретко враћала у исте крајеве - тамо где су људи већ познавали „образац“. Уверења и понашања могу се ширити попут патогена.“