Juncus tenuis је вишегодишња, зељаста биљка из породице рогоза (Juncaceae).
Опис Јавља се у густим бусеновима, са издуженим и гранатим ризомом. Стабљика је усправна, висока 10-30 (60) центиметара, пречника 1-2мм, глатка, неграната, узана, на попречном пресеку округла, јарко зелена.
Листови су базални, многобројни, дуги 7-30 центиметара и широки 1-1,3 милиметра, равни или благо увијени. Рукавац је лабав и са широким провидним ободом који се наставља у белу мембранозну лигулу дужине до 5 милиметара.
Цваст је терминална, цимозна, дуга 1-7 центиметара, граната, растресита, издужена, с размакнутим гранама, и малобројним цветовима. Има до шест круничних листића, постављених у два реда, дугих 3-4,5 милиметара, ланцетастих, издужено зашиљених на врху. Има шест прашника, стубић је кратак, с кончастим жиговима.
Плод је чаура, црвенкастобраон и танких зидова, широко јајаста, сјајана, 2/3 дужине перијанта, или мало краћа. Семе је обло, светло браон благо зашиљено на оба краја, дуго 0,3-0,4 милиметра и постаје лепљиво када се накваси, што му помаже у расејавању. Биљка може да се размножава и вегетативно, фрагментацијом ризома и вегетативним пупољцима, који се налазе у основи стабљике.
Порекло Северна и Јужна Америка.
Претпоставља се да је у Европу дошла кроз увоз сена из Америке, крајем XVIII и почетком XIX века. Иако се сматра да је врста америчког порекла, постоје индиције да је природни ареал шири и да укључује неке делове Европе, Азије и Аустралије. У Панонској низији се појавила око 1890. године. Осим у Европу, интродукована је у Аустралију, Азију, Африку и Нови Зеланд, највероватније случајно.
Индијанци су користили чај од ове биљке за купање одојчади, верујући да јача дечији организам, а стабљикама су увезивали тесто у лишће приликом печења хлеба. У држави Орегон (SAD) ова врста је користи за контролу ерозије, као биофилтер и за прекривање огољеног земљишта и уређење простора. Не прави значајне економске штете. Забележено је да се ова врста шири на остру Света Хелена у јужном Атлантику на гнездећим стаништима птице Charadrius sanctaehelenae и угрожава њен опстанак.
Станиште Расте на влажним до умерено влажним стаништима, на песковитим, шљунковитим или глиновитим и тешким земљиштима, блату, на влажним ливадама и мочварама. Захтева директну светлост, ретко се среће у дубљем хладу. Преферира отворена станишта, где је слаба компетиција других врста. То су углавном полуприродна или антропогено условљена станишта, као што су околине путева и стаза кроз шумовите пределе, делови пашњака, напуштених поља или неуређено земљиште. Лепљиво семе се лако преноси на крзну, одећи, обући, гумама аутомобилиа, стога је ова врста честа дуж стаза и путева. Веома је добро адаптирана на често гаженим стаништима и сабијеном, компактном земљишту, где се најчешће може наћи.
Распрострањеност у сарбији Спорадично распрострањена
Мере контроле и сузбијања Једна од добрих мера контроле је правиолно одржавање пашњака, као и испаша великих стада (нпр, оваца или још боље коза) тамо где је ова врста примећена. Механичко уклањање сечењем пре цветања је кључно заспречавање њеног ширења.
Синоними Juncus bicornis Mich
Juncus chloroticus Schult. & Schult.f
Juncus germanorum Steud
Juncus lucidus Hochst
Juncus macer Graz
Juncus tenuis var. multicornis E. Mez
Juncus tenuis var. williamsii (Fernald) Vict.
Галерија
Литература
Спољашње везе https://www.gbif.org/species/2702084 https://www.inaturalist.org/guide_taxa/1171366 Категорија:Инвазивне биљне врсте