Стилске вежбе () је култна представа загребачког Театра ИТД (Teatar &TD), основаног у оквиру Студентскога центра Свеучилишта у Загребу, Урађена је према истоименој књизи француског књижевника Рејмона Кеноа из 1947. године. Премијерно је одиграна 19. јануара 1968. године, у адаптацији Тонка Мароевића и режији Томислава Радића. Првобитну глумачку поставку ове дуодраме чинили су Перо Квргић и Миа Оремовић. Јануара 1970. Оремовићеву је на сцени заменила Лела Маргитић.

Представа је већ на премијери постигла огроман успех, а Квргић и Маргитићева играли су је више од 40 година на сценама широм некадашње Југославије. Освојила је бројне награде, а 2008. године уврштена је у штампано издање Гинисове књиге рекорда као најдуговјечнија представа на свету са истом глумачком поставом.

Томислав Радић је 2001. према адаптацији за представу снимио и истоимени телевизијски филм, са Пером Квргићем и Лелом Маргитић у главним улогама.

О књизи „Стилске вежбе“ Рејмона Кеноа су најславније књижевне варијације 20. века. О важности овог дела у светској књижевности Владимир Набоков каже: „Кеноове ′Стилске вежбе′ су узбудљиво ремек-дело и једна од најбољих прича у француској књижевности.“ У овој књизи Кено је једну сцену из француског аутобуса испричао на 99 различитих начина. На ову идеју писац је дошао после концерта „Уметност фуге“ у дворани Плејел у Паризу још пре Другог светског рата, али је првих 12 варијација написао у мају 1942, од којих је девет први пут објавио три године касније у белгијском надреалистичком часопису „Земља није долина суза“. У Француској је ово дело широко познато, али првенствено као прозни експериментални текст, а не као предложак за позоришну представу.

Садржај књиге Почетак књиге је белешка у којој се описује један банални догађај: „У аутобусу С за време највеће гужве. Један тип од својих двадесет шест година, са дугим вратом као да су му га истегли и са шеширом на коме траку замењује узица. Људи силазе. Поменути тип отреса се на свог суседа. Пребацује му да га овај гурне сваки пут када неко прође. Глас пискутав и злобан. Када угледа једно слободно место, хитро се устреми на њега. Два сата касније сретнем га поново код Кур де Рома, поред станице Сен Лазар. Сада је у друштву неког свог друга који му каже: ‘Требало би да даш да ти се пришије једно дугме на капуту’. Показује му где (на разрезу) и зашто.“

Кено затим пише 99 различитих варијација на исту тему: отмено и припросто, метафорично и у анаграму, на женски начин, телеграфски, визуелно, аудитивно, филозофски, сабласно, с гаћама, без гаћа, модерно, погрдно, ботанички, медицински, зоолошки, математички...

Превод Данила Киша Књигу је прево и југословенској читалачкој публици први представио Данило Киш 1964. године, а објавила га је издавачка кућа Нолит. У издању БИГЗ-а из 1993. први пут су се уз Кишов превод „Стилских вежби“ појавили и његови цртежи на којима варира лик главног јунака. Тих 13 ликовних вежби на задату тему настало је током рада на преводу Кеноовог дела 1963. у Стразбуру.

Поговор издању књиге из 1986. године преводилац Данило Киш завршио је следећим пасусом: „На основу мог превода, а са мојом дозволом, двојица загребачких студената романистике направила су загребизовани (рукописни) превод ′Стилских вежби′ (пошто се разликују не само београдски и загребачки говор него у првом реду постоје два различита аргоа у поменута два града) који су годинама играни на загребачкој сцени са великим успехом. Та је представа, без имена преводилаца, играна током последњих десетак година на разним југословенским сценама и приказана на телевизији у извођењу двоје великих загребачких глумаца.“

О представи Култну представа загребачког Театра ИТД (Teatar &TD), према истоименој књизи француског књижевника Рејмона Кеноа адаптирали су Тонко Мароевић и Томислав Радић. Премијерно је одиграна 19. јануара 1968. године. Првотно је замишљена као студентски пројекат, али је већ на премијери превазишла сва очекивања и постала хит сезоне.

На самој премијери и у наредних шездесетак реприза, између јануара 1968. и јануара 1970. године, Квргићева партнерка била је Миа Оремовић. У јануару 1970. Оремовићеву је заменила Лела Маргитић и у овој глумачкој постави на репертоару је била наредних 40–ак година.

Када је Театар ИТД променио програмску концепцију представа је скинута са репертоара. Од тада се овај комад игра у приватном позоришту Планет арт, које га је пријавило за Гинисову књигу рекорда као најдуговечнију представу са истом глумачком поделом. Представа је 2008. уврштена у штампано издање Гинисове књиге рекорда као најдуговјечнија представа на свету са истом глумачком поставом.

Критика представе Представа Стилске вежбе понудила је касних шездесетих година прошлог века неуобичајен позоришни формат и постала родоначелник новог позоришног израза и својеврсни феномен. Перо Квргић и Лела Маргитић успјели су да од једне обичне згоде из свакодневног живота, коју изводе на двадесетак различитих начина, направе врхунску комедију која се деценијама изводила. Описује се као најсјајнији представник целе једне изузетне позоришне епохе, која по позоришном и глумачком квалитету спада у сам врх светске позоришне продукције.

Стилске вежбе у Србији У Србији се представа Стилске вежбе, у другим адаптацијама и са различитим глумачким поставама, игра на многим сценама још од 1967. године. Култна представа Театра ИТД у Београду је гостовала 1968, у првој години извођења, у Атељеу 212 (још увек са Миом Оремовић у женској улози) и 16. маја 2014. у Народном позоришту, са легендарном поставом Квргић – Маргитић.

Награде

На 9. Фестивалу малих сцена у Сарајеву 1968. Перо Квргић освојио је Златни ловоров вијенац за најбољу мушку улогу, остварену у представи Стилске вежбе. На истом фестивалу у Сарајеву представа добија награду жирија критике, Златну маску листа Ослобођење, за најбољу представу. Квргић је 1968. добио и Првомајску награду Удружења драмских умјетника Хрватске за најбољу мушку улогу. У јануару 2009. Лели Маргитић и Перу Квргићу уручена је плакета Гинисове књиге рекорда, у коју је та представа као најдуговечнија на свету са истим глумачким поставом уврштена годину раније. Свечаним извођењем у Хрватском народном казалишту 2018. обележена је 50. годишњица представе, а тим поводом глумцима Перу Квргићу и Лели Маргитић, ауторима Тонку Мароевићу и посмртно Томиславу Радићу додељена је Повеља за особити допринос у промицању културног развитка Републике Хрватске.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Позоришне представе Категорија:Култура у Загребу Категорија:Култура Југославије