261px|мини|Дружба Исусова протерана из Краљевине Португалије краљевским декретом од 3. септембра 1759.; док карака испловљава са португалске обале у позадини, муња удара у језуитског свештеника док покушава да запали земаљску куглу, митру и краљевску круну; врећа златника и затворена књига (симболи богатства и контроле над образовањем) леже пред ногама свештеника.
Сузбијање Дружбе Исусове представљало је уклањање свих чланова Дружбе Исусове (језуита) из већег дела Западне Европе и њихових колонија, почевши од 1759. године, што је кулминирало укидањем реда од стране Свете столице 1773. године. Папство је прихватило антијезуитске захтеве без значајнијег отпора. Језуити су сукцесивно протеривани из Португалског царства (1759), Француске (1764), Две Сицилије, Малте, Парме, Шпанског царства (1767) те Аустрије и Угарске (1782).
Историчари идентификују више фактора који су довели до сузбијања. Језуити, који се нису устручавали да се укључе у политику, били су неповерљиви због блискости са папом и његовог утицаја на верске и политичке послове независних нација. У Француској је то била комбинација многих утицаја, од јансенизма до слободоумља, као и тада преовлађујућег нестрпљења према Старом поретку. Монархије које су тежиле централизацији и секуларизацији политичке моћи сматрале су језуите супранационалним, превише повезаним са папством и превише аутономним од монарха на чијој су територији деловали.
Својим папским брифом Dominus ac Redemptor (21. јула 1773), папа Климент XIV укинуо је Дружбу као fait accompli. Међутим, ред није нестао. Наставио је са тајним деловањем у Кини, Русији, Пруској и Сједињеним Америчким Државама. У Русији је Катарина Велика дозволила оснивање новог новицијата. Године 1814, папа Пије VII је обновио Дружбу Исусову у њеним пређашњим провинцијама, а језуити су почели да настављају свој рад у тим земљама.
Позадина сузбијања Пре сузбијања језуита у многим земљама у осамнаестом веку, постојале су и раније забране, као на пример на територијама Млетачке републике између 1606. и 1656–1657. године, које су почеле и завршиле се у оквиру спорова између Републике и папства, почевши од Млетачког интердикта. приказана књига је
До средине 18. века, Дружба је стекла европску репутацију због политичког маневрисања и економског успеха. Монарси у многим европским државама постајали су све опрезнији према ономе што су доживљавали као прекомерно мешање стране силе. Протеривање језуита из њихових држава донело је и додатну корист омогућивши владама да заплене акумулирано богатство и имовину Дружбе. Међутим, историчар Чарлс Гибсон (1966) упозорава: „Колико је то послужило као мотив за протеривање, не знамо.”
Различите државе су искористиле различите догађаје да предузму мере. Низ политичких борби између различитих монарха, посебно Француске и Португалије, почео је споровима око територије 1750. године, а кулминирао је прекидом дипломатских односа и распуштањем Дружбе од стране папе у већем делу Европе, па чак и неким погубљењима. Португалско царство, Француска, Две Сицилије, Парма и Шпанско царство били су укључени у различитом степену.
Сукоби су почели трговинским споровима 1750. у Португалији, 1755. у Француској и касних 1750-их у Двема Сицилијама. Године 1758, влада Жозеа I од Португалије искористила је слабљење моћи папе Бенедикта XIV и протерала језуите из Јужне Америке након што их је преселила заједно са њиховим домородачким радницима, а затим водила кратак сукоб (Гварански рат), да би коначно формално укинула ред 1759. године. Године 1762, француски парламент (суд, а не законодавно тело) пресудио је против Дружбе у огромном случају банкрота под притиском многих група – како унутар Цркве, тако и од стране секуларних угледника попут Мадам де Помпадур, краљеве љубавнице. Аустрија и Две Сицилије су укинуле ред декретом 1767. године.
Увод у сузбијање Прво национално сузбијање: Португалија и њено царство 1759. године мини|лево|Маркиз од Помбала, тадашњи премијер Португалије, надгледао је сузбијање језуита у Португалији и њеном царству. Слика Луј-Мишел ван Ло, 1766. Постојале су дугогодишње тензије између португалске круне и језуита, које су се појачале када је гроф од Оираша (касније маркиз од Помбала) постао државни министар монарха, што је кулминирало протеривањем језуита 1759. године. Афера Тавора 1758. године може се сматрати изговором за протеривање и конфискацију језуитске имовине од стране круне. Према историчарима Џејмсу Локхарту и Стјуарту Б. Шварцу, „независност, моћ, богатство, контрола над образовањем и везе са Римом учиниле су језуите очигледним метама за Помбалов екстремни регализам”.. Португалски сукоб са језуитима почео је око размене јужноамеричке колонијалне територије са Шпанијом. Тајним уговором из 1750. године, Португалија је Шпанији уступила спорну Колонија дел Сакраменто на ушћу Рио де ла Плате у замену за седам редукција у Парагвају. Ове аутономне језуитске мисије биле су номинално шпанска колонијална територија. Домородачком народу Гварани, који је живео на територијама мисија, наређено је да напусте своју земљу и преселе се у Уругвај. Гварани су се дигли на оружје против пресељења због тешких услова, што је довело до Гваранског рата. То је била катастрофа за Гваране. У Португалији је сукоб ескалирао, са запаљивим памфлетима који су осуђивали или бранили језуите, који су више од једног века штитили Гваране од ропства путем редукција. Португалски колонизатори су обезбедили протеривање језуита.Pollen, John Hungerford. "The Suppression of the Jesuits (1750-1773)" . 26 March 2014
Дана 1. априла 1758, Помбал је убедио остарелог папу Бенедикта XIV да именује португалског кардинала Франсиска де Салдању да Гаму да истражи наводе против језуита.Prestage, Edgar. "Marquis de Pombal" . 26 March 2014 Бенедикт је био скептичан у погледу озбиљности наводних злоупотреба. Наредио је „детаљну истрагу”, али да би се заштитила репутација Дружбе, све озбиљне ствари требало је да му се врате на одлучивање. Бенедикт је умро следећег месеца, 3. маја. Дана 15. маја, Салдања, који је папски бриф примио само две недеље раније, изјавио је да су језуити криви за „незакониту, јавну и скандалозну трговину” у Португалији и њеним колонијама. Није посетио језуитске куће како му је наређено и изјаснио се о питањима која је папа резервисао за себе.
Помбал је умешао језуите у аферу Тавора, покушај атентата на краља 3. септембра 1758, на основу њиховог пријатељства са неким од наводних завереника. Дана 19. јануара 1759, издао је декрет којим се заплењује имовина Дружбе у португалским поседима. Следећег септембра, депортовао је португалске оце, око хиљаду њих, у Папску државу, док је странце држао у затвору. Међу ухапшенима и погубљенима био је и тада осуђени Габријел Малагрида, језуитски исповедник Леоноре од Таворе, због „злочина против вере”. Након Малагридиног погубљења 1759, португалска круна је укинула Дружбу. Португалски амбасадор је повучен из Рима, а папски нунције је протеран. Дипломатски односи између Португалије и Рима били су прекинути до 1770. године.
мини|Слика Typus Religionis заплењена је из језуитског колеџа у Бијом 1762. године и коришћена као доказ у суђењу реду. Тужилаштво је тврдило да је богохулна и да показује недостатак поштовања према папству и монархији, јер представља алегорију спасења у којој су папа и краљ Француске приказани са мање истакнутости од светаца.
Сузбијање у Француској 1764. године Сузбијање језуита у Француској почело је на француском острву-колонији Мартиник, где је Дружба Исусова имала комерцијалне интересе у плантажама шећера на којима су радили црни робови и слободни радници. Њихове велике мисионарске плантаже укључивале су бројно локално становништво које је радило у уобичајеним условима тропске колонијалне пољопривреде 18. века. Catholic Encyclopedia је 1908. навела да је пракса да се мисионари лично баве продајом произведене робе (аномалија за верски ред) „дозвољена делимично да би се покрили текући трошкови мисије, а делимично да би се једноставни, детињасти домороци заштитили од уобичајене пошасти непоштених посредника” Отац Антоан Лавалет, старешина мисија на Мартинику, постао је један од највећих власника земље и робова на острву. Али са избијањем рата са Великом Британијом, бродови који су превозили робу у вредности од процењених 2.000.000 лива су заробљени, а Лавалет није могао да плати своје огромне дугове и банкротирао је. Његови повериоци су се обратили језуитском прокуратору у Паризу тражећи исплату, али он је одбио одговорност за дугове независне мисије – иако је понудио да преговара о нагодби. Повериоци су се обратили судовима и добили повољну пресуду 1760. године, која је обавезала Дружбу да плати и дала дозволу за заплену у случају неплаћања.
По савету својих адвоката, језуити су се жалили Париском парламенту. То се показало као непромишљен корак за њихове интересе. Не само да је Парламент подржао нижи суд 8. маја 1761, већ су, када су једном добили случај у своје руке, противници језуита у тој скупштини одлучили да задају ударац реду. Под оптужбом за спекулације са валутама и оптужен за мучење и убиство четири роба, Лавалет је поднео оставку из језуитског реда 1762. године.
Језуити су имали много противника. Јансенисти су били бројни међу непријатељима ортодоксне странке. Сорбона, образовни ривал, придружила се галиканцима, филозофима и енциклопедистима. Луј XV је био слаб; његова жена и деца су били за језуите; његов способни први министар, војвода од Шоазела, ишао је на руку Парламенту, а краљева љубавница, Мадам де Помпадур, којој су језуити одбили опрост греха јер је живела у греху са краљем Француске, била је одлучни противник. Одлучност Париског парламента временом је срушила сваки отпор.
Напад на језуите отворио је 17. априла 1762. симпатизер јансениста, опат Анри Шовелен, који је осудио Устав Дружбе Исусове, који је јавно испитан и разматран у непријатељској штампи. Парламент је издао своје Extraits des assertions, састављене из одломака језуитских теолога и канониста, тврдећи да су они подучавали сваку врсту неморала и заблуде. Дана 6. августа 1762, коначни arrêt (пресуду) предложио је Парламенту јавни тужилац Жозеф Омер Жоли де Флери, осуђујући Дружбу на укидање. Међутим, краљева интервенција донела је одлагање од осам месеци, а у међувремену је двор предложио компромис. Ако би се француски језуити одвојили од Дружбе на чијем је челу био језуитски генерал директно под папином влашћу и потпали под француског викара, са француским обичајима, као што је случај са Галиканском црквом, круна би их и даље штитила. Француски језуити, одбацујући галиканство, одбили су да пристану. Дана 1. априла 1763, колеџи су затворени, а даљим arrêt-ом од 9. марта 1764, од језуита се захтевало да се одрекну својих завета под претњом прогонства.
Крајем новембра 1764, краљ је потписао едикт којим се распушта Дружба широм његових поседа, иако су их неки провинцијски парламенти и даље штитили, као што су Франш-Конте, Алзас и Артоа. У нацрту едикта, отказао је бројне клаузуле које су имплицирале да је Дружба крива, и пишући Етјену Франсоа де Шоазелу, закључио је: „Ако прихватим савет других за мир у мом краљевству, морате направити измене које предлажем, или нећу учинити ништа. Не кажем више, да не бих рекао превише.”
Опадање језуита у Новој Француској Након британске победе над Французима у Квебеку 1759. године, Француска је изгубила своју северноамеричку територију Нова Француска, где су језуитски мисионари у седамнаестом веку били активни међу домородачким народима. Британска власт је имала последице по језуите у Новој Француској, али њихов број и локације су већ били у опадању. Већ 1700. године, језуити су усвојили политику само одржавања постојећих положаја уместо покушаја оснивања нових изван Квебека, Монтреала и Отаве.. 49.