Дискриминација интерсексуалних особа обухвата неправедан третман, стигматизацију и кршење људских права са којима се суочавају интерсексуалне особе. Интерсексуалне особе су рођене са полним карактеристикама, као што су хромозоми, гонаде или гениталије, које се, према Канцеларији Високог комесара УН за људска права, „не уклапају у типичне бинарне представе о мушким или женским телима”. „Пошто се њихова тела сматрају другачијим, интерсексуална деца и одрасли су често стигматизовани и изложени вишеструким кршењима људских права”.
Дискриминаторни третман укључује инфантицид, напуштање, сакаћење и занемаривање, као и шире проблеме у вези са правом на живот. Интерсексуалне особе се суочавају са дискриминацијом у образовању, запошљавању, здравственој заштити и спорту, што утиче на ментално и физичко здравље, као и на стопу сиромаштва, укључујући и последице штетних медицинских пракси.
Уједињене нације, Афричка комисија за људска права и права народа, Савет Европе, Интерамеричка комисија за људска права и друге институције за људска права позвале су државе да забране дискриминацију и боре се против стигме. Мали број земаља до сада штити интерсексуалне особе од дискриминације.
Заштита од дискриминације десно|мини|452п| Прва међународна пилот студија из 2013. године, Људска права између полова, аутора Дена Кристијана Гатаса, утврдила је да су интерсексуалне особе дискриминисане широм света: „Интерсексуални појединци се сматрају особама са 'поремећајем' у свим областима где преовладава западна медицина. Они се, мање или више очигледно, третирају као болесни или 'ненормални', у зависности од друштва.”
Уједињене нације наводе да интерсексуалне особе трпе стигму због физичких карактеристика, „укључујући кршење њихових права на здравље и физички интегритет, на слободу од мучења и злостављања, као и на једнакост и недискриминацију.” УН су позвале владе да окончају дискриминацију интерсексуалних особа:
Мали број јурисдикција до сада пружа изричиту заштиту од дискриминације интерсексуалних особа: Јужноафричка Република је била прва земља која је изричито додала интерсексуалност у законодавство, као део атрибута 'пол'. Аустралија је била прва земља која је додала независан атрибут, 'интерсексуални статус'. Малта је прва усвојила шири оквир „полних карактеристика”, кроз законодавство које је такође окончало модификације полних карактеристика малолетника које су се вршиле из друштвених и културних разлога. Од тада, неколико земаља у југоисточној Европи је забранило дискриминацију на основу полних карактеристика или интерсексуалног статуса: Албанија (од 2020), Босна и Херцеговина (од 2016), Грчка (од 2015), и Србија (од 2021) забрањују дискриминацију на основу „полних карактеристика”, док Црна Гора забрањује дискриминацију на основу „интерсексуалних карактеристика” од 2017. Исланд забрањује дискриминацију при запошљавању на основу полних карактеристика од 2018. Холандија (од 2019), Белгија (од 2020) и Данска (од 2022) такође забрањују дискриминацију на основу полних карактеристика. Пакистан забрањује дискриминацију интерсексуалних особа (, khawaja sira) од 2018. Индија такође забрањује дискриминацију „особа са интерсексуалним варијацијама” од 2020. Од 2022, Чиле је прва латиноамеричка земља која пружа правну заштиту од дискриминације на основу полних карактеристика.
Резолуција Савета Уједињених нација за људска права Године 2024, Савет Уједињених нација за људска права изгласао је усвајање своје прве резолуције (коју су предложиле владе Аустралије, Финске, Чилеа и Јужноафричке Републике) за заштиту права интерсексуалних особа. Резолуција под насловом „Борба против дискриминације, насиља и штетних пракси према интерсексуалним особама”, позива државе чланице да:<blockquote_container_style="border: 1px solid #C5D9E8; background: #F5FAFF; padding: 1em;">Појачају напоре у борби против дискриминације, насиља и штетних пракси према особама са урођеним варијацијама у полним карактеристикама и да се позабаве њиховим основним узроцима, као што су стереотипи, ширење заблуда и нетачних информација, стигма и табуи, и да раде на остваривању уживања највишег могућег стандарда физичког и менталног здравља за особе са урођеним варијацијама у полним карактеристикама.</blockquote_container_style>Поред тога, резолуција такође тражи да Високи комесар УН за људска права објави извештај „који детаљно испитује дискриминаторне законе и политике, акте насиља и штетне праксе према особама са урођеним варијацијама у полним карактеристикама, у свим регионима света.” Резолуција, усвојена са двадесет четири гласа за и двадесет три уздржана, похваљена је од стране различитих организација за људска права и заступање интерсексуалних особа, укључујући ILGA, Human Rights Watch, OII Europe и interACT.
Право на живот
Интерсексуалне особе се суочавају са генетском деселекцијом путем прекида трудноће и преимплантационе генетичке дијагностике, као и са напуштањем, занемаривањем, инфантицидом и убиствима због својих полних карактеристика. Године 2015, Савет Европе је објавио тематски документ о Људским правима и интерсексуалним особама, напомињући:
Године 2015, кинеске вести су известиле о случају напуштања новорођенчета, за које се сматрало да је разлог био његове полне карактеристике. Хонгконшка активисткиња Смол Лук извештава да то није реткост, делом због историјског наметања политике једног детета по породици. Случајеви инфантицида, покушаја инфантицида и занемаривања пријављени су у Кини, Уганди и Пакистану.
Извештаји из Кеније сугеришу да се рођење интерсексуалног детета може сматрати проклетством. Године 2015, објављено је да је кенијски адолесцент Мухад Ишмаел () био осакаћен и касније преминуо. Ишмаел је претходно био описан као проклетство за своју породицу.
Медицински третман
У местима са доступним здравственим системима, интерсексуалне особе се суочавају са штетним праксама, укључујући недобровољни или присилни третман, док се у местима без таквих система могу јавити инфантицид, напуштање и сакаћење.
Физички интегритет и телесна аутономија Интерсексуалне особе се суочавају са недобровољним или присилним медицинским третманом од најранијег детињства. Тамо где се ови поступци врше без личног информисаног пристанка, они представљају „кршење њихових права на здравље и физички интегритет, на слободу од мучења и злостављања, као и на једнакост и недискриминацију.”
Аустралијска студија из 2016. године, спроведена на 272 особе рођене са атипичним полним карактеристикама, открила је да је 60% примило медицински третман на основу својих полних карактеристика, при чему је половина добила такве третмане пре 18. године, „најчешће гениталне операције (од којих су многе извршене у детињству) и хормонске терапије”, а „већина је доживела бар један негативан утицај”. Иако су неки родитељи и лекари покушали да оснаже учеснике, студија је открила „снажне доказе који сугеришу образац институционализованог срамоћења и присилног третмана” и лоше (или никакво) пружање информација. 16% учесника студије није добило информације о могућности да немају никакав третман, а некима су дате дезинформације о природи њиховог третмана, док су информације о вршњачкој подршци такође недостајале. OII Europe извештава:
Образложења за медицинске интервенције често се фокусирају на узнемиреност родитеља или проблематизују будући родни идентитет и сексуалност, а доносе се субјективне процене о прихватљивости ризика од будуће родне дисфорије. Институције за људска права доводе у питање такве приступе као „засноване на превазиђеним друштвеним конструктима о роду и биологији”.
Одлучивање о ризику од рака и другим физичким ризицима може бити испреплетено са „нормализујућим” образложењима. У великом парламентарном извештају у Аустралији, објављеном у октобру 2013, одбор за питања заједнице Сената био је „узнемирен” могућим импликацијама тренутних пракси у лечењу ризика од рака. Одбор је изјавио: „путеви клиничких интервенција засновани на вероватноћи ризика од рака могу обухватати одлуке о лечењу засноване на другим факторима, као што је жеља за спровођењем нормализујуће операције... Лечење рака може се сматрати недвосмислено терапеутским третманом, док нормализујућа операција можда не. Стога, доношење одлуке на основу ризика од рака може избећи потребу за судским надзором на начин на који одлука заснована на другим факторима можда не би. Одбор је узнемирен могућим импликацијама овога...” Упркос томе што се изјаве клиничара називају „консензус” изјавама, и даље не постоји клинички консензус о спровођењу хируршких интервенција, нити о њиховој доказној основи, времену операције, неопходности, врсти хируршке интервенције и степену разлике који оправдава интервенцију. Операција може негативно утицати на физички осећај и способност за интимност; међутим, истраживања су показала да су родитељи спремни да пристану на операције које мењају изглед чак и по цену каснијег сексуалног осећаја у одраслом добу. Друга истраживања показују да родитељи могу донети различите одлуке уз немедикализоване информације. Стручњаци за права детета сугеришу да родитељи немају право да пристану на такве третмане.
Клиничко доношење одлука често се приказује као избор између раних или каснијих хируршких интервенција, док заговорници људских права и неки клиничари виде ове проблеме као питања пристанка и аутономије.
Медицинска фотографија и приказивање Фотографије гениталија интерсексуалне деце круже у медицинским круговима у документарне сврхе, а појединци са интерсексуалним особинама могу бити подвргнути поновљеним гениталним прегледима и приказивању медицинским тимовима. Шерон Превс је ово описала као облик понижења и стигматизације, што доводи до „немогућности одбијања негативних асоцијација о себи” где се „гениталије морају открити како би се омогућила стигматизација”.. Према Крејтону и сарадницима, „искуство фотографисања је за многе особе са интерсексуалним стањима представљало пример немоћи и понижења које су осећали током медицинских истраживања и интервенција”.p. 70.
Приступ медицинским услугама Одрасле особе са интерсексуалним варијацијама пријављују лоше ментално здравље због искустава медикализације, а многи појединци због тога избегавају здравствену негу. Многи учесници аустралијске студије изјавили су да морају да едукују своје лекаре. Слични извештаји постоје и другде: извештаји о ситуацији у Мексику сугеришу да одрасли можда не добијају адекватну негу, укључујући недостатак разумевања за интерсексуална тела и прегледе који наносе физичку штету.
У земљама без приступачних здравствених система могу се јавити инфантицид, напуштање и сакаћење. Приступ неопходним медицинским услугама, на пример због рака или уринарних проблема, такође је ограничен.
Подстицање злочина из мржње оптужбама за сексуалне злочине