Класификација спортова за особе са инвалидитетом је систем који омогућава фер такмичење између особа са различитим врстама инвалидитета.
Историјски гледано, процес су надгледале 2 групе: специфичне спортске организације за особе са инвалидитетом које покривају више спортова и специфичне спортске организације које покривају више врста инвалидитета, укључујући ампутације, церебралну парализу, глувоћу, интелектуална оштећења, „les autres“ и низак раст, оштећења вида, повреде кичмене мождине и друге инвалидитете који нису обухваћени овим групама. У оквиру специфичних врста инвалидитета, неке од главних организација су: CPISRA за церебралну парализу и повреде главе, ISMWSF за повреде кичмене мождине, ISOD за ортопедска стања и ампутиране, INAS за особе са интелектуалним инвалидитетом и IBSA за слијепе и слабовиде спортисте.
Класификација ампутираних спортова је спортска класификација специфична за особе са инвалидитетом која се користи за спортове са инвалидитетом како би се олакшало фер такмичење међу особама са различитим врстама ампутација. Ову класификацију је успоставила Међународна спортска организација за особе са инвалидитетом (ISOD), а тренутно њоме управља IWAS, са којим се ISOD спојио 2005. године. Неколико спортова има спортска управне органе специфична за класификацију спортиста са ампутираним удовима. Класе за ISOD-ов систем класификације ампутираних спортова су A1, A2, A3, A4, A5, A6, A7, A8 и A9. Прве четири су за особе са ампутираним доњим екстремитетима. Од A5 до A8 су за особе са ампутираним горњим екстремитетима.
Класификација спортова за особе са церебралном парализом је систем класификације који користе спортови који укључују особе са церебралном парализом (CP) различитог степена тежине како би се такмичиле праведно једни против других и против других са различитим врстама инвалидитета. Генерално, Међународно удружење за спорт и рекреацију за церебралну парализу (CP-ISRA) служи као тело задужено за класификацију спортова са церебралном парализом, иако неки спортови имају сопствене системе класификације који се примењују на спортисте са CP. Систем класификације који је развила CP-ISRA укључује осам класа: CP1, CP2, CP3, CP4, CP5, CP6, CP7 и CP8. Ове класе се генерално могу груписати у класе за горња инвалидска колица, инвалидска колица и покретне класе. CP1 је класа за горња инвалидска колица, док су CP2, CP3 и CP4 опште класе за инвалидска колица. CP5, CP6, CP7 и CP8 су покретне класе.
Класа инвалидитета „Други“ генерално обухвата двије класе. То су особе ниског раста и особе са оштећеним пасивним опсегом покрета. Ово друго се понекад назива PROM (Проблем са инвалидитетом). Постоји низ спортова отворених за људе који се уклапају у класе „Други“, мада њихова подобност често зависи од тога да ли су ниског раста или PROM. Историјски гледано, класификација спортова са инвалидитетом није била посебно отворена за особе са трансплантацијама, дијабетичаре и епилептичаре. То је зато што инвалидитет мора бити трајне природе.
У раним годинама атлетике за особе са инвалидитетом, здравствено стање спортисте био је једини фактор који се користио за одређивање у којој класи се такмичи. На примјер, спортиста који је имао повреду кичмене мождине која је резултирала парезом доњих екстремитета, не би се такмичио у истој трци у инвалидским колицима као спортиста са двоструком ампутацијом изнад кољена. Чињеница да је њихов инвалидитет изазвао исто оштећење није утицала на одређивање класификације, једино разматрање била је њихова медицинска дијагноза. Тек када су се ставови о атлетици за особе са инвалидитетом промјенили од пуког облика рехабилитације до самог циља, систем класификације се промјенио од медицинске дијагнозе до фокуса на функционалне способности спортисте. Иако не постоји јасан датум када се промјена догодила, систем функционалне класификације постао је норма за класификацију атлетике за особе са инвалидитетом 1980-их.
Функционална класификација за спортове са инвалидитетом генерално има три или четири корака. Први корак је општа медицинска процјена. Други је општа функционална процјена. Ово може да обухвати два дијела: прво посматрање спортиста на тренингу, а затим спортиста на такмичењу. У овај процес је укључен низ људи поред спортисте, укључујући појединачне класификаторе, медицинске класификаторе, техничке класификаторе, главног класификатора, шефа класификације, класификациони панел и класификациони одбор.
Сврха процеса класификације у спорту за особе са инвалидитетом Сврха класификације у спорту за особе са инвалидитетом је да омогући фер такмичење између особа са различитим врстама инвалидитета.
Међународни параолимпијски комитет (МПК) види своју улогу у развоју класификације као допринос „спортској изврсности за све спортисте и спортове у Параолимпијском покрету, [и] обезбјеђивање равноправне конкуренције“. Сврху класификације види као „обезбјеђивање структуре за такмичење“. Класификација се спроводи како би се осигурало да је оштећење спортисте релевантно за спортске перформансе и да би се осигурало да се спортиста равноправно такмичи са другим спортистима“. Према МПК-у, процес класификације служи двјема улогама. Прва је да се утврди ко испуњава услове, а друга је да се спортисти групишу у сврху такмичења. Минимум подобности је оштећење које ограничава способност спортисте да учествује у активности.
Сврха класификације спортова за особе са инвалидитетом је слична селективној класификацији која се користи у неким спортовима. Такви селективни критеријуми укључују пол, старост, тежину или величину. Селективна класификација се заснива на варијаблама за које се вјерује да су предиктивне за учинак, са циљем минимизирања утицаја ових варијабли на исход, чак и када постоји велики распон у погледу учинка унутар ових класификација на основу других варијабли. Класификација за спортове за особе са инвалидитетом генерално није систем заснован на учинку гдје се играчи групишу на основу нивоа вјештине. Ови системи укључују лиге различитих нивоа у фудбалу и употребу хендикепа у голфу.
Историјат процеса 1940-те
Лудвиг Гутман у болници Стоук Мандевил почео је да експериментише са системима класификације спортова за особе са повредама кичмене мождине током 1940-их користећи медицински заснован систем.
1950-те
Класификацију за спортски систем повезан са повредама кичмене мождине развила је Међународна федерација за спорт у инвалидским колицима Стоук Мандевил (ISMWSF), а први систем је креирао Лудвиг Гутман 1952. године у болници Стоук Мандевил. Овај систем је објављен у Приручнику са правилима, који је дистрибуиран људима који су се у то вријеме бавили спортом параплегичара, укључујући тренере, љекаре и физиотерапеуте у разним земљама. У то вријеме, овај систем класификације је био медицинска класификација. Рана историја спорта ампутираних особа имала је истовремене историје, при чему су се европски и амерички спортови ампутираних особа развијали током 1950-их и 1960-их углавном независно један од другог. У Европи, особе са једностраним и билатералним ампутираним доњим екстремитетима учествовале су у спортовима користећи протетске удове. У Сједињеним Америчким Државама, ове врсте ампутираних особа умјесто тога су учествовале у спортовима у инвалидским колицима.
1960-те
Међународна спортска организација за особе са инвалидитетом (ISOD) је основана 1964. године и створила је први формализовани систем класификације како би се олакшало организовано спортско такмичење између људи са различитим врстама ампутација. Првобитно је постојало 27 различитих класа различитих врста ампутација. Овај систем се показао неодрживим због великог броја класа.
1970-те Током 1970-их, у спортској заједници особа са инвалидитетом почела је дебата о предностима медицинског наспрам функционалног система класификације. Током овог периода, људи су имали снажна осјећања на оба начина, али је направљено мало практичних промјена у постојећим системима класификације.
Адаптивно веслање се у Француској одвијало до 1971. године, а у почетку су учествовале 2 класе веслача: особе са оштећеним видом и особе које се опорављају од полиомијелитиса. Људи који се опорављају од полиомијелитиса у Француској користили су чамце са понтонима како би повећали своју стабилност. Друге измјене су направљене на чамцу развојем система шарки како би се спријечило да се веслачи лако замарају. Слијепи веслачи су користили исте чамце током 1970-их и 1980-их као и њихове колеге без обиљежја тијела, али их је на стази водио судија. Слијепи веслачи су такође били охрабрени да буду у чамцима са видећим веслачима, при чему су слијепи веслачи служили као завеслај, а кормилар је обраћао посебну пажњу како би помогао слеијпом веслачу. Класификација није била нешто што је било развијено у Француској у то доба, јер је фокус био на интеграцији веслача у редовну веслачку заједницу. Године 1976, укупан број класа за ампутиране је смањен на дванаест прије Параолимпијских игара 1976. године.
Адаптивно веслање у Холандији је почело 1979. године оснивањем Stichting Roeivalidatie. У почетку није било нагласка на класификацији, већ на интеграцији адаптивног веслања са редовним веслањем унутар веслачких клубова. Тада су учињени покушаји да се опрема прилагоди специфичним потребама појединачног веслача, у зависности од његовог инвалидитета.
1980-те Кошарка у колицима била је први спорт за особе са инвалидитетом који је користио функционални систем класификације умјесто медицинског система класификације. Рани експерименти са овом врстом система класификације у кошарци почели су током 1980-их, са првом демонстрацијом система који је коришћен на Златном купу 1983. године. У то вријеме, постојале су четири класе за овај спорт. Такмичење је показало да медицински класификатори ISMGF имају проблема са исправним сврставањем играча у класе које најбоље представљају њихове способности. Нови систем је повећао самопоуздање играча и смањио критике система класификације у вези са оптужбама да су играчи погрешно класификовани. Функционални систем класификације који је коришћен на Златном купу 1983. године развијен је у Хорсту Строкхендлу са сједиштем у Келну. Овај систем се од тада досљедно користи у међународној заједници. Након тога је коришћен на Свјетским играма за особе са инвалидитетом 1984. године у Енглеској. Увођење функционалног система класификације такође је значило да су по први пут играчи са ампутираним удицама могли да учествују у овом спорту. Упркос томе што је систем био успостављен на вријеме за Летње параолимпијске игре 1984. године и 1988. године, донета је одлука да се његова употреба на Параолимпијским играма одложи до 1992. године, гдје је први пут коришћен. Ово је делимично био резултат сукоба између ширег ISMGF-а и Подкомитета за кошарку у инвалидским колицима. ISMGF се донекле противио потпуном преласку на функционални систем класификације за овај спорт. Овај сукоб се званично није решио све до 1986. године, када су мушкарци и жене у Сједињеним Америчким Државама запријетили бојкотом великих турнира уколико функционални систем не буде у потпуности имплементиран.
Особе са церебралном парализом су први пут укључене у Параолимпијске игре 1980. године у Арнему, у Холандији. Иако су у то време постојале четири класе, само двије највише функционалне класе су биле укључене у програм. Четири класе су дефинисане око координације, врста церебралне парализе и функционалних способности.