Теорија вредности, која се назива и аксиологија ( ), проучава природу, изворе и врсте вредности. Она је грана филозофије и интердисциплинарно поље уско повезано са друштвеним наукама као што су економија, социологија, антропологија и психологија.
Вредност је нечија важност, што се обично схвата тако да покрива и позитивне и негативне степене који одговарају терминима добро и лоше. Вредности утичу на многе људске подухвате везане за емоције, доношење одлука и деловање. Теоретичари вредности разликују различите врсте вредности, попут контраста између суштинске и инструменталне вредности. Неки ентитет има суштинску вредност ако је добар сам по себи, независно од спољних фактора. Ентитет има инструменталну вредност ако је користан као средство које води до других добрих ствари. Друге класификације се фокусирају на врсту користи, укључујући економске, моралне, политичке, естетске и верске вредности. Даље категоризације разликују апсолутне вредности од вредности које су релативне у односу на нешто друго.
Различите школе мишљења расправљају о природи и пореклу вредности. Реалисти вредности тврде да вредности постоје као објективне карактеристике стварности. Антиреалисти то одбацују, при чему неки виде вредности као субјективне људске творевине, а други сматрају вредносне исказе бесмисленим. Што се тиче извора вредности, хедонисти тврде да само задовољство има суштинску вредност, док теоретичари жеље расправљају о жељама као коначном извору вредности. Перфекционизам, други приступ, наглашава култивацију карактеристичних људских способности. Плурализам вредности идентификује различите изворе суштинске вредности, постављајући питање да ли су вредности које припадају различитим типовима упоредиве. Теоретичари вредности користе различите методе истраживања, од ослањања на интуиције и мисаоне експерименте до анализе језика, описа искуства из првог лица, посматрања понашања и анкета.
Теорија вредности је повезана са различитим областима. Етика се првенствено фокусира на нормативне концепте исправног понашања, док теорија вредности истражује евалуативне концепте о томе шта је добро. У економији, теорије вредности су оквири за процену и објашњење економске вредности роба. Социологија и антропологија испитују вредности као аспекте друштава и култура, одражавајући доминантне преференције и веровања. У психологији, вредности се типично схватају као апстрактни мотивациони циљеви који обликују личност појединца. Корени теорије вредности леже у античком периоду као размишљања о највишем добру којем би људи требало да теже. Различите традиције допринеле су овом подручју мишљења током средњовековног и раног модерног периода, али је као засебна дисциплина успостављена тек крајем 19. и почетком 20. века.
Дефиниција мини|усправно=.8|алт=Фотографија мермерне бисте брадатог мушкарца|Иако су рани доприноси теорији вредности настали у антици од стране филозофа као што је Сократ, ово подручје мишљења је замишљено као посебна дисциплина тек крајем 19. и почетком 20. века.Теорија вредности, позната и као аксиологија и теорија о вредностима, јесте систематско проучавање вредности. Као грана филозофије, она испитује које су ствари добре и шта значи да је нешто добро. Разликује различите типове вредности и истражује како се оне могу мерити и поредити. Ово поље такође проучава да ли су вредности темељни аспект стварности и како утичу на феномене као што су емоција, жеља, одлука и деловање. Теорија вредности је релевантна за многе људске подухвате јер су вредности водећи принципи који леже у основи политичке, економске, научне и личне сфере. Она анализира и вреднује феномене као што су благостање, корисност, лепота, људски живот, знање, мудрост, слобода, љубав и правда.
Прецизна дефиниција теорије вредности је предмет расправе, а неки теоретичари се ослањају на алтернативне карактеризације. У ширем смислу, теорија вредности је кровни термин који обухвата све филозофске дисциплине које проучавају евалуативне и нормативне теме. Према овом гледишту, теорија вредности је једна од главних грана филозофије и укључује етику, естетику, социјалну филозофију, политичку филозофију и филозофију религије. Слична широка карактеризација види теорију вредности као мултидисциплинарно подручје истраживања које интегрише истраживања из области као што су социологија, антропологија, психологија и економија поред филозофије. У ужем смислу, теорија вредности је поддисциплина етике која је посебно релевантна за школу консеквенцијализма, јер одређује како проценити вредност последица. Реч аксиологија потиче од старогрчких термина и . Иако корени теорије вредности сежу у антички период, ово подручје мишљења је замишљено као посебна дисциплина тек крајем 19. и почетком 20. века, када је термин аксиологија скован. Термини теорија вредности и аксиологија се обично користе као синоними, али неки филозофи праве разлику између њих. Према једној карактеризацији, аксиологија је поддисциплина теорије вредности која се ограничава на теорије о томе које су ствари вредне и колико су вредне. Термин тимологија је старији и мање уобичајен синоним.
Вредност
Вредност је нечија важност, корисност или заслуга. Теоретичари вредности испитују изразе који се користе за описивање и поређење вредности, који се називају евалуативни термини. Они су даље заинтересовани за типове или категорије вредности. Предложене класификације се преклапају и заснивају се на факторима као што су извор, корисник и функција вредности.
Евалуативни термини Вредности се изражавају путем евалуативних термина. На пример, речи добар, најбољи, одличан и изврстан преносе позитивне вредности, док речи попут лош и ужасан указују на негативне вредности. Теоретичари вредности праве разлику између танких и густих евалуативних термина. Танки евалуативни термини, попут добар и лош, изражавају чисте евалуације без додатног дескриптивног садржаја. Они су у супротности са густим евалуативним терминима, попут храбар и суров, који пружају више информација изражавајући и друге квалитете, као што су црте карактера, поред евалуације. Вредности се често схватају као степени који покривају позитивне и негативне величине које одговарају добром и лошем. Термин вредност се понекад ограничава на позитивне степене да би се направио контраст са термином невредност за негативне степене. Речи бољи и гори се користе за поређење степена, али је спорно да ли је квантитативно поређење увек могуће. Евалуација је процена или мерење вредности, често коришћена за поређење користи различитих опција како би се пронашао најповољнији избор.
Евалуативни термини се понекад разликују од нормативних или деонтичких термина. Нормативни или деонтички термини, попут исправно, погрешно и обавеза, прописују радње или друга стања изражавајући шта би требало учинити или шта се захтева. Евалуативни термини имају шири обим јер нису ограничени на оно што људи могу контролисати или за шта су одговорни. На пример, невољни догађаји попут варења и земљотреса могу имати позитивну или негативну вредност иако нису исправни или погрешни у строгом смислу. Упркос разлици, евалуативни и нормативни концепти су блиско повезани. На пример, вредност последица неке радње може утицати на њен нормативни статус—да ли је радња исправна или погрешна.
Типови
Суштинска и инструментална
мини|алт=Дијаграм са правоугаоником означеним као „инструментална вредност” и стрелицом која показује на круг означен као „суштинска вредност”|Ентитет има суштинску вредност ако је добар сам по себи. Ентитет има инструменталну вредност ако води ка другим добрим стварима. мини|алт=Дијаграм са неколико правоугаоника и стрелица означених као „ланац инструменталних вредности”, и кругом означеним као „суштинска вредност”|Инструменталне вредности могу формирати ланце са суштинским вредностима као њиховим крајњим тачкама. Ствар има суштинску или коначну вредност ако је добра сама по себи или добра ради себе саме, независно од спољних фактора или исхода. Ствар има екстринзичну или инструменталну вредност ако је корисна или води до других добрих ствари, служећи као средство за постизање жељеног циља. На пример, алати попут микроталасних пећница или новца имају инструменталну вредност због корисних функција које обављају. У неким случајевима, ствар произведена на овај начин сама по себи има инструменталну вредност, као када се новац користи за куповину микроталасне пећнице. Ово може резултирати ланцем инструментално вредних ствари у којем свака карика добија своју вредност изазивањем следеће карике. Суштински вредне ствари стоје на крају ових ланаца и утемељују вредност свих претходних карика.
Један предлог за разликовање између суштинске и инструменталне вредности, који је предложио Џ. Е. Мур, ослања се на мисаони експеримент који замишља вредну ствар у изолацији од свега осталог. У таквој ситуацији, чисто инструментално вредне ствари губе своју вредност јер не служе никаквој сврси, док чисто суштински вредне ствари остају вредне. Према уобичајеном гледишту, задовољство је један од извора суштинске вредности. Други предложени извори укључују задовољење жеља, врлина, живот, здравље, лепота, слобода и знање.
мини|алт=Дијаграм са кругом унутар правоугаоника означеног као „суштинска и инструментална вредност”, стрелицом и другим кругом означеним као „суштинска вредност”|Ствар може имати и суштинску и инструменталну вредност ако је добра сама по себи и води ка другим добрим стварима. мини|алт=Дијаграм са правоугаоником означеним као „инструментална вредност”, две стрелице и два круга означена као „позитивна суштинска вредност” и „негативна суштинска вредност”|Ствар може имати и позитивне и негативне последице. Њена укупна инструментална вредност је баланс вредности свих њених последица.
Суштинска и инструментална вредност нису искључиве категорије. Као резултат тога, ствар може имати и суштинску и инструменталну вредност ако је истовремено добра сама по себи и води ка другим добрим стварима. У сличном смислу, ствар може истовремено имати различите инструменталне вредности, како позитивне тако и негативне. То је случај ако су неке од њених последица добре, а друге лоше. Укупна инструментална вредност ствари је баланс вредности свих њених последица.
Будући да инструментална вредност зависи од других вредности, отворено је питање да ли је треба схватити као вредност у строгом смислу. На пример, укупна вредност ланца узрока који води до суштински вредне ствари остаје иста ако се инструментално вредне карике додају или уклоне без утицаја на суштински вредну ствар. Опажање да се укупна вредност не мења понекад се користи као аргумент да додате или уклоњене ствари немају вредност.
Традиционално, теоретичари вредности су користили термине суштинска вредност и коначна вредност наизменично, као и термине екстринзична вредност и инструментална вредност. Ова пракса је доведена у питање у 20. веку на основу идеје да су то слични, али не и идентични концепти. Према овом гледишту, ствар има суштинску вредност ако је извор њене вредности суштинско својство, што значи да вредност не зависи од тога како је ствар повезана са другим објектима. Екстринзична вредност, насупрот томе, зависи од спољних релација. Ово гледиште види инструменталну вредност као један тип екстринзичне вредности засноване на спољним каузалним релацијама. Истовремено, дозвољава постојање других типова неинструменталне екстринзичне вредности које произилазе из спољних некаузалних релација. Коначна вредност се схвата као оно што се вреднује ради себе самог, независно од тога да ли су одговорна суштинска или екстринзична својства.
Апсолутна и релативна