thumb|upright=1.35|right|С лева на десно: Роалд Амундсен, Хелмер Хансен, Свере Хасел и Оскар Вистинг након што су први стигли на Јужни пол 16. децембра 1911.

Херојско доба истраживања Антарктика (енгл. Heroic Age of Antarctic Exploration) било је доба у истраживању континента Антарктик које је почело крајем 19. века и завршило се након Првог светског рата. Шеклтон-Роуетова експедиција из 1921–1922. често се наводи од стране историчара као прекретница између „херојског” и „механичког” доба.

Током херојског доба, регион Антарктика постао је фокус међународних напора који су резултирали интензивним научним и географским истраживањима кроз 17 великих антарктичких експедиција покренутих из десет земаља. Заједнички фактор у овим експедицијама била је ограничена природа ресурса који су им били на располагању пре него што су напреци у транспорту и комуникационим технологијама револуционисали истраживачки рад. Свака од ових експедиција стога је постала подвиг издржљивости који је тестирао, а понекад и премашивао, физичке и менталне границе свог особља. „Херојска” ознака, додељена касније, одала је признање тешкоћама које су пионири морали да савладају, од којих неки нису преживели искуство: укупно 22 члана експедиција преминула су током овог периода.

И географски и магнетни Јужни пол освојени су први пут током херојског доба. Постигнуће да се први стигне до географског пола био је примарни циљ многих експедиција, као и једини разлог за подухват Роалда Амундсена, који је први стигао до њега 1911. године. Друге експедиције су имале за циљ различите циљеве у различитим деловима континента. Као резултат свих ових активности, већи део обале континента је откривен и мапиран, а значајна подручја његове унутрашњости су истражена. Експедиције су такође генерисале велике количине научних података из широког спектра дисциплина, чије би испитивање и анализа заокупљали светске научне заједнице деценијама.

Порекло

Истраживање најјужнијег дела света било је подручје повременог интересовања вековима пре херојског доба, али огромна изолованост региона, као и његова негостољубива клима и опасна мора, представљали су огромне практичне потешкоће за рану поморску технологију. Отприлике век након доба открића, британски истраживач Џејмс Кук постао је један од првих познатих истраживача који је путовао у тај регион. Открића са његовог другог путовања (1772–1775) заувек су променила мапу света. Пре ове експедиције веровало се да велики континент познат као Terra Australis заузима већину јужне хемисфере. Кук је открио да таква копнена маса не постоји, иако су га масивне ледене санте спречиле да стигне до самог Антарктика. У том процесу, његова експедиција постала је прво забележено путовање које је прешло Антарктички круг. Он је претпоставио да, на основу количине леда, мора постојати копнена маса са које лед потиче, али је био уверен да је то копно, ако постоји, предалеко на југу да би било настањиво или од било какве економске вредности. Након тога, истраживање јужних региона света је заустављено.

Интересовање је поново обновљено између 1819. и 1843. године. Док се Европа смиривала након периода ратова и немира, истраживачи Фабијан Готлиб фон Белингсхаузен, Џон Биско, Џон Балени, Чарлс Вилкс, Жил Димон д'Ирвил и Џејмс Кларк Рос тражили су веће знање о антарктичким регионима. Примарни циљ ових истраживача био је да продру кроз огромне баријере морског леда које су скривале сам Антарктик, почевши од обиласка региона који су извели Белингсхаузен и Михаил Лазарев 1819–1821, током којег су постали први који су угледали и тиме званично открили копно Антарктика, а кулминирало је Вилксовим открићем Викторијине земље и именовањем вулкана данас познатих као планина Терор и планина Еребус 1840. године. Много раног знања о земљама јужно од Антарктичког круга такође је проистекло из економских активности ловаца на фоке и китове, укључујући вероватно прво искрцавање на копно Антарктика од стране америчког ловца на фоке 1821. године, иако историчари оспоравају да ли је то искрцавање заиста било прво. Ови истраживачи, упркос својим импресивним доприносима истраживању Јужног пола, ипак нису успели да продру у унутрашњост континента, а њихова открића су уместо тога формирала испрекидану линију новооткривених земаља дуж обале Антарктика.

thumb|upright|right|Антарктички регион, 1848. Познати антарктички регион након периода интензивног истраживања 1819–1843.

Оно што је уследило након овог раног периода истраживања јесте оно што је историчар Хју Роберт Мил назвао „добом скренутог интересовања”. Након експедиције Џејмса Кларка Роса на бродовима ХМС Еребус и ХМС Терор у јануару 1841, Рос је сугерисао да на далеком југу нема научних открића вредних истраживања. Сматра се да су Росов утицај, као и широко публикован губитак Френклинове експедиције на Арктику 1848. године, довели до периода незаинтересованости, или барем неспремности да се улажу значајни ресурси у поларна истраживања, посебно од стране Краљевског друштва. У двадесет година након Росовог повратка, дошло је до општег затишја у међународним истраживањима Антарктика.

thumb|upright|left|Океанограф сер Џон Мари|alt=Стари брадати човек црта или мери компасом. Почетни подстицај за обновљено истраживање Антарктика, које је постало познато као херојско доба истраживања Антарктика, донекле је споран, јер је то био нејасан и разнолик међународни покрет. Георг фон Нојмајер из Хамбурга, такође антарктички истраживач, помогао је у обнављању истраживања Антарктика од 1861. надаље, док је радио у опсерваторији у Мелбурну. Његова посебна интересовања била су значај метеорологије и како би више информација о Јужном полу могло довести до тачнијих временских прогноза. Ово помаже у објашњавању немачког учешћа у истраживању Антарктика. Још један важан претходник херојског доба истраживања Антарктика била је антарктичка експедиција из Дандија 1892–93, у којој су четири китоловна брода из Дандија отпловила на југ Антарктика у потрази за китовима, уместо уобичајеном арктичком рутом. Експедицију је пратило неколико природњака (укључујући Вилијама Спирса Бруса) и уметник, Вилијам Гордон Берн Мердок. Публикације (и научне и популарне) и изложбе које су уследиле учиниле су много да поново подстакну јавно интересовање за Антарктик. Перформансе китоловних бродова такође су биле кључне у одлуци да се изгради РРС Дискавери у Дандију.Matthew Jarron, Independent & Individualist: Art in Dundee 1867–1924 (Dundee, 2015) chapter 7.

Још један, посебно британски, подстицај који је ближе повезан са овим периодом јесте предавање Џона Марија под називом „Обнова истраживања Антарктика”,"The Renewal of Antarctic Exploration", одржано у Краљевском географском друштву у Лондону, 27. новембра 1893. Мари је заговарао да се истраживања на Антарктику организују како би се „решила преостала географска питања која су још увек постављена на југу”. Непосредно пре тога, 1887. године, Краљевско географско друштво основало је Антарктички комитет који је успешно подстакао многе китоловце да истражују јужне регионе света и ставио у први план предавање које је одржао Мари. У августу 1895, шести Међународни географски конгрес у Лондону усвојио је општу резолуцију којом се позивају научна друштва широм света да промовишу истраживање Антарктика „на било који начин који им се чини најефикаснијим”. Такав рад би, како се наводи у резолуцији, „донео доприносе готово свакој грани науке”. Конгресу се обратио Норвежанин Карстен Борхгревинк, који се управо вратио са китоловне експедиције током које је постао један од првих људи који су крочили на копно Антарктика. Током свог обраћања, Борхгревинк је изнео планове за пионирску антарктичку експедицију пуног обима, која би била базирана на Кејп Адеру.

Међутим, данас се генерално сматра да је почетак херојског доба означила експедиција коју је покренуло Société Royale Belge de Géographie 1897. године; Карстен Борхгревинк је уследио годину дана касније са приватно спонзорисаном експедицијом. Ознака „херојско доба” настала је много касније; термин се не користи ни у једном од раних извештаја о експедицијама или мемоарима, нити у биографијама поларних личности укључених у херојско доба које су се појавиле 1920-их и 1930-их. Није јасно када је термин први пут скован или опште прихваћен. Користио га је у марту 1956. британски истраживач Данкан Карс, пишући у The Times. Описујући први прелазак острва Јужна Џорџија од стране Царске трансантарктичке експедиције Ернеста Шеклтона 1916. године, Карс је написао о „три човека из херојског доба истраживања Антарктика, са 50 стопа ужета између њих и столарском теслом”.Карс, цитирано у M. and J. Fisher,

Експедиције, 1897–1922 Напомене Резимеи у табели не укључују научни рад који су обавиле ове експедиције, од којих је свака донела налазе и примерке из широког спектра дисциплина. Табела не укључује бројна китоловна путовања која су се одвијала у овом периоду, нити субантарктичке експедиције као што је она Карла Чуна 1898–1899, која није продрла у Антарктички круг. Такође је искључена Коупова експедиција 1920–1922, која је пропала због недостатка средстава, иако су два човека искрцана са норвешког китоловца и провела годину дана на Антарктичком полуострву. Три експедиције које су требале да почну 1914. отказане су због избијања Првог светског рата: аустријска антарктичка експедиција коју је требало да води Феликс Кениг; англо-шведска експедиција под вођством Ота Норденшелда и Јохана Гунара Андерсона, и британска експедиција под вођством Џозефа Фостера Стекхауса. † Означава да је вођа преминуо током експедиције.