Опсада Кијева 1991. године била је један од најранијих сукоба у Хрватском рату за независност. 9. корпус Југословенске народне армије (ЈНА) предвођен пуковником Ратком Младићем и снаге САО Крајине под командом шефа полиције Книна Милана Мартића опселе су хрватско село Кијево крајем априла и почетком маја 1991. године, јер је хрватска полиција блокирала пут Книн-Врлика и није дала пролаз. Првобитна опсада је прекинута након преговора који су уследили након великих протеста у Сплиту против ЈНА.

ЈНА и снаге САО Крајине почели су блокаду средином августа. Кијево је заузето 26. августа, а потом опљачкано и спаљено. Борбе у Кијеву биле су значајне као један од првих случајева када је ЈНА отворено стала на страну САО Крајине против хрватских власти. Хрватска полиција је побегла из Кијева према граду Дрнишу, а преостало хрватско становништво је напустило село.

Мартићу је суђено пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТЈ) по неколико различитих тачака оптужнице за ратне злочине, укључујући и његово учешће у опсади Кијева. Суђење је резултирало пресудом кривице, а налазе Судског већа у вези са Кијевом, донете 2007. године, потврдило је Жалбено веће МКТЈ 2008. године, на основу исказа сведока о томе да се радило о етничком чишћењу. Опсада је била први пример коришћења етничког чишћења у југословенским ратовима. Хрватске власти су судиле Младићу у одсуству и осудиле га за ратне злочине почињене у Кијеву.

Позадина Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата су се погоршале након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од стране Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) је конфисковала оружје хрватске Територијалне одбране (ТО) како би смањила отпор. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба, усредсређену на претежно српски насељена подручја далматинског залеђа око Книна (приближно 60 километара североисточно од Сплита), делове Лике, Кордуна, Бановине и источне Хрватске. Србија, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење Председништва Југославије за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности у јануару 1991. године. Захтев је одбијен, а окршај без крви између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту подстакао је саму ЈНА да затражи од Савезног председништва да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Иако је захтев подржала Србија и њени савезници, ЈНА је одбијена 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић, преферирајући кампању за проширење Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је запретио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног Председништва. Претња је навела ЈНА да постепено одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије, како је ЈНА дошла под Милошевићеву контролу. До краја марта, сукоб је ескалирао до првих жртава. Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да интегришу подручја под својом контролом са Србијом. Влада Хрватске их је сматрала сепаратистичким регионима.

Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Да би ојачала своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицијског особља на око 20.000. Најефикаснији део снага била је специјална полиција од 3.000 људи распоређена у дванаест батаљона, која је усвојила војну организацију јединица. Такође је постојало 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца распоређених у 16 батаљона и 10 чета. Резервним снагама је недостајало оружје. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је у мају основала Хрватску народну гарду (Збор народне гарде – ЗНГ) спајањем батаљона специјалне полиције у четири потпуно професионалне гардијске бригаде које су заједно чиниле приближно 8.000 војника потчињених Министарству одбране, на челу са пензионисаним генералом ЈНА Мартином Шпегељем. Регионална полиција, која је до тада проширена на 40.000 људи, такође је припојена ЗНГ и реорганизована у 19 бригада и 14 независних батаљона. Гардијске бригаде биле су једине јединице ЗНГ које су биле потпуно наоружане лаким оружјем; широм ЗНГ-а недостајало је теже наоружање и није постојала структура командовања и контроле. Несташица тешког наоружања била је толико озбиљна да је ЗНГ прибегла коришћењу оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија. У то време, хрватске залихе оружја састојале су се од 30.000 комада лаког оружја купљеног у иностранству и 15.000 комада који су раније били у власништву полиције. Тада је основана нова специјална полиција од 10.000 људи како би се заменило особље изгубљено у гардијским бригадама.

Кијевска заседа Године 1991, Кијево је било село са 1.261 становником, од којих је 99,6% било Хрвата. Било је окружено српским селима Полача, Цивљане и Цетина. Након Логовачке револуције, три српска села су постала део САО Крајине, а приступ Кијеву је био ограничен јер су постављене барикаде у Полачи и Цивљанама на путевима који опслужују село. Као одговор, његово становништво је формирало ад хок милицију.

Након инцидента на Плитвичким језерима 1. априла 1991. године, снаге САО Крајине заробиле су тројицу хрватских полицајаца из оближњег Дрниша, са намером да их размене за војнике хрватских Срба које су хрватске снаге заробиле на Плитвичким језерима. Заузврат, милиција коју су формирали становници Кијева заробила је неколико српских цивила и захтевала да се заробљени полицајци ослободе у замену за њихове заробљенике. Дана 2. априла, обавештајни официри ЈНА известили су о овоме и упозорили како су локалне милиције у Кијеву и Цивљанама, иначе раздвојене барикадама, биле укључене у оружане окршаје који су претили да ескалирају. Кијево је постало стратешки значајно јер је његова локација ометала путне комуникације САО Крајине.

Блокада април-мај У ноћи између 27. и 28. априла, група официра хрватског Министарства унутрашњих послова успела је да стигне до Кијева, а хрватска полицијска станица је званично основана у селу 28. априла. Следећег дана, трупе ЈНА, под командом начелника штаба 9. (Книнског) корпуса ЈНА, пуковника Ратка Младића, ушле су, пресецајући сваки приступ и спречавајући испоруку залиха у Кијево. Дана 2. маја, хрватски полицијски хеликоптер је извршио принудно слетање у Кијево након што је претрпео штету коју је нанела ватра трупа САО Крајине. Хеликоптер је превозио тадашњег министра одбране Луку Бебића и потпредседника Хрватског сабора Владимира Шекса. Летелица је успела да полети након поправке истог дана. Још један окршај се догодио 2. маја на планини Козјак, где је припадник паравојне формације САО Крајине погинуо док је био на стражи.

Хрватски председник Фрањо Туђман позвао је јавност да оконча опсаду, а апел је резултирао великим протестом против ЈНА у Сплиту, који је организовао Хрватски синдикални савез у бродоградилишту Бродосплит 6. маја 1991. године. Дана 7. маја, 80 тенкова и гусеничних возила и 23 точкова возила 10. моторизоване бригаде ЈНА напустило је касарну у Мостару, само да би их цивили зауставили испред Широког Бријега, западно од Мостара. Конвој је остао на месту три дана док је гомила захтевала да ЈНА прекине опсаду Кијева. Протест је завршен након што је Алија Изетбеговић, председник Председништва Босне и Херцеговине, посетио и обратио се демонстрантима, уверавајући их да конвој иде ка Купресу, а не ка Кијеву. Туђман и кардинал Фрањо Кухарић послали су телеграме демонстрантима који су подржавали Изетбеговића. Опсада Кијева је прекинута преговорима неколико дана касније, две недеље након што је блокада уведена.

Августовска блокада Мајски споразум се показао краткотрајним, јер су јединице ЈНА, поново предвођене Младићем, поставиле барикаде како би спречиле улазак у село 17. августа 1991. Следећег дана, вођа хрватских Срба Милан Мартић поставио је ултиматум полицији и становницима Кијева, захтевајући да напусте село и његову околину у року од два дана - или ће се суочити са оружаним нападом.

Између 23. и 25. августа, хрватске снаге су евакуисале скоро целокупно цивилно становништво села. Дана 25. августа, хрватске снаге су покренуле неуспешан напад на касарну ЈНА у Сињу, југоисточно од Кијева. Циљ напада је био да се добије оружје, потребно јер су се хрватски положаји у близини Кијева погоршавали.

Дана 26. августа, ЈНА је напала Кијево, супротстављено 58 полицајаца наоружаних само лаким оружјем, под командом начелника полицијске станице Мартина Чичина Шаина. Између 05:18 и 13:00 часова, ЈНА је испалила 1.500 артиљеријских граната на село, а Југословенско ратно ваздухопловство је подржало напад са 34 налета блиске ваздушне подршке. Истог поподнева, ЈНА је извршила копнени напад на Кијево. Према Мартићу, на сваку кућу у Кијеву је отворена ватра. Нападачке снаге су се састојале од приближно 30 тенкова уз подршку пешадије ЈНА и милиције хрватских Срба.

ЈНА је ушла у село до 16:30 часова. Потпуковник Перислав Ђукић, командант Тактичке групе 1 задате за заузимање Кијева и командант 221. моторизоване пешадијске бригаде ЈНА, известио је да је село обезбеђено до 22:30 часова. Хрватска полиција је побегла из Кијева у три групе преко планине Козјак према Дрнишу. Преостало хрватско становништво је отишло након што је артиљерија уништила већи део његовог насеља. Групе у повлачењу су гонили авиони Југословенског ратног ваздухопловства док су се пробијале преко Козјака. Репортерка Радио-телевизије Београд Весна Југовић забележила је ове догађаје. Крајишке јединице под командом Мартића деловале су у сарадњи са ЈНА како би преузеле команду над тим подручјем.

Последице Сукоб између хрватских снага и ЈНА у Кијеву био је један од првих случајева када је ЈНА отворено стала на страну побуњених Срба у брзо ескалирајућем Хрватском рату за независност, поступајући на основу Мартићевог ултиматума. Одбрамбене снаге су претрпеле само два рањеника, али је једна од група у повлачењу заробљена. Група, која се састојала од 20 мушкараца, касније је пуштена у размени ратних заробљеника. ЈНА није претрпела жртве. Након што је ЈНА обезбедила Кијево, село је опљачкано и спаљено. Уништење Кијева постало је један од најозлоглашенијих српских злочина у раним фазама рата. Јединице ЈНА које су учествовале у борбама у и око Кијева напредовале су ка Сињу у наредних неколико дана, заузевши Врлику пре него што су прераспоређене да учествују у бици за Шибеник средином септембра.

На Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, суђење Милану Мартићу резултирало је пресудом кривице у вези са Мартићевим учешћем у Кијеву, а налазе Судског већа из 2007. године у вези са Кијевом потврдило је Жалбено веће 2008. године, на основу исказа сведока о томе да се радило о етничком чишћењу . Опсада Кијева била је први пример примене стратегије етничког чишћења у југословенским ратовима . Догађаји у Кијеву нису били укључени у оптужницу на суђењу Ратку Младићу, али је хрватско правосуђе судило Младићу у одсуству за ратне злочине почињене у Кијеву. Осуђен је на 20 година затвора.

Референце

Извори Књиге и научни радови

Вести

Други извори

Категорија:Рат у Хрватској Категорија:Војне операције Рата у Хрватској Категорија:Битке ЈНА у Хрватској Категорија:Општина Кијево