Године олова () представљају период друштвено-политичких немира у Италији који је трајао од касних 1960-их до касних 1980-их година, обележен учесталом терористичком активношћу, бомбашким нападима, отмицама и политичким убиствима, извођеним од стране левичарских, десничарских и анархистичких паравојних организација. Назив „оловне године“ односи се на „олово“ из метака коришћених у оружаним нападима, али и на терет и тежину друштвене климе тог доба.

Период је почео крајем 1960-их, током таласа студентских и радничких протеста познатих као 1968. и „Врућа јесен“ 1969. године, а ескалирао након бомбашког напада на Пјаца Фонтана у Милану у децембру 1969, када је погинуло 17 људи. Овај догађај сматра се почетком стратегије напетости, у којој су екстремистичке групе и поједини делови државног апарата користили насиље и страх ради политичких циљева.

Најпознатији левичарски милитантни покрет тог периода биле су Црвене бригаде, које су одговорне за низ оружаних акција, укључујући и отмицу и убиство Алда Мора 1978. године. Са десничарске стране, више неофашистичких организација, као што су Нови поредак, Национална авангарда и Наоружене револуционарне ћелије, такође су изводиле нападе, међу којима је најсмртоноснији био Бомбашки напад на Болоњску железничку станицу 1980, у којем је погинуло 85 људи. Током „године олова“ укупно је убијено неколико стотина људи, а хиљаде су рањени. Поред милитантних група, у насиље су били умешани и поједини делови државних служби безбедности, који су, према неким истраживањима, сарађивали са екстремно десничарским организацијама у оквиру тзв. стратегије напетости, како би се дискредитовао комунистички и левичарски покрет у Италији.

Порекло назива Порекло термина можда потиче од референце на број оружаних напада током тог периода, или од популарног немачког филма из 1981. Marianne and Juliane, који је у Италији приказиван под називом Anni di piombo. Филм је приказивао животе две чланице западнонемачке милитантне крајње левичарске групе Фракција Црвена армија, која је стекла озлоглашеност током истог периода. Позадина Период је обележен распрострањеним друштвеним сукобима и невиђеним актима тероризма које су изводиле и десничарске и левичарске групе. Од раних 1960-их, док је Италија уживала у тзв. економском чуду, крајња левица и крајња десница постепено су се радикализовале услед слабљења револуционарних идеала и неуспеха главних десничарских и левичарских партија да значајно утичу на главни ток политике. Године 1960, подршка владе Тамбронија од стране неофашистичког Италијанског социјалног покрета (MSI) довела је до немира и пада владе. Искључење MSI-а из било какве коалиције разочарало је крајње десничарске групе и навело их да разматрају радикалне акције. Слично томе, неспособност Италијанске комунистичке партије да изазове револуцију у Италији или чак победи на националним изборима, као и њено укључивање у мејнстрим политику, довели су до разочарања код многих левичарских активиста, који су се окренули екстремнијим покретима. Широки раднички немири и сарадња контракултурних студентских активистичких група са радницима у фабрикама и пролептичким радикалним левичарским организацијама као што су Потере операио и Лота континуа кулминирали су тзв. „Врућа јесен“ 1969. године, масовним низом штрајкова у фабрикама и индустријским центрима у северној Италији. Студентски штрајкови и раднички штрајкови, које су често предводили радници, левичари, радници наклоњени левици или марксистички активисти, постајали су све чешћи, а често су се претварали у сукобе између полиције и демонстраната, које су у великој мери чинили радници, студенти, активисти и често левичарски милитанти.

Хришћански демократи (DC) одиграли су кључну улогу у доласку Италијанске социјалистичке партије (PSI) на власт 1960-их и формирању коалиције. Убиство лидера Хришћанских демократа Алда Мора 1978. године означило је крај стратегије „историјски компромис“ између DC и Италијанске комунистичке партије (PCI). Убиство су извеле Црвене бригаде, које је тада предводио Марио Морети. Између 1968. и 1988. 428 убистава приписано је политичком насиљу у облику бомбашких напада, атентата и уличних сукоба између супарничких милитантних фракција. Хронологија догађаја

1969

Јавни протести

Јавни протести потресали су Италију током 1969. године, са посебно активним покретом за радничка права и аутономистичким студентским покретом, што је довело до окупације Fiat Mirafiori фабрике аутомобила у Турину.

Убиство Антонија Аннарумме 19. новембра 1969. године, Антонио Аннарумма, милански полицајац, убијен је током нереда од стране екстремно левих демонстраната.http://www.cadutipolizia.it/fonti/1943 1981/1969annarumma.htm Он је био први државни службеник који је изгубио живот у таласу насиља.

Бомбашки напад на Пјацу Фонтана

thumb|right|Прелазак кроз сахрану жртава Пјаца Фонтана напад. Погребна поворка пролази кроз Миланска катедрала трг. Милано, 12. децембар 1969.

Монумент Виктору Емануилу II, Banca Nazionale del Lavoro у Риму и Banca Commerciale Italiana и Banca Nazionale dell'Agricoltura у Милану бомбардовани су у децембру.

Локална полиција је ухапсила око 80 осумњичених из левичарских група, укључујући Џузепе Пинели, анархисту који је првобитно био окривљен за напад, и Пиетро Валпреда. Њихова кривица је одбијена од стране левичарских чланова, посебно чланова студентског покрета, тада истакнутог на миланским универзитетима, јер су веровали да су напад извели фашисти. Након смрти Џузепеа Пинелија, који је мистериозно умро 15. децембра док је био у полицијском притвору, радикални левичарски лист Lotta Continua започео је кампању оптужујући полицајца Луиђи Калабрези за Пинелијево убиство. 1975. године, Калабрези и други полицијски званичници су ослобођени кривице од стране судије Ђерардо Д'Амбризио који је одлучио да је Пинели пао кроз прозор јер се осетио лоше и изгубио равнотежу."Né omicidio né suicidio: Pinelli cadde perché colto da malore", La Stampa, 29. октобар 1975 .

У међувремену, анархиста Валпреда и још пет особа осуђени су и затворени због напада. Касније су пуштени након три године претпостављеног притвора. Затим су два неофашиста, Франко Фреда (становник Падуја) и Џовани Вентура, ухапшена и оптужена за организовање масакра; 1987. године су ослобођена кривице од стране Врховног суда због недостатка доказа."STRAGE DI PIAZZA FONTANA AZZERATI 17 ANNI DI INDAGINI", la Repubblica, 28. јануар 1987 .

Током 1990-их, нове истраге о нападу на Пјацу Фонтана, позивајући се на нове изјаве сведока, поново су имплицирале Фреду и Вентуру. Међутим, пар не може поново бити суђен због начела двоструког кривичног гоњења, јер су ослобођени кривице за злочин 1987. године.. јун 2005 . 1970 Оснивање Црвених бригада thumb|upright|Ренато Курцио 2008. године Црвене бригаде су основане у августу 1970. године од стране Ренато Курцио и Маргерита (Мара) Кагол, који су се упознали као студенти на Универзитет у Тренту и касније венчали, и Алберто Франческини.

Док је група у Тренто око Курција имала своје корене у Одсеку за социологију Католичког универзитета, група у Ређо Емилији (око Франческинија) је углавном обухватала бивше чланове FGCI (комунистичког омладинског покрета) избачене из матичне партије због екстремних ставова.

Још једна група активиста долазила је из фабрика Sit-Siemens у Милану; то су били Марио Моретти, синдикални функционер, Корадо Алуни, који ће напустити Црвене бригаде да би основао другу "борбену" организацију, и Алфредо Буонавита, радник.

Прва акција Црвених бригада била је паљење аутомобила Ђузепеа Леонија (руководиоца компаније Sit-Siemens у Милану) 17. септембра 1970. године, у контексту радничких немира у фабрици.

Пуч Боргезе

thumb|upright|Џунио Валерио Боргезе

У децембру је планиран неофашистички пуч, назван Golpe Borghese, од стране младих екстремиста деснице, већином ветерана Италијанске социјалне републике, уз подршку чланова Corpo Forestale dello Stato, као и десно оријентисаних предузетника и индустријалаца. "Црни принц", Џунио Валерио Боргезе, учествовао је у њему. Пуч, који је отказан у последњем тренутку, открио је лист Paese Sera, и јавности објављен три месеца касније.

1971 Атентат на Алесандра Флориса 26. марта, Алесандро Флорис је у Ђенови убијен од стране јединице Групе 22. октобар, левичарске терористичке организације. Аматерски фотограф је направио фотографију убице која је омогућила полицији да идентификује терористе. Група је истражена и више чланова је ухапшено. Неки су побегли у Милано и придружили се Gruppi di Azione Partigiana (GAP), а касније и Црвеним бригадама.

Црвене бригаде су сматрале Групу XXII Ottobre својим претходником и, у априлу 1974, киднаповале су судију Марио Соси у неуспелом покушају ослобађања ухапшених чланова. Годинама касније, Црвене бригаде су убиле судију Франческа Кока 8. јуна 1976, заједно са његова два полицијска ескортора, Ђованијем Сапонаром и Антиоком Дејаном, као освету.

1972 Атентат на Луигија Калабрезија thumb|upright|Адриано Софри 2014. године

17. маја 1972, полицајац Луиги Калабрези, носилац златне медаље Италијанске Републике за грађанску храброст, убијен је у Милану. Власти су првобитно сумњале на чланове Lotta Continua; затим је претпостављено да је Калабрези убијен од стране неофашистичких организација, што је довело до хапшења два неофашистичка активиста, Ђанија Нардија и Бруна Стефана, заједно са немицом Гудрун Киес, 1974. године. Они су на крају пуштени. Шеснаест година касније, Адриано Софри, Џорџо Петростефани, Овидио Бомпреси и Леонардо Марино су ухапшени у Милану након Мариноове признања за убиство. Током суђења утврђено је да су криви за организовање и извршење атентата.

Убиство Калабрезија отворило је епизоду атентата које су спроводиле наоружане групе левице. Бомбашки напад у Петeану

31. маја 1972. године, тројица италијанских Carabinieri су убијена у Peteano у бомбашком нападу, за који је првобитно била оптужена Lotta Continua. Званичници Карбинерија су касније оптужени и осуђени за извртање правде.. London 1999, . Original ed. 1991. Судија Касон идентификовао је члана Ordine Nuovo Vincenzo Vinciguerra као особу која је поставила бомбу у Петeану.

Неофашистички терориста Винчиђера, који је ухапшен осамдесетих година због бомбашког напада у Петeану, изјавио је пред судијом Felice Casson да је овај false flag напад био намењен да примора италијанску државу да прогласи ванредно стање и да постане више ауторитарна. Винчиђера је објаснио како га је војно-обавештајна агенција SISMI штитила, омогућавајући му бекство у Francoist Spain.

Истраживање судије Касона открило је да је десничарска организација Ordine Nuovo сарађивала са Италијанском војном обавештајном службом, SID (Servizio Informazioni Difesa). Заједно су извршили напад у Петeану и потом окривили Црвене бригаде. Винчиђера је признао и сведочио да га је штитила мрежа симпатизера у Италији и иностранству, који су обезбедили његово бекство након напада. "Цео механизам је ступио на снагу", присећао се Винчиђера, "то јест, Карбинери, Министар унутрашњих послова, царинске службе и војне и цивилне обавештајне службе прихватили су идеолошко образложење напада.", Franck Cass, London,

1973

Пожар у Примавале

thumb|Вирђилио Матеи, убијен од стране комуниста у Primavalle fire

16. априла 1973. године, пожар који су извршили чланови Потере Операио у кући неофашистичког Италијански друштвени покрет (MSI) активисте Марио Матеи у Примавале, Rим, резултирао је тиме да су његова два сина, старости 22 и 8 година, спаљена живи.

Бомбашки напад на полицијску команду у Милану

Током церемоније 17. маја 1973. у част Луигија Калабрезија, на којој је присуствовао Министар унутрашњих послова, Gianfranco Bertoli, анархиста, бацио је бомбу која је убила четири особе и ранила 45.

1975. године, Бертоли је осуђен на доживотну казну затвора: иако се идентификовао као анархиста, суд у Милану је написао да је био повезан са крајње десничарском организацијом Нови поредак и да је био обавештајни извор SID-а и поверљиви контакт полиције.