Интелектуална слобода (енгл. Intellectual freedom) обухвата слободу поседовања, примања и ширења идеја без ограничења. Сматрана саставним делом демократског друштва, интелектуална слобода штити право појединца да приступа, истражује, разматра и изражава идеје и информације као основу за самоуправно, добро информисано грађанство. Интелектуална слобода чини темељ за слободу изражавања, слободу говора и слободу штампе, а повезана је и са слободом информисања и правом на приватност.
Уједињене нације подржавају интелектуалну слободу као основно људско право кроз члан 19. Универзалне декларације о људским правима, који гласи:
Институција библиотека посебно цени интелектуалну слободу као део своје мисије да обезбеди и заштити приступ информацијама и идејама. Америчко библиотечко удружење (АЛА) дефинише интелектуалну слободу као „право сваког појединца да тражи и прима информације са свих становишта без ограничења. Она обезбеђује слободан приступ свим изразима идеја кроз које се може истражити било која и све стране неког питања, узрока или покрета”.
Савремени концепт интелектуалне слободе развио се из противљења цензури књига. Промовишу га неколико професија и покрета. Међу њима су, између осталих, библиотекарство, образовање и покрет за слободни софтвер.
Питања Интелектуална слобода обухвата многе области, укључујући питања академске слободе, филтрирања интернета и цензуре. Пошто заговорници интелектуалне слободе цене право појединца да бира информационе концепте и медије како би формулисао мишљење без последица, ограничења приступа и препреке приватности информација представљају питања интелектуалне слободе. Питања која се односе на ограничења приступа укључују: забрањене књиге, спаљивање књига и оспоравање литературе цензура и покушаји цензуре, укључујући, али не ограничавајући се на цензуру књига, цензуру филмова, цензуру музике, цензуру мапа, цензуру појединачних речи, цензуру стрипова и цензуру видео-игара аутоцензура од стране аутора, уредника, новинара или селектора библиотечке грађе филтрирање интернета путем софтвера за контролу садржаја филтрирање интернета путем интернет цензуре законодавство и иницијативе за безбедност на интернету као што су Children's Internet Protection Act (CIPA) и Neighborhood Internet Protection Act (NCIPA) неутралност мреже владине информације и закони о слободи информисања Питања која се тичу препрека приватности информација укључују: рударење података надзор заштита података и закони и праксе о приватности информација поверљивост евиденције приступа корисника библиотеке законодавство које суспендује грађанске слободе у име националне безбедности, као што су Патриотски закон и Закон о националној безбедности Иако се заговорници интелектуалне слободе боре да забране акте цензуре, позиви на цензуру се вреднују као слобода говора. „Изражавањем својих мишљења и забринутости, потенцијални цензори користе иста права која библиотекари настоје да заштите када се суочавају са цензуром. Изношењем својих критика, људи који се противе одређеним идејама користе иста права као и они који су створили и ширили материјал којем се они противе.” Први амандман право на изношење мишљења и убеђивање других – како за искључивање тако и за укључивање садржаја и концепата – требало би заштитити.
Историја Савремена дефиниција, ограничења и обухват интелектуалне слободе првенствено су се развили кроз низ пресуда прецедентног права Врховног суда Сједињених Држава у вези са Првим амандманом и изјавама о политици група посвећених заговарању и одбрани грађанских слобода.
Абрамс против Сједињених Држава (1919)
У свом често цитираном издвојеном мишљењу о случају слободе говора двојице оптужених осуђених за подстицање антиратног расположења и деловања, судија Врховног суда Оливер Вендел Холмс Млађи повезује слободе говора и изражавања са слободом мисли на следећи начин: „Прогон због изражавања мишљења чини ми се савршено логичним. Ако не сумњате у своје премисе или своју моћ и свим срцем желите одређени резултат, природно је да своје жеље изразите у закону и уклоните сваку опозицију... Али када људи схвате да је време оборило многе борбене вере, можда ће поверовати, чак и више него што верују у саме темеље сопственог понашања, да се коначно добро којем се тежи боље постиже слободном трговином идеја... Најбољи тест истине је моћ мисли да буде прихваћена у тржишној утакмици, и та истина је једини темељ на којем се њихове жеље могу безбедно остварити.”Abrams v. United States, 250 U.S. 616, 626 (1919)
Витни против Калифорније (1927)
Случај у којем је Врховни суд потврдио осуду жене због анти-владиног говора сличног тероризму. У свом мишљењу о том питању, судија Брандајс оцртава улогу слободе мисли у информисању слободног говора, приписујући вредност интелектуалне слободе као грађанске слободе оснивачима Сједињених Држава, тврдећи: „Они који су изборили нашу независност веровали су да је коначни циљ државе да омогући људима да буду слободни како би развили своје способности... Веровали су да су слобода да мислите како хоћете и да говорите како мислите неопходна средства за откривање и ширење политичке истине.”"Whitney v. California," 274 U.S. 357 (1927)
Олмстед против Сједињених Држава (1928)
Случај у којем је Врховни суд САД разматрао да ли су права грађанина из Четвртог или Петог амандмана нарушена када су докази за осуду за кријумчарење алкохола прибављени прислушкивањем. Судија Брандајс даје преседан за укључивање интелектуалне слободе као уставног права у свом издвојеном мишљењу, тврдећи да су аутори Устава САД „препознали значај човекове духовне природе, његових осећања и његовог интелекта” и „настојали да заштите Американце у њиховим веровањима, њиховим мислима, њиховим емоцијама и њиховим осећањима.” Брандајс ће на крају заговарати право на приватност, још једну важну димензију интелектуалне слободе, као проширење америчких грађанских права."Olmstead v. United States," 277 U.S. 438 (1928)
Сједињене Државе против Швимер (1929)
У потврђеној одлуци Врховног суда да се одбије држављанство Розики Швимер, мађарској имигранткињи, јер је одбила да се заветује да ће узети оружје у одбрану Сједињених Држава због својих пацифистичких ставова и уверења, судија Оливер Вендел Холмс Млађи се лично не слаже са ставовима оптужене, али професионално подржава Швимерин став када пише: „Неки од њених одговора могли би изазвати народне предрасуде, али ако постоји иједан принцип Устава који императивније захтева приврженост од било ког другог, то је принцип слободне мисли – не слободне мисли за оне који се слажу с нама, већ слободе за мисао коју мрзимо.”"United States v. Schwimmer," 279 U.S. 644 (1929)
Повеља о правима библиотеке (1939)
Америчко библиотечко удружење усваја Повељу о правима библиотеке која потврђује „да су све библиотеке форуми за информације и идеје.” Првобитно декларација од три тачке за вођење услуга у америчким бесплатним јавним библиотекама, укључујући изјаве о „растућој нетолеранцији, сузбијању слободе говора и цензури”, данас Повеља о правима библиотеке укључује шест основних политика за вођење библиотечких услуга које афирмишу интелектуалну слободу.
Универзална декларација о људским правима (1948)
Након Другог светског рата, Уједињене нације усвајају Универзалну декларацију о људским правима као „темељ закона о људским правима” који се састоји од 30 чланова о међународним слободама међу нацијама Генералне скупштине УН.Human Rights Law, http://www.un.org/en/documents/udhr/hr_law.shtml Чланови 18 и 19 посебно афирмишу права на слободу мисли, мишљења и изражавања, као и право на „тражење, примање и ширење информација и идеја путем било ког медија и без обзира на границе.”
Говор приликом прихватања Лаутербах награде (1953) У свом говору приликом прихватања Лаутербах награде за подршку грађанским слободама 1953. године, судија Врховног суда Вилијам О. Даглас потврђује да „сигурност наше цивилизације лежи у томе да слобода мисли и слобода говора постану виталне, живе карактеристике живота” и осуђује „[о]граничавање слободне мисли и слободног говора”, називајући га „најопаснијом од свих субверзија” и „не-америчким чином.”The One Un-American Act. Nieman Reports, (: p. 20)
Слобода читања (1953) Америчко библиотечко удружење усваја Слободу читања, кључну библиотечку политику која подржава грађанска права појединца на слободно изражавање и интелектуалну слободу кроз размену идеја путем читања и писања. АЛА-ина Слобода читања укључује седам афирмација и одговорности за заштиту права појединца на читање као основног начела демократије. Године 1979, АЛА проширује Слободу читања, усвајајући Слободу гледања, политику која проширује разумевање интелектуалне слободе како би укључила визуелно стицање информација путем визуелних медија као што су уметност, видео, филмови, слике, интернет и друго.
Бранденбург против Охаја (1969)
Случај у којем је Врховни суд САД успоставио стандард непосредне незаконите акције. Врховни суд је поништио осуду вође Кју-клукс-клана, Кларенса Бранденбурга, на казну од једне до десет година затвора и новчану казну од 1000 долара, коју му је изрекао Суд опште надлежности округа Хамилтон, Охајо. Суд је пресудио да је говор мржње заштићен правима из Првог амандмана све док не подстиче на насиље. Ова пресуда је успоставила савремену доктрину јасне и непосредне опасности, која одређује која се ограничења могу поставити на слободе из Првог амандмана. Само говор који директно подстиче на незакониту акцију може бити ограничен.
Интелектуална слобода и библиотекарство
Професија библиотекарства сматра интелектуалну слободу основном одговорношћу. Изјава Међународне федерације библиотечких удружења и институција (ИФЛА) о библиотекама и интелектуалној слободи „позива библиотеке и библиотечко особље да се придржавају принципа интелектуалне слободе, неограниченог приступа информацијама и слободе изражавања, и да признају приватност корисника библиотеке.” ИФЛА подстиче своје чланове да активно промовишу прихватање и остваривање принципа интелектуалне слободе. ИФЛА наводи: „Право на знање је услов за слободу мисли и савести; слобода мисли и слобода изражавања су неопходни услови за слободу приступа информацијама.”
Поједина национална библиотечка удружења проширују ове принципе приликом дефинисања интелектуалне слободе за своје чланове. На пример, Америчко библиотечко удружење дефинише интелектуалну слободу као: „[П]раво сваког појединца да тражи и прима информације са свих становишта без ограничења. Она обезбеђује слободан приступ свим изразима идеја кроз које се може истражити било која и све стране неког питања, узрока или покрета. Интелектуална слобода обухвата слободу поседовања, примања и ширења идеја.” Изјава о ставу о интелектуалној слободи Канадског библиотечког удружења наводи да све особе поседују „основно право... да имају приступ свим изразима знања, креативности и интелектуалне активности, и да јавно изражавају своје мисли.” Ово право је озакоњено 2004. године у Британској Колумбији, која пружа заштиту библиотекама од судских спорова због њиховог фонда.
Многа друга национална библиотечка удружења су на сличан начин усвојила изјаве о интелектуалној слободи.
Канцеларија за интелектуалну слободу АЛА организује однос између библиотекарства и интелектуалне слободе у пет различитих категорија: Приступ корисника библиотеке информацијама кроз библиотечку збирку Професионалне одговорности библиотекара да бирају разноврсну збирку библиотечког материјала за кориснике и штите поверљивост и права на приватност корисника библиотеке приликом коришћења библиотечког материјала Лична права библиотекара на слободно изражавање и избор начина живота и јавног учешћа без професионалних последица Институционална улога библиотеке као агента друштвених промена, демократије и образовања Питање заговарања наспрам неутралности за библиотеке и библиотекаре, ,. Библиотеке штите, бране и заговарају интелектуалну слободу кроз различите организације и ресурсе.
Одбор за интелектуалну слободу