thumb|upright=0.9|Насловница публикације Little Giant из 1908, Jew Jokes, која приказује стереотипну физичку карикатуру Јеврејина Стереотипи о Јеврејима су генерализоване представе о Јеврејима, често карикиране и предрасудне те антисемитске природе.
Уобичајени предмети, фразе и традиције користе се како би се нагласила или исмејала јеврејска припадност. Ово укључује јеврејску мајку која се жали и намеће осећај кривице, често уз кротког и финог јеврејског дечака, те размажену и материјалистички настројену јеврејско-америчку принцезу.
Врсте стереотипа Физичке карактеристике
thumb|upright|Карикатура из 1873. године која приказује стереотипне физичке особине Јеврејина У карикатурама и стриповима, Ашкенази се обично приказују са великим орловским носевима и тамним, ситним очима са спуштеним капцима.. Retrieved 11 December 2016. Преувеличане или гротескне црте јеврејског лица биле су главна тема у нацистичкој пропаганди. Лик Ватоа из филма Ратови звезда: Епизода I — Фантомска претња (1999) поређен је са традиционалним антисемитским карикатурама.
Нос
Идеја о великом или орловском „јеврејском носу” остаје једна од најраспрострањенијих и најдефинишућих карактеристика за означавање некога као Јеврејина. Овај распрострањени стереотип може се пратити до 13. века, према историчарки уметности Сари Липтон. Иако приказ кукастог носа потиче из 13. века, укоренио се у европској имагинацији много векова касније.Lipton, Sara (14 November 2014). "The Invention of the Jewish Nose". The New York Review of Books. Retrieved 29 May 2016. Најранији запис антијеврејске карикатуре је детаљан цртеж приказан у горњој маргини пореског документа енглеске краљевске благајне (Exchequer Receipt Roll) из 1233. године. Он приказује три Јеврејина поремећеног изгледа унутар замка, као и Јеврејина у средини замка са великим носем.Lipton, Sara (6 June 2016). "The First Anti-Jewish Caricature?". The New York Review of Books. Сатирична антисемитска књига из 1893. године Оперисани Јеврејин врти се око заплета о естетској хирургији као „леку” за јеврејство.
Коса thumb|upright=0.9|Акварел илустрација Џозефа Клејтона Кларка која приказује Фејгина, стереотипног црвенокосог јеврејског криминалца из романа Оливер Твист Чарлса Дикенса.
У европској култури, пре 20. века, риђа коса се често идентификовала као карактеристична негативна јеврејска особина.The Jewish Persona in the European Imagination: A Case of Russian Literature, By Leonid Livak, (Stanford University Press 2010). Ово је првенствено настало из хришћанских предрасуда укорењених у европском фолклору, где је црвена коса симболизовала паклене ватре и често се повезивала са архетипским карикатурама демона. Резултат тога је да се црвена коса посебно блиско повезивала са Јудом Искариотским, који се обично приказивао са црвеном косом. Током шпанске инквизиције, сви они са црвеном косом идентификовани су као Јевреји. У Италији, црвена коса се повезивала са италијанским Јеврејима.Judas's Red Hair and The Jews, Journal of Jewish Art (9), 31–46, 1982, Melinnkoff R.M У средњовековном европском фолклору, „Црвени Јевреји” су били полу-фиктивна група црвенокосих Јевреја, иако ова прича има нејасно порекло.
Делом због њиховог блискоисточног етничког порекла, Јевреји се често приказују као тамнопути и длакави, понекад повезани са коврџавом текстуром косе познатом као „Џуфро”.
Руке
Током пропагандне кампање из нацистичке ере против Јевреја, понављале су се тврдње да се Јевреји могу препознати по употреби руку док говоре: „Јеврејин помера руке док говори”. Ово је еволуирало у модерне стереотипе о Јеврејима, слично као и други у Европи, попут Италијана који говоре рукама.
Понашање Комуникација Познати стереотип о јеврејској комуникацији је склоност да се на питање одговори питањем."Jews Love Questions", 5 March 2011, by Marnie Winston-Macauley Овај стереотип у великој мери произилази из нагласка на постављању питања у јеврејском образовању; партнерства хаврута осмишљена су око испитивања талмудских текстова, који су структурирани око испитивања различитих талмудских текстова, који су пак структурирани око испитивања Торе. Ова традиција, међу осталима које су осмишљене да подстичу вредност (учење „с колена на колено”), као што су четири питања на Пасху, помогла је у стварању културе структуриране дебате.
Јевреји, посебно Ашкенази, такође се стереотипно приказују као мелодраматични и претерано (а понекад и комично) склони жаљењу. Јидишка реч за такво понашање је . Мајкл Векс, у својој књизи Born to Kvetch, истиче да ово може бити стварни културни феномен јидишкајта; „Док се одговарање на једну жалбу другом обично сматра мало претераним у енглеском језику, јидиш има тенденцију да примени хомеопатски приступ : слично лечи слично, а лечи . Најбољи одговор на жалбу је друга жалба, антисептички контра- који онемогућава даље кукање било коме осим вама.”
Похлепа
thumb|left|upright=1.2|„Господине Бароне Ротшилд, тај дечак вам је управо украо марамицу!” „Ма пустите га; и ми смо морали почети од малог.” Немачка карикатура из 1851. имплицира урођену непоштеност код Јевреја. Јевреји су често стереотипно приказивани као похлепни и шкрти. Ово потиче из средњег века када је Црква забрањивала хришћанима да позајмљују новац уз наплату камате (пракса која се називала зеленаштво, иако је реч касније добила значење наплате прекомерне камате). Јеврејима су законски била ограничена занимања која су хришћанима обично била забрањена, па су се многи бавили позајмљивањем новца. То је током средњег века и ренесансе довело до повезивања Јевреја са похлепним праксама.
thumb|Илустрација Шајлок после суђења Џона Гилберта за Млетачки трговац, Стереотипи о Јеврејима Публикације попут Протоколи сионских мудраца и књижевна дела попут Млетачки трговац Вилијама Шекспира и Оливер Твист Чарлса Дикенса учврстили су стереотип о поквареном Јеврејину. Дикенс је касније изразио жаљење због свог приказа Фејгина у роману и ублажио је референце на његово јеврејство. Поред тога, лик господина Риаха у његовом каснијем роману Наш заједнички пријатељ је љубазан јеврејски поверилац и можда је створен као извињење за Фејгина. Мање значајне референце у Хиљаду и једна ноћ, Три мускетара па чак и у Ханс Бринкер примери су распрострањености ове негативне перцепције. Неки, попут Пола Волкера, сугеришу да је преваленција овог стереотипа у Сједињеним Државама опала. Телефонска анкета спроведена 2009. године од стране Антидифамацијске лиге на узорку од 1.747 одраслих Американаца показала је да 18% верује да „Јевреји имају превише моћи у пословном свету”, 13% да су „Јевреји спремнији од других да користе сумњиве праксе како би добили оно што желе”, а 12% да „Јевреји нису једнако поштени као други пословни људи”.
Јеврејска штедљивост, опрезност и похлепа су међу типичним темама у вицевима о Јеврејима, чак и у јеврејском хумору.
Интелигенција
Постоји стереотип који сугерише да су Јевреји (често посебно Ашкенази, иако историјски понекад и Сефарди) интелигентнији од других људи. Ова идеја, такође названа „јеврејски геније”, појавила се током 19. века у контексту научног расизма. Неке публикације из 20. и 21. века, нарочито веома контроверзна књига The Bell Curve, сугерисале су да је то подржано резултатима истраживања коефицијента интелигенције, иако је идеју темељно критиковао Сандер Л. Гилман, који ју је описао као „расни мит”.Gilman S.L., (2008), Are Jews Smarter Than Everyone Else? In: Medicine, Mental Health, Science, Religion, and Well-being (A.R. Singh and S.A. Singh eds.), MSM, 6, Jan - Dec 2008, p41-47.
Стереотипни ликови Лепа Јеврејка thumb|upright=0.9|Јеврејка из Тангера (после 1866) Шарла Ландела, приказује стереотипну лепу Јеврејку
Лепа Јеврејка () био је књижевни стереотип из 19. века. Лик који одговара овом опису често се повезује са изазивањем сексуалне пожуде, искушења и греха. Њене особине личности могле су бити приказане или позитивно или негативно. Типичан изглед лепе Јеврејке укључивао је дугу, густу, тамну косу, велике тамне очи, маслинасту боју коже и безвољан израз. Пример овог стереотипа је Ребека у роману Ајванхо сер Волтера Скота. Други пример је Миријам у романси Мраморни фаун Натанијела Хоторна.
Јеврејска мајка
Стереотип јеврејске мајке је истовремено уобичајен стереотип и типски лик који користе јеврејски, али и нејеврејски комичари, телевизијски и филмски сценаристи, глумци и аутори у Сједињеним Државама и другде. Стереотип генерално укључује мајку која је зановетало, гласна, манипулативна, веома причљива, презаштитничка, гуши и доминантна, која упорно се меша у животе своје деце дуго након што су одрасли и одлична је у томе да својој деци наметне осећај кривице због поступака који су јој можда нанели патњу. Стереотип је детаљно описан у бестселер хумористичној књизи Дена Гринберга из 1964. године, Како бити јеврејска мајка: Веома диван приручник за обуку.The Bookseller ("Non-Fiction. The bestseller of the year in non-fiction was a book called How to Be a Jewish Mother, by Dan Greenburg")
Стереотип јеврејске мајке такође може укључивати мајку пуну љубави и претерано поносну, која је веома дефанзивна према својој деци пред другима. Као и стереотипи о италијанским мајкама, ликови јеврејских мајки често су приказани како кувају за породицу, наговарају вољене да једу више и поносе се својом храном. Храњење вољене особе карактерише се као продужетак жеље да се брине о онима око себе. Лиса Аронсон Фонтес описује стереотип као једну од „бескрајне бриге и безграничне самопожртвованости” мајке која своју љубав показује „сталним прехрањивањем и непрестаном бригом за сваки аспект добробити своје деце и мужа”.
Могуће порекло овог стереотипа је истраживање антрополога Маргарет Мид о европском штетлу, које је финансирао Амерички јеврејски комитет.The Jewish Mother , Slate, 13 June 2007 Иако су њени интервјуи на Универзитету Колумбија са 128 Јевреја рођених у Европи открили широк спектар породичних структура и искустава, публикације које су произашле из ове студије и бројни цитати у популарним медијима резултирали су стереотипом јеврејске мајке: жене која је интензивно пуна љубави, али контролише до те мере да гуши и покушава да изазове огроман осећај кривице код своје деце кроз бескрајну патњу коју тврди да је доживела због њих. Стереотип јеврејске мајке, дакле, има порекло у америчкој јеврејској заједници, са претходницима који су настали у источноевропским гетима. У Израелу, са разноликошћу порекла из дијаспоре и где је већина мајки Јеврејка, иста стереотипна мајка позната је као пољска мајка ().Amy Klein, Different cultures produce different Jewish mothers Jewish Journal 10 May 2007
Комичар Џеки Мејсон описује стереотипне јеврејске мајке као родитеље који су постали стручњаци у уметности задиркивања своје деце, те имају почасне дипломе из „јеврејске акупунктуре”. Рапопорт примећује да вицеви о овом стереотипу мање почивају на антисемитизму, а више на родним стереотипима. Вилијам Хелмрајх се слаже, примећујући да се атрибути јеврејске мајке – презаштићеност, наметљивост, агресивност и изазивање кривице – могу једнако приписати мајкама других етничких група, од Италијанки преко црнкиња до Порториканки. У књизи Како бити јеврејска мајка, аутор у предговору каже да није неопходно бити ни Јеврејин ни мајка да би се била јеврејска мајка.