Гранична линија између млетачког и османског поседа у Далмацији обликовала се у првим деценијама 16. векa и трајала је до краја 18. векa. Током времена граница се мењала имајући у виду војно-политичке прилике и односе на Балкану и шире.

Историјске околности

Готово цело време турског и млетачког присуства на Балкану, простор Далмације био је поприште сталних настојања за освајање територија, у којима је учествовало и аутохтоно словенско становништво. Стални погранични сукоби и освајачки походи утицали су на честе промене граница у том подручју.

Приобалне делове Далмације Млечани су успели трајно да заузму тек почетком 15. векa, након што су од угарског краља Ладислава Напуљског купили права на наведену територију.Новак, Грга, I, стр. 134–135. Млетачке поседе на том подручју ускоро је угрозило Османско Царство које је кренуло у снажан продор према Западу. Почетком 16. века избијали су чести сукоби Млечана и Угарске против надируће османске силе у којима су Турци постепено освајали јужне далматинске крајеве и приближавали се млетачким поседима.Новак, Грга, I, стр. 164–167. За време Кипарског рата (1570. - 1573.), Млечани су изгубили острво Кипар, али су добили мање територије у Далмацији.

Стагнацијом и опадањем Османског царства од краја 16. века, турски порази код Беча 1683. и код Мохача 1687.) долази до повлачења Турака из Далмације. За време Кандијског рата (1645. – 1669.) Млечани су освојили КлисНовак, Грга, II, стр. 14.. Уследио је Морејски рат (1684. – 1699.) који се завршио турским поразом и миром у Сремским Карловцима 1699. године. Тим миром, Млечани су добили значајна територијална проширења у Далмацији.Новак, Грга, II, стр. 20.

Млеци су успели да искористе турску слабост и направе знатне продоре у Далмацију, потиснули су их до Мостара, али и по први пут освојили Попово поље и Требиње и тиме, с једне стране, спојили своју територију у Далмацији с подручјем Боке которске и (Млетачке Албаније), али и да одсеку Дубровник од његовог залеђа и онемогуће му трговину с Турском. Колико је то Млецима било важно, види се и по томе што мировни споразум у Сремским Карловцима (26. јануара 1699.), којим су добили готово све што су освојили у Далмацији, Млеци прво нису хтели да потпишу. И то само зато што ни цар ни султан нису хтели да им признају територијално повезивање Далмације с Боком. Очигледно је да су Дубровчани и тај пут, вештом дипломатијом, успели да отклоне опасност да их Млеци окруже и одвоје од залеђа.

Нанијева линија

Нанијева линија (итал. Linea Nani) је гранична линија између млетачког и турског поседа у Далмацији, која је утврђена споразумом 1671. године, по завршетку Кандијског рата. Млечани су територију до те линије касније називали и "стари посед" (acquisto vecchio).Новак, Грга, II, стр. 20.

Гриманијева линија

Након краја Морејског рата 1699. године, Млечани су потписаним миром добили све што су освојили у Далмацији. Гранична линија била је одређена овако: Книн – Врлика – Вргорац – Читлук (на Неретви). Између ових тврђава повучени су правци, а око сваке је тврђаве додано подручје од једног сата хода (према Турској) полукружно. Тиме је дефинисана Linea Grimani, којом су Млеци формално заокружили своје подручје у Далмацији, касније названо acquisto nuovo. Међутим, тиме нису били у потпуности задовољни, јер је Книн добио везу с остатком Угарске, а територија Дубровачке републике остала је нетакнута.

Тек успостављена граница већ је 1714. године опет била угрожена. Турци су објавили рат Млечанима. У Мореји су имали знатних успеха, но у Далмацији су, најпре далматински Словени, учинили знатне ударе на турско подручје (Триљ, Чачвина, Пролог, Плавно, Стрмица, Главаш), а и турска војска од 40.000 људи доживела је неуспех код Сиња.

Године 1716. обновљен је савез Млетака и Хабсбурговаца. Снаге аустријског војсковође Еугена Савојског поразиле су Турке код Петроварадина и ослободиле Банат, но Млеци у Далмацији нису постигли конкретне успехе. Међутим, Млечани нису пропустили прилику за покушај новог продора кроз Попово поље како би одсекли Дубровник, те га тако поново довели у тежак положај.

Године 1717. ослобођен је Београд од турске власти, а у Далмацији је провидур Алвизе Мочениго освојио Имотски и обуставио даље продоре. Ситуација на западу, присилила је Карла VI на мировне преговоре и 1718. године закључен је мир у Пожаревцу, на који су морали пристати и Млечани. Одредбама тога мира, а на интервенцију Дубровчана, Млеци су поновно морали да врате Турцима дубровачко залеђе. Њихова територија код Клека је проширена, а од већих градова добили су Имотски.Новак, Грга, II, str. 22–23.

Моченигова линија

Нову граничну линију, Linea Mocenigo, означили су на терену од турски опуномоћеник Мехмед ефенди Сијалија и млетачки провидур Алвизе Мочениго 1721. – 1723.. Ишла је од Клека до Жапске горе, поврх Метковића, Имотског, Сиња, Врлике и Книна, без преваром узете Имотске бекије. Своје ново подручје Млечани су назвали acquisto nuovissimo, најновији посед. Посебност овог решења је коридор између Неума и Клека, који је остао Турцима (и аналоган на Суторини, према млетачкој Боки). Тако се Дубровник и физички одвојио од млетачких поседа у Далмацији. И док је претходна Гриманијева линија издржала једва десетак година, ова је потрајала практично до данас и још увек има карактер међудржавне међе.

Референце

Литература

Novak, Grga, Prošlost Dalmacije, knjiga prva, Split, 2004. Novak, Grga, Prošlost Dalmacije, knjiga druga, Split, 2004.

Категорија: Историја Далмације Категорија:Историја Османског царства