Салон стотине ( или ), познат и као Салон Ла Плум (), била је француска уметничка изложба коју је креирао француски романописац, песник и оснивач књижевног часописа Ла Плум (, ), Леон Дешан (; 1. октобар 1863 — 28. децембар 1899), отворена у Паризу у фебруару 1894. године у предворју просторија часописа Ла Плум. Идеја је била да се излажу и продају првенствено графике, цртежи и илустрације сто различитих уметника који су сарађивали са књижевним и уметничким часописом Ла Плум. Број 100 () у називу, није увек дословно значио тачно сто излагача, већ је имао симболички карактер, означавао је велики број уметника који ће се смењивати у оквиру серије изложби. Назив је, дакле, произашао из уредничке и маркетиншке стратегије. Са једне стране, истицао је ширину и разноврсност савремене уметничке продукције а са друге стране, служио је као привлачан и комерцијално успешан бренд (Салон стотине), који је обећавао увек нови избор уметника, плаката и штампаних издања. У симболичком смислу, назив је имао улогу да нагласи демократичност уметности. То није била елитна изложба са малим бројем изабраних, већ отворена платформа за широк круг аутора који су радили у стилу Арт Нуво и модерне илустрације, те је тако Салон стотине постао познат по изложбама које су представљале радове савремених графичких уметника. Последње излагање (педесет треће), одржано је крајем 1900. године. Многи плакати који су рекламирали изложбе Салон стотине постали су тражени колекционарски предмети. Историјски контекст и оснивање Салона стотине (1894 — 1900) Историјски контекст Крај 19. века у Француској обележен је снажним преображајем уметничког и културног живота. Економске и Друштвене промене, које су уследиле након политичке стабилизације Треће републике, створиле су услове за процват нових уметничких покрета и за обликовање савремене културне јавности. У том периоду Париз постаје један од главних центара модернизма и авангарде у Европи али његов уметнички пејзаж није био хомоген. Традиционалне институције као што је Салон француских уметника (, отворен под тим именом 1. маја 1880. године, раније познат као Француски салон, Салон у Паризу или само Салон), и даље су имале централно место. Паралелно са њима развијале су се и алтернативне форме изложбене праксе, од приватних галерија, попут оне Пол Дуран-Руела (), до изложби попут Салона независних, који су радили по принципу: без жирија, без награда, и који су настојали да уметницима обезбеде већу слободу и експерименталност. Управо у том амбијенту јавља се Салон стотине, изложбена институција која је играла пресудну улогу у афирмацији уметности плаката и графике као равноправних медија у оквиру модерне уметности. Иако по обиму и формату мањи у односу на велике државне салоне, Салон стотине је имао кључно значење у томе што је спојио нову уметничку праксу са комерцијалним и издавачким активностима краја 19. века. Улога часописа Ла Плум и оснивање Салона стотине Оснивање Салона стотине не може се разумети без сагледавања ширег културног контекста у коме је настао, а посебно без улоге часописа Ла Плум. Овај књижевно-уметнички магазин, који је од 1889. године уређивао Леон Дешан, био је један од главних медија уметничког живота у Паризу. Ла Плум је у почетку био окренут симболизму и књижевности, али је постепено проширио своје интересовање и на визуелне уметности, нарочито на: графику, илустрацију и плакат. Дешан је већ 1891. године почео да објављује специјалне илустроване додатке и албуме литографија. Његова уредничка стратегија била је заснована на уједињењу литературе, графичке уметности и декоративних пракси у једну целину, што је било у духу идеје Тоталног уметничког дела (Гезамткунстверк). Управо из ових настојања проистекла је идеја о посебном изложбеном простору где би се могла представити графичка и декоративна уметност савременог доба. Дешан је 1894. године покренуо Салон стотине, чије је име настало из једноставне идеје: окупити најмање стотину савремених уметника чији ће радови бити изложени и доступни широј јавности по приступачним ценама. За разлику од традиционалних салона, Салон стотине није имао жири нити систем строге селекције, већ је био отворен за експеримент и за промоцију нових облика визуелне културе. У том смислу, он је био ближи духу Салона независних, али са јаснијом оријентацијом ка графици и плакату. Плакат као уметнички медиј мини|150п|Плакат Анри Евенепула () за четрдесету изложбу у Салон стотине, 1899. године Једна од кључних иновација Салона стотине била је афирмација плаката као уметничког медија. У време када је индустријска штампа омогућила масовну производњу визуелних садржаја, плакат је био пре свега средство рекламе и маркетинга. Међутим, уметници попут: Алфонса Мухе, Ежена Грасеа (), Теофила Стенлена () и Феликса Валотона, видели су у плакату могућност за синтезу уметничке креативности и јавне комуникације. Салон стотине омогућио је да плакат уђе у изложбене просторе и да буде посматран не само као инструмент комерцијалне културе, већ и као аутономно уметничко дело. Алфонс Муха, на пример, постао је готово икона салона својим плакатима за глумицу Сару Бернар, као и за сам Ла Плум. Жене у Салону стотине Посебно значајан аспект Салона стотине била је улога жена уметница, што је било релативно ретко у оквиру институционализованог уметничког живота краја 19. века. Међу излагачицама налазиле су се: Жан Атше (, пуно име ; 16. август 1872 — 6. фебруар 1937), била је једна од ретких жена која је стекла афирмацију као ауторка плаката и илустрација. Њен рекламни плакат (литографија), из 1896. године, папирића за увијање цигарета бренда ЈОБ ), сматра се ремек-делом уметности плаката. Клемантина-Елена Дифо (; 18. јануар 1869 — 18. март 1937), била је Француска сликарка и плакатисткиња, школована на Националној школи ликовних уметности () у Паризу. Излагала је и учествовала на изложбама са плакатима и илустрацијама повезаним са кругом Салоном стотине. Рецепција и критика Од самог отварања, Салон стотине изазвао је велику пажњу у париској јавности и стручним круговима. Први извештаји у Ла Плум и другим уметничким публикацијама указивали су на нов концепт, изложбу без жирија, са слободним избором радова од стране самих уметника, што је представљало радикално одступање од академских салона. Критика је била мешовита: док су једни похваљивали приступачност уметности широј публици и нове технике графичке уметности, други су сматрали да је комерцијализација дела угрозила чисто уметнички карактер изложбе. Међутим, управо ова комерцијална компонента омогућила је да уметност постане видљивија и економски одржива, што је касније постало стандард на европским великим изложбама. Део критичари са краја 19. века био је фасциниран техничком савршеношћу и декоративним потенцијалом радова. Плакати Алфонса Мухе и Еужена Грасеа изазивали су посебну пажњу, јер су спајали функцију рекламног медија са уметничким квалитетом, што су критичари описивали као „нову визуелну рецитацију модерности“, наглашавајући да се естетика више не ограничава само на слику или скулптуру већ обухвата и графичку комуникацију. Истовремено, концепт изложбе као „перманентно променљивог салона“ омогућио је константну ревизију и тестирање нових естетских идеја. Ова динамика поставила је темеље за каснији развој у модерној уметности, где се експериментални приступи могу представљати без ограничења традиционалног жирија. Рецепција салона, иако понекад контроверзна, показала је значајну улогу у развоју Арт Нуво покрета и у обликовању савремене европске графичке сцене. Колекције плаката и каталози Ла Плум обезбедили су трајну документацију и промоцију уметничких праваца који су обликовали визуелну културу краја 19. и почетка 20. века. У коначници, Салон стотине представља важан пример синтезе комерцијалног и естетског уметничког програма, ослонца на савремене технологије штампе, и интернационалне уметничке комуникације, остављајући значајан утицај на будуће изложбене праксе и колекционарство графике. Најзначајнији учесници и сарадници Салона стотине Кључни учесници Салона стотине, поред осталих, били су: Алфонс Муха (1860 — 1939); сликар и дизајнер, најзначајнији представник Арт Нуво плаката. Радио је плакате за наступе глумице Саре Бернар и учествовао на више изложби Салона стотине. Анри де Тулуз-Лотрек (1864 — 1901); сликар, графички уметник, карикатуриста и илустратор. Радио је литографије и плакате за изложбе Салона стотине, са „револуционарним“ приказима париског урбаног живота. Ежен Грасе (1845 — 1917); архитекта, графички уметник и декоратер. Један од првих аутора који је излагао у Салона стотине: плакате, илустрације, намештај, витраже и декоративне композиције у Арт нуво стилу. Специјализовао за израду плаката са симболистичким мотивима. Жорж де Фер (, 1868 — 1943); дизајнер, сликар и уметник плаката. Познат је по првим експериментима са плакатима за Салона стотине и промоцију декоративних уметности. Наслеђе и утицај Салон стотине оставио је дубоко наслеђе у европској уметничкој култури, не само као изложбена институција већ и као симбол промене уметничких парадигми. Његова улога у легитимисању графичке уметности, посебно уметности плаката (), представљала је један од најзначајнијих доприноса развоју модерне визуелне културе. У времену када је плакат превазилазио статус комерцијалног огласног средства и постајао препознат као уметнички медиј, Салон стотине пружио је платформу за афирмацију аутора који су трајно обликовали естетику краја 19. века (). Уметници као што су Алфонс Муха, Анри де Тулуз-Лотрек, као и Теофил Александер Стенлен, захваљујући Салону стотине, стекли су прилику да плакате и графике представе у оквиру институционализованог изложбеног простора, чиме је остварено признање за примењену уметност која је до тада била маргинализована у односу на „високе“ уметничке форме. Овај феномен утицао је и на каснији развој модерног графичког дизајна и визуелне комуникације, постављајући темеље за синтезу уметности и масовне културе. Наслеђе Салона стотине није ограничено на француски културни простор. Идеја отвореног салона, доступног ширем кругу аутора, инспирисала је сличне уметничке иницијативе широм Европе, попут Бечке сецесије и Минхенске сецесије (), које су настојале да ослободе уметничку продукцију од академских ограничења и уведу нове облике естетике и изложбене праксе. Са историјске дистанце, Салон стотине може се посматрати као преломна тачка у којој је дошло до интеграције уметности у свакодневицу, путем плаката, и до редефинисања граница између уметничког и комерцијалног. Тај процес омогућио је настанак модерне визуелне културе 20, века, у којој је графички дизајн преузео централну улогу у обликовању урбаног искуства. У савременој историографији уметности, Салон стотине заузима место између класичне традиције академских салона и авангардних покрета модернизма, представљајући једну од кључних карика у трансформацији европске уметничке сцене на прелазу векова. Његов значај стога није само у конкретном доприносу промоцији уметности плаката, већ и у томе што је поставио нову парадигму односа уметника, публике и културне индустрије. Галерија
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе Колекција Салон стотине, Француски национални институт за историју уметности Колекција Салон стотине, Музеј модерне уметности у Њујорку Колекција Салон стотине, Музеј уметности округа Лос Анђелес Колекција Салон стотине, Музеј ликовних уметности, Бостон Категорија:Култура у Паризу Категорија:Француска у 19. веку Категорија:Француска култура Категорија:Изложбе Категорија:Модерна уметност Категорија:Сецесија