Лапонски пастирски пас (фински: Lapinporokoira), је раса северног пастирског пса типа овчарског пса, кога традиционално користе Лапонци (Сами) за чување ирваса, заједно са финским лапхундом типа шпиц. Начин рада лапонског овчара са стадом разликује се од других пастирских паса: они контролишу стадо гласним лајањем и активним кретањем.

Историја расе У чувеној књизи Олава Магнуса „Историја северних народа“, објављеној 1555. године у Риму, први пут су описани живот и обичаји Самија, чување и брига о ирвасима, као и лапонски пси. Илустрације у књизи приказују псе типа шпиц, претке финског пастира, као и псе сличне пастирима. Звали су се „порокоирас“ - пси за чување ирваса. Обе врсте паса су традиционално живеле, ловиле и чувале имовину и ирвасе заједно. У 17. и 18. веку почело је да се развија индустријски узгој ирваса, и било је немогуће управљати великим крдима ирваса без помоћи паса.

За овај посао, пси издуженог формата су се показали пожељнијим, брзим и неуморним, најпогоднијим за дугорочно чување стада. Да би се пси приметно разликовали од вукова, узгајивачи ирваса су узгајали псе који су били здепастији, обавезно са густим црним крзном. Постојање расе доведено је у питање када је покушано да се узгајивачи ирваса опреме моторним санкама и хеликоптерима. Али испоставило се да се ирваси плаше звука мотора, и примат је дат традиционалним псима за чување ирваса.

Изглед Лапонски овчар је типичан пастирски пас са шиљатим ушима средње висине, издуженог формата, са одличном коштаном структуром. Глава је издужена, нос и очи су тамни, поглед је живахан и пажљив. Уши су шиљате, усправне, унутрашња површина уха је обилно прекривена длаком. Леђа су равна, снажна, реп је ниско постављен и не подиже се више од леђа при кретању. Пси ове расе често не машу, већ врте репом. Шапе су овалне, густа длака између јастучића штити шапе од посекотина и омогућава им кретање по снегу и леду.

Длака је двострука, са танком, густом поддлаком. Горња длака је равна, средње дужине или дуга, равна и прилично тврда. Постоји обилна декоративна длака на врату, грудима и задњем делу бутина. Верује се да овчари више воле краткодлаке јединке као активније од дугодлаких, па су ове друге ретке. Али чак и кратка длака треба поуздано да заштити псе од хладноће, кише и уједа инсеката. Боја је црна у разним нијансама, до сиве и тамносмеђе. Дозвољене су светле површине (жућкасто-смеђе), као и мале беле мрље на врату, грудима и шапама.

Темперамент и употреба Лапонски пси за чување ирваса су послушни, мирни, пријатељски настројени, а истовремено енергични и увек спремни за рад. Спремно лају током рада. Специфичности посла захтевају од лапонских паса да буду храбри и независни; избегавају странце. Поред пастирске службе, могу ae користити у спорту, службама спасавања и лову.

Референце

Категорија:Пси пете ФЦИ групе