Боз-ар архитектура () била је академски архитектонски стил који се предавао на Школи лепих уметности у Паризу () у Паризу, посебно од 1830-их до краја 19. века. Ослањала се на принципе француског неокласицизма, али је такође укључивала елементе ренесансе и барока, и користила модерне материјале, као што су гвожђе и стакло, а касније и челик. Био је то важан стил и имао је огроман утицај у Европи и Америкама до краја 19. века, и у 20. веку, посебно за институционалне и јавне зграде.
Историја Стил боз-ар развио се из француског класицизма стила Луја XIV, а затим француског неокласицизма почевши од стила Луја XV и стила Луја XVI. Француским архитектонским стиловима пре Француске револуције управљала је Краљевска академија за архитектуру () (1671–1793), а затим, након Француске револуције, одељење за архитектуру Академија лепих уметности (Француска)(). Академија је одржавала такмичење за Prix de Rome () у архитектури, које је победницима нудило прилику да проучавају класичну архитектуру антике у Риму.
Формални неокласицизам старог режима оспорила су четири професора на академији, Жозеф-Луј Дик, Феликс Дибан, Анри Лабруст и Леон Водоаје, који су студирали на Француска академија у Риму крајем 1820-их. Желели су да се одвоје од строге формалности старог стила увођењем нових модела архитектуре из средњег века и ренесансе. Њихов циљ је био да створе аутентичан француски стил заснован на француским моделима. Њихов рад је од 1837. године био потпомогнут стварањем Комисије за историјске споменике, на чијем је челу био писац и историчар Проспер Мериме, као и великим интересовањем за средњи век изазваним објављивањем романа Звонар Богородичине цркве у Паризу Виктора Игоа 1831. године. Њихова декларисана намера била је да „утисну нашој архитектури истински национални карактер.”
Стил који се на енглеском назива Beaux-Arts достигао је врхунац свог развоја током Другог француског царства (1852–1870) и Треће француске републике која је уследила. Стил наставе који је произвео архитектуру боз-ара наставио се без већих прекида до 1968. године. Стил боз-ар снажно је утицао на архитектуру Сједињених Држава у периоду од 1880. до 1920. Насупрот томе, многи европски архитекти из периода 1860–1914. изван Француске удаљили су се од боз-ара и окренули ка сопственим националним академским центрима. Због културне политике касног 19. века, британски архитекти империјалног класицизма следили су нешто независнији пут, развој који је кулминирао у владиним зградама у Њу Делхију, које је пројектовао сер Едвин Лаченс.
Обука Обука у стилу боз-ара наглашавала је главне примере царске римске архитектуре између Августа и северских царева, моделе италијанске ренесансе и француског и италијанског барока посебно, али се обука тада могла применити на шири спектар модела: фасаде палата из кватрочента у Фиренци или француску касну готику. Амерички архитекти генерације боз-ара често су се враћали грчким моделима, који су имали снажну локалну историју у америчком грчком препороду почетком 19. века. По први пут, репертоари фотографија допуњавали су педантне цртеже у размери и приказе детаља на лицу места.
Обука у стилу боз-ара увелико је користила agrafes, копче које повезују један архитектонски детаљ с другим; прожимање форми, барокну навику; као и „говорећу архитектуру” (), у којој се посебна пажња поклањала прикладности симболизма.
Обука у стилу боз-ара наглашавала је израду брзих концептуалних скица, високо дорађених перспективних презентационих цртежа, пажљиво праћење програма и зналачко детаљисање. Разматрања локације укључивала су друштвени и урбани контекст.
Сви студенти архитектуре пролазили су кроз обавезне фазе — проучавање античких модела, израду анализа које репродукују грчке или римске моделе, „џепне” студије и друге уобичајене кораке — у дугом такмичењу за неколико пожељних места на Академија Француске у Риму (смештеној у Вила Медичи), са традиционалним захтевима слања презентационих цртежа у одређеним интервалима, познатих као .
Карактеристике thumb|Декорација зграде у стилу боз-ара са представама римских богиња Помоне и Дијане. Приметан је натурализам поза и канална рустикација камена. thumb|Наизменични мушки и женски маскарони украшавају кључне камене на Градској већници Сан Франциска.
Архитектура боз-ара ослањала се на скулптуралну декорацију дуж конзервативних модерних линија, користећи француске и италијанске барокне и рококо формуле комбиноване са импресионистичким завршним слојем и реализмом. На фасади приказаној горе, Дијана држи венац на којем седи у природној акцији типичној за интеграцију скулптуре и архитектуре у стилу боз-ара.
Незнатно преувеличани детаљи, смеле скулптуралне потпорне конзоле, богати дубоки венци, свагови и скулптурална обогаћења у најхрабријој завршној обради коју је клијент могао да приушти, пружили су посао неколицини генерација архитектонских моделара и резбара италијанског и средњоевропског порекла. Осећај за одговарајући идиом на занатском нивоу подржавао је дизајнерске тимове првих истински модерних архитектонских бироа.
Карактеристике архитектуре боз-ара укључивале су: Раван кров Рустификовано и издигнуто приземље Хијерархија простора, од „племенитих простора” — великих улаза и степеништа — до утилитарних Лучни прозори Лучна и педиментована врата Класични детаљи: референце на синтезу историцистичких стилова и тенденција ка еклектицизму; течност у великом броју „манира” Симетрија Статуе, скулптура (барељефне плоче, фигуралне скулптуре, скулптуралне групе), мурали, мозаици и друга уметничка дела, све координисано у теми како би се нагласио идентитет зграде Класични архитектонски детаљи: балустраде, пиластери, фестони, картуше, акротерија, са истакнутим приказом богато детаљисаних копчи (), носача и потпорних конзола Суптилна полихромија
Архитектура боз-ара по земљама
Европа
Белгија
Иако стил није био толико заступљен као у суседној Француској, у Белгији се ипак могу наћи неки примери зграда у стилу боз-ара. Најистакнутији од ових примера је Краљевски музеј за централну Африку у Тервирену, али и комплекси и тријумфални лук Синкантенера/Јубелпарка у Бриселу, као и проширења Палате Лакен у Бриселу и Краљевске галерије у Остендеу, такође носе стил боз-ара, који је креирао француски архитекта Шарл Жиро. Поред тога, разне велике зграде у стилу боз-ара могу се наћи у Бриселу на Авенији Молијер. Као бивши студент и дизајнер , Жиро је био водећа фигура боз-ара око 20. века. Након смрти Алфонса Балаа, постао је нови и омиљени архитекта Леополда II од Белгије. Пошто је Леополд био унук Луја-Филипа I од Француске, волео је овај специфичан стил градње који је сличан и има своје корене у архитектури која је реализована у 17. и 18. веку за француску круну.
Зграде 1782: Дворац Лакен, Брисел (проширења) 1880: Синкантенер/Јубелпарк, Брисел (комплекси и тријумфални лук) 1898: Краљевски музеј за централну Африку, Тервирен 1902–1906: Краљевске галерије у Остендеу, Остенде (проширења) 1908: Авенија Молијер 177–179 / Авенија Бригман 176–178, Брисел (комбинација сецесије, боз-ара и еклектицизма) 1909: Авенија Молијер 193, Брисел 1910: Авенија Молијер 128, Брисел 1910: Авенија Молијер 130, Брисел 1910: Авенија Молијер 132, Брисел 1910: Авенија Молијер 207, Брисел 1912: Авенија Молијер 519, Брисел 1912: Авенија Молијер 305, Брисел
Француска
Стил боз-ара у Француској у 19. веку покренула су четири млада архитекта школована на ; Жозеф-Луј Дик, Феликс Дибан, Анри Лабруст и Леон Водоаје, који су прво студирали римску и грчку архитектуру на Вили Медичи у Риму, а затим су 1820-их започели систематско проучавање других историјских архитектонских стилова, укључујући француску архитектуру средњег века и ренесансе. Они су увели наставу о различитим архитектонским стиловима на и поставили фрагменте ренесансних и средњовековних зграда у двориште школе како би студенти могли да их цртају и копирају. Сваки од њих је такође пројектовао нове не-класичне зграде у Паризу инспирисане разним историјским стиловима: Лабруст је изградио Библиотека Сент Женевјев (1844–1850), Дик је пројектовао нову Палату правде и Касациони суд на Ил де ла Сите (1852–1868), Водоаје је пројектовао (1838–1867), а Дибан је пројектовао нове зграде . Заједно, ове зграде, ослањајући се на ренесансне, готичке, романескне и друге не-класичне стилове, разбиле су монопол неокласичне архитектуре у Паризу.
Немачка
Немачка је једна од земаља у којој је стил боз-ара био добро прихваћен, заједно са необарокном архитектуром. Стил је био посебно популаран и најистакнутије заступљен у сада непостојећој регији Пруске током Немачког царства. Најбољи примери зграда у стилу боз-ара у Немачкој данас су Музеј Боде у Берлину, и Лајсхале и Висока школа за музику и позориште у Хамбургу у Хамбургу.
Зграде 1898–1904: Музеј Боде, Берлин 1904–1908: Лајсхале, Хамбург 1888–1913: Висока школа за музику и позориште у Хамбургу, Хамбург
Мађарска
Зграде 1875–1877: Железничка станица Њугати, Будимпешта 1913: Сечењи термално купатило, Будимпешта
Италија
Зграде 1908: Хотел Ексцелзиор, Напуљ 1890: Галерија Виторио Емануеле III, Напуљ 1894: Палата поште, Трст 1897: Палата Асигурациони Ђенерали, Милано 1901: Палата Брођи (бивша Пошта), Милано 1911: Палата Банка Комерчале Италијана, Милано 1912: Палата Берзе, Ђенова 1912: Палата поште, Ливорно 1912: Палата Привредне коморе, Таранто 1913: Палата Штедионице, Равена 1914-1926: Палата Мерони, Милано 1920: Палата поште, Палермо 1927: Палата Банке Италије, Верона 1931: Централна станица, Милано 1933: Палата поште, Ла Специја 1936: Палата Провинције, Бари
ХОТЕЛИ 1863: Гранд хотел дез Ил Бороме, Стреза 1894: Гранд хотел Вила д'Есте, Чернобио 1898: Гранд хотел де Бен, Венеција 1899: Гранд хотел Ексцелзиор Виторија, Соренто 1901: Гранд хотел Мажестик (раније Баљони), Болоња 1906: Гранд хотел Тремецо, Тремецо 1906: Вестин Ексцелзиор, Рим 1908: Гранд хотел Ексцелзиор, Венеција 1910: Гранд хотел е де Милан, Милано 1913: Хотел Вила Игеа (раније Гранд хотел Вила Игеа), Палермо 1914: Хотел Данијели (реновиран у стилу), Венеција 1925: Ексцелзиор хотел Галија, Милано
Холандија
У поређењу са другим земљама попут Француске и Немачке, стил боз-ара никада није постао истакнут у Холандији. Међутим, неколико значајних зграда ипак је изграђено у овом стилу током периода од 1880. до 1920. године, углавном у градовима Ротердам, Амстердам и Хаг.
Зграде 1880–1889: (уништено током немачког бомбардовања Ротердама 1940. године) 1883: Блаубруг, Амстердам 1883: , Амстердам 1898: , Ротердам 1914–1920: Градска већница у Ротердаму (делимично оштећена током бомбардовања Ротердама 1940. али касније обновљена) 1915–1923: Бивша (делимично оштећена током бомбардовања Ротердама 1940. али касније обновљена) 1907–1913: Палата мира, Хаг
Португал
Зграде
1909–1911: Зграда у Улици , Лисабон 1912: Седиште Реда инжењера, Лисабон 1913: , Лисабон Централни институт за националну помоћ оболелима од туберкулозе Португала, Лисабон
Румунија