thumb|Маузолеј и музеј у Радогошчу у Лођу thumb|Макета затвора Радогошч изложена у музеју садашњег маузолеја Радогошч Радогошч – мушки „Продужени полицијски затвор“ (њем. Erweitertes Polizeigefängnis, Radegast), основан 1. јула 1940. године у текстилној фабрици Самуела Абеа, која се налазила на раскрсници данашњих улица Згерска и Генерала Ј. Совињског у Лођу, на бази оближњег транзитног логора у фабрици Михала Глазера на данашњој улици Лишчаста, основаног у новембру 1939. године. Мјесто највећег њемачког ратног злочина почињеног у завршном периоду окупације на територији Пољске између ријека Буг и Одра спаљивањем главне затворске зграде заједно са затвореницима (којих је било око 1.500 мушкараца) у јануару 1945. године. Тренутно, огранак мучеништва „Радогошч“ Музеја традиција независности у Лођу.
Имена затвора Због различитих функција које је ово мјесто служило током Другог свјетског рата, промјенила су се и његова имена на њемачком језику:, Muzeum Tradycji Niepodległościowych w Łodzi, Łódź 2005, .: од приближно 9. новембра 1939. до 30. јуна 1940. године (фабрика М. Глејзера у тадашњој Краковској улици, затим фабрика С. Абеа у Згерској улици) „Konzentrationslager, Radogosch” „Gefangenenlager, Radogosch” „Polizeigefängnis, Radogosch” 1. јул 1940. – 12. март 1943. (фабрика С. Абеа у Згерској улици) „Erweitertes Polizeigefängnis, Radegast” 13. март 1943. – 19. јануар 1945. „Erweitertes Polizeigefängnis und Arbeitserziehungslager” (Продужени полицијски затвор и образовно-радни логор).
Историја затвора Затвор је основан на основу транзитног логора основаног ад хок око 8. новембра 1939. године у текстилној фабрици Михала Глазера, у тадашњој Краковској улици (данас улица Лишћаста 17; мјесто фабрике клипних прстенова „Прима“) као дио велике репресивне операције Лођског гестапоа, Интелигенцијалне акције Лицманштат, усмјерене против локалне интелигенције. У то вријеме, логор за пресељење цивила радио је у будућем затвору у Радогошчу, у текстилној фабрици Самуела Абеа, на раскрсници улица генерала Ј. Совињског и Згерске (око 1.000 метара ваздушне линије од фабрике М. Глазера). У другој половини децембра 1939. године, након главне фазе поменуте „Интелигензакције“, која је резултирала стрељањем најмање 500 људи у оближњим шумама Лућмеж, преостали затвореници из фабрике М. Глејзер почели су постепено да се пребацују у фабрику С. Абе. Посљедња група је напустила фабричке просторије у улици Краковска (Лишћаста) 5. јануара 1940. Током наредних шест мјесеци, фабрика С. Абе је функционисала и као логор за пресељење и као транзитни логор (на располагању лођског Гестапоа). Пресељени затвореници су били смјештени у приземљу тканице (данас музејска поставка), док су затвореници били смјештени у троспратној згради предионице. Коначно, 1. јула 1940. године, транзитни логор у фабрици С. Абе предао је Лођски гестапо Полицијском президијуму у Лођу за „продужени полицијски затвор“, којим је командовао полицијски поручник (Revierleutnant) Валтер Пелцхаузен. У почетку је логор вјероватно укључивао стражаре из транзитног логора, углавном локалне фолксдојчере, који су тако примљени у полицију и обучени у њене униформе.Maria Nowacka, Radogoszcz, Księgarnia „Czytaj”, Łódź 1948.Stanisław Rapalski, Byłem w piekle. Wspomnienia z Radogoszcza, Wydawnictwo Łódzkie, wyd. 1, Łódź 1960. Од тог тренутка (1. јула 1940. године), функција логора за пресељење је постепено укидана и вјероватно је престала до краја 1940. године. thumb|Потврда о боравку у затвору у Радогошчу издата затворенику Станислав Јалосински 27. маја 1943. године, са потписом његовог команданта – Валтера Пелзхаусена
Затвор Радогошч, супротно увријеженом вјеровању, посебно снажно пропагирано у првој деценији послије рата, није био мјесто масовног истребљења. Није садржао гасну комору нити крематоријум. Његова примарна функција била је груписање затвореника у веће транспорте за депортацију у одговарајуће затворе, најчешће у Серадз,Galiński Antoni, Rola więzienia sieradzkiego w eksterminacyjnej polityce okupanta; Materiały sesji naukowej pt. „Eksterminacyjna polityka okupanta hitlerowskiego w Sieradzkiem”. Łask 1989 (maszynopis w bibliotece IPN-Łódź)., Warszawa 1979, s. 298–300, . Ленчицу или Вјелуњ, затим у Аушвиц-Биркенау, и на крају и првенствено у концентрационе логоре Грос-Розен и Маутхаузен-Гусен, као и у логор за казнене радове у Острову Велкопољском (док сличан логор није основан у Лођу у марту 1943. године, у Сикави).
Радогошч је такође служио као транзитни затвор. На примјер, у мају 1941. године, Леон Шилер је накратко био заточен овдје док је транспортован из Аушвица у Варшаву, гдје је пуштен на слободу.
У марту 1943. године, затвор Радогошч је организационо спојен са полицијским казнено-радним логором (званично „образовним“) у Сикави (Erweitertes Polizeigefängnis und Arbeitserziehungslager – Проширени полицијски затвор и образовни радни логор) и у овом облику је радио до краја њемачке окупације Лођа током Другог свјетског рата 19. јануара 1945. године.
Командант затвора током цијелог његовог рада био је Валтер Пелцхаузен. Прије него што је преузео дужност команданта (1. јула 1940. године), транзитним логором у фабрици С. Абе руководили су СС-Оберштурмфирер Елерс и његов замјеник, СС-Оберштурмфирер Милер.
Затвореници Радогошч је у суштини био затвор само за мушкарце, али повремено, у ријетким случајевима и на кратке периоде, у њему су биле затваране и жене. Јевреји су такође повремено били затварани овдје, најчешће док гето у Лођу није био запечаћен посљедњих дана априла 1940. године. Затим, спорадично, на примјер, у јуну 1941. године – уочи руско-њемачког рата – група од девет мушкараца млађих од 60 година – летонских Јевреја који су живјели у Лођу, а који су до тада живјели ван гета као грађани неутралне земље, СССР-а – превентивно су затворени у Радогошчу. Преостали мушкарци, старији од 60 година, морали су да се јављају полицији неколико пута недјељно. Читава летонска јеврејска заједница у Лођу смјештена је у гето 6. октобра, а ова група од девет особа је пребачена у гето 16. октобра.Kronika getta łódzkiego. Tom I. Wyd. II. Łódź 2009, s. 305–306, 310. Једини нејеврејски летонски становник у Лођу такође је доживио исту судбину, али о његовој каснијој судбини се ништа не зна.
Руски ратни заробљеници који су побјегли са разних локација око Лођа, као што је војни полигон у Сјерадзу, такође су били затворени овдје. Није познато колико их је било, али имена 301 су идентификована на основу евиденције о купатилу затвора Радогошч од 15. априла 1944. до 11. јануара 1945. године.Muzeum Tradycji Niepodległościowych w Łodzi (MTN-Łódź), sygn. A-4565; Źródlak Wojciech, Lista obywateli Związku Radzieckiego [Rosji] w więzieniu w Łodzi na Radogoszczu od 15 kwietnia 1944 r. do 11 stycznia 1945 roku, [w:] „Biuletyn Okręgowej Komisji Badania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu w Łodzi – Instytut Pamięci Narodowej. Tom III. Łódź 1994, s. 142–154.. Године 1993., један од њих, Владимир Павлович Вјазмитинов,Ur. 14 marca 1926 r. w Putiwlu, s. Pawła i Anny, więziony na Radogoszczu w 1943 r. – na podstawie informacji kustosza oddziału Radogoszcz MTN-Łódź. посјетио је ово мјесто. Били су строго изоловани од осталих затвореника. Приближно 150 њих је страдало током јануарског масакра. Сахрањени су у двије масовне гробнице на оближњем гробљу Светог Рока.
Највећа група затвореника били су они ухапшени због кршења њемачког окупационог закона, из Лођа и округа Бжежини, Ласк, Лођ и Вјелуњ (на примјер, због илегалног клања и шверца хране из села). Још једна велика група били су они ухапшени због бјекства од присилног рада или илегалног преласка оближње границе између Генералног гувернеранства и Вартеланда. Они који су ухапшени у уличним рацијама такође су доведени овдје. Мали број политичких затвореника је такође кратко био затворен прије него што су послати, на примјер, у концентрационе логоре.
Значајна група затвореника (око 1.000) били су мушки младићи из Лођа, притворени у оквиру велике репресивне операције локалног Гестапоа против њих у мају 1940. године. Држани су у Радогошчу кратко вријеме, од неколико до десетак дана, док се није организовао транспорт у концентрациони логор Дахау. Међу њима су били, између осталих, будући глумац Влођимеж Скочилас, који је објавио своје мемоаре о томе много година након рата,Włodzimierz Skoczylas, Aresztowanie, [w:] „Odgłosy”, Łódź, nr 12, 21.03.1987, s. 10; Pierwsze doświadczenia więźnia, [w:] „Odgłosy”, nr 13, 28.03.1987, s. 10; Wszędzie, byle nie na Radogoszczu, [w:] „Odgłosy”, nr 15, 11.04.1987, s. 10; Dlaczego nie zostałem ambasadorem, [w:] „Odgłosy”, nr 22, 30.05.1987, s. 7. и будући диригент Хенрик Дебих.
Због потешкоћа са транспортом, затвореници су често превозени до затвора Радогошч користећи или моторни трамвај Хербрант У-107ц, специјално реконструисан за ову сврху, или редовне линијске вагоне, наручене по потреби од општинске трамвајске компаније (Litzmannstädter Elektrische Strassenbahn-LES).Źródlak Wojciech, Więzienny tramwaj; [w:] „Odgłosy”, 10 I 1987, nr 2, s. 5.
Тачан број људи који су прошли кроз затвор Радогошч није познат због практичног одсуства било какве документације, која је нестала у Лођу у првим мјесецима након окупације. Валтер Пелцхаузен је током истраге и суђења процјенио бројку на око 40.000, али су и тужилаштво и суд у то време претпоставили да је број морао бити знатно већи.Maria Nowacka, op. cit., s. 62–63.
Огранак „Радогошч“ Музеја традиција независности у Лођу води „Записе бивших затвореника Радогошча“, који садрже приближно 10.000 имена. Неки од њих су засновани на биљежници чувара затворске лазарете — вјероватно Станислава Слонецког из Варшаве — која се налази у збиркама MTN-Лођ, референтни број: А – 6972, објављеној 1948. године у извјештају о суђењу команданту затвора, Валтеру Пелцхаузену (Марија Новацка, Радогошч, Лођ 1948, објавио Књижевни завод „Читај“), иако са обмањујућим насловом „Stan kazby inzyny na dnia 28 December 1944“. Детаљнија критика овог извора доводи до закључка да је то незванични запис „пацијената“ лазарета из друге половине 1944. године.
Слично томе, број жртава које су умрле директно на овој локацији током рада затвора у Радогошчу остаје неутврђен до данас. На суђењу Валтеру Пелцхаузену 1947. године, суд је претпоставио да је, искључујући жртве јануарског масакра, било преко 30.000.Maria Nowacka, op. cit., s. 63. У почетку су популарне публикације и саопштења за штампу дуго времена наводиле бројку од 20.000. Тренутно, можда потцјењено, али са највећом могућом вјероватноћом заснованом на много већем тренутном знању о функционисању овог затвора, претпоставља се[f] да је статистички барем један затвореник могао да умре овдје сваког дана – због тешких животних услова, болести и злостављања од стране затворског особља, што даје бројку од приближно 1.662 жртве у периоду од 1. јула 1940. до 17. јануара 1945. године. Додајући томе приближно 1.500 жртава јануарског масакра, добија се укупан број од приближно 3.200 жртава затвора у Радогошчу.Lista domniemanych ofiar masakry na stronie Muzeum Tradycji Niepodległościowych, oddział Radogoszcz.
Чувени затвореници Радогошча Болеслав Банаш – лођски олимпијски мачевалац прије и послије Другог свјетског рата, Хенрик Дебих – диригент; од 1952, шеф, диригент и умјетнички директор Пољског радио-телевизијског оркестра у Лођу; овдје око недјељу дана у мају 1940. годинекао дио акције „Интелигензактион“, одатле у концентрациони логор Дахау; преживио. Владислав Џержински – брат Феликса Џержинског; затворен овдје на прелазу из 1941/1942. годину; професор медицине (неуролог), аутор првог пољског академског уџбеника о неурологији; убијен у највећем погубљењу у области „Вартеланд“ у Згјежу (100 људи, 20. марта 1942. године),