Српски устанак (1737—1739) је био устанак Срба против османске власти, који је избио у централним регионима османске Србије током Хабзбуршко-османског рата (1737-1739). Након неких почетних хабзбуршких пораза у раним фазама рата, цар Карло VI издао је разне прогласе хришћанима на Балкану, позивајући их да устану против Османлија. Цар је позвао Србе, који су били спремни на устанак, 15. јуна 1737. године и нагласио да ће се борити у савезу са хришћанским силама, Хабзбуршком монархијом и Руском Империјом, против заједничког непријатеља. Срби су одговорили организовањем под вођством патријарха српског Арсенија IV. Устанак је имао широк географски обим, од Београда до источне Босне, Црне Горе и Шар-планине. Албанско племе Клименти се такође придружило устанку. Неуспех рата подстакао је Србе, углавном из Херцеговине, Рашке, Метохије и Црне Горе, да беже под вођством Арсенија IV са територија под османском влашћу у Хабзбуршку монархију, чиме је започела Друга велика сеоба Срба.
Припреме мини|Српски патријарх Арсеније IV, вођа Друге велике сеобе Срба Током почетних фаза рата, српски патријарх Арсеније IV преговарао је са аустријском владом преко епископа Темишвара, Николе Димитријевића. Арсеније је обећао да ће се народ побунити и помоћи аустријској војсци храном.
Племена у Брдима, под вођством Радоње Петровића, спремала би 500 наоружаних људи Кучи, војвода Вуксан Војводић од Васојевића 200, војвода Тошко од Пипера 200 итд.
Српски патријарх и Радоња позвали су митрополита Саву Петровића Његоша да се придружи рату против Османлија, али је он био под утицајем Млетачке републике и остао је неактиван током рата.
Операције
У Србији Српска милиција је деловала углавном у централној Србији.
Напад на Ужице (1737) Напад на Лешницу Ослобођење Крушевца (20. јул 1737), под командом Млатишума Повлачење у Срем (крајем октобра 1737), под командом Исаковића Напади у Морави и Руднику (7. јануара 1739), под командом Млатишуме
Топлички крај и Ниш су ослобођени.[када?]
У Црној Гори и Старој Србији Радоња је затражио од аустријског фелдмаршала да у случају победе побуњеника наставе у његовој служби. Док су преговори били у току, у Црној Гори је избио устанак. Радоњини устаници и српске трупе, као и помоћне снаге Станише Марковића Млатишуме, напали су локалне муслимане. Према српском плану, требало је да заузму Нови Пазар, Рожаје, Бијело Поље и Пећ. Српски одред напао је Бихор и продро до Годијева, где су поставили штаб у кући Мустафе Сијарића. Радоња је чуо да ће Османлије у својим будућим акцијама прво напасти Жупљане, који су већ прешли на млетачку страну. Истовремено, Радоња је обавестио котарског интенданта Јеролима Бућу да је Дервиш-паши Ченгићу наређено да се са својом војском окрене из Херцеговачког санџака ка Книну, који треба да нападну; и да везир-Мустафа-паша са војскама осталих санџака и 4.000 Татара, како је било планирано, крене у правцу Задра. Та информација је вероватно била преувеличана.
Друга велика миграција Неуспели рат је подстакао Србе, углавном из Херцеговине, Санџака, Метохије и Црне Горе, да побегну под вођством Арсенија IV са османских територија у Хабзбуршку монархију (као што је учињено 1689–92). Аустријска влада је охрабривала Србе да се населе на хабзбуршким територијама.
Види још
Краљевина Србија (1718-1739) Пећка патријаршија Београдски мир Нишки споразум
Референце
Литература
Категорија:Устанци у Србији Категорија:Устанци у Црној Гори Категорија:Срби у Османском царству Категорија:Историја Српске православне цркве Категорија:Историја Црне Горе под Османским царством Категорија:Османско царство у 1737. Категорија:Османско царство у 1738. Категорија:Османско царство у 1739. Категорија:CS1 извори на језику — француски (fr) Категорија:Странице са непрегледаним преводима Категорија:Србија у 18. веку Категорија:Српски устанци