Кирило V Цариградски (; преминуо 27. јул 1775) био је грчки православни монах који је служио као васељенски патријарх Цариграда у два периода, од 1748. до 1751. и од 1752. до 1757.
Контроверзна личност, често окривљена због својих идеја о крштењу, 1755. године је издао Орос, канонски документ који је, замењујући претходну употребу прихватања хришћанских обраћеника миропомазивањем, наводио да сва неправославна крштења (укључујући и римокатолике) нису валидна и да сви обраћеници морају бити поново крштени.
Живот Кирило је рођен у Димицани, на Пелопонезу. Још млад, био је заробљен током Млетачко-турског рата (1714–1718) и након ослобођења отишао је на Патмос где се замонашио. На Патмосу је такође наставио студије, али је избачен из школе због проблема у понашању пре дипломирања.
Године 1737. постављен је за митрополита Мелника, а 1745. је унапређен у Никомидијску епархију. Дана 28. септембра 1748. године, изабран је за патријарха Цариградског по први пут уместо Пајсија II Цариградског, иако се неколико дана раније заклео Пајсију II да неће покушати да га свргне.
Као патријарх, Кирило V је имао три приоритета: опоравак патријаршијских финансија, борбу против католичких ставова и подучавање монаха. Да би побољшао финансије, повећао је порезе митрополитима и растеретио мале парохије: ова акција је била прилично успешна, али га је учинила непопуларним међу епископима. Снажно је подржавао потребу за поновним крштењем свих обраћеника, а посебно жена, јер је сматрао да јерменско и католичко крштење нису валидни. Ови ставови су изазвали незадовољство међу митрополитима, који су га свргнули у мају 1751. и на његово место поново поставили умереног Пајсија II. Кирил V се повукао на острво Халки, близу Цариграда.
Међутим, Кирила V је подржавао велики део становништва, како због његових прописа о порезима, тако и због његовог противљења Католичкој цркви. У том погледу, Кирилу V је помагао чудотворни и демагошки монах Ауксенције који је снажно проповедао против католика и подстицао нереде који су кулминирали насилним нападом на Патријаршију и хапшењем самог Пајсија II. Нереди су угушени, али су османске власти захтевале свргавање Пајсија II и, у замену за значајну количину новца (45.000 пијастри), именовао је Кирила V, који је поново постављен 7. септембра 1752. године.
Што се тиче образовања монаха, Кирило V је 1749. године основао Атонску академију на Светој Гори, а 1753. године је позвао истакнутог теолога и научника Евгенија Вулгариса да је води. Међутим, просветитељске идеје Вулгариса биле су превише модерне за монахе, те је морао да поднесе оставку 1758. године.
Опозицију Кирилу V предводио је митрополит Проилава (Браила у Румунији) и будући патријарх, Калиник IV Цариградски. Након што је Кирило V наредио Калинику да буде прогнан на Синају, овај други се склонио у француску амбасаду у Цариграду. Овде је Калиник добио велику количину новца која је дата султану Осману III, што је резултирало другим и последњим свргавањем Кирила V 16. јануара 1757. године.
Кирило V је прогнан на Синај, а касније, под Серафимом II Цариградским, дозвољено му је да се пресели у скит Свете Ане на Светој Гори. Године 1763. вратио се у Цариград да покуша да се врати на патријаршијски престо, али је брзо и на силу враћен у Свету Ану, где је умро 27. јула 1775.
Орос и валидност крштења Од почетка своје владавине, Кирило V је заузео став против валидности јерменског и католичког крштења, а самим тим и свих њихових осталих сакрамената. Овај став је био познат као Ана-баптизам, термин и доктрина која није повезана са протестантским анабаптизмом. Проблем је био укорењен у жестокој антикатоличкој полемици типичној за 18. век, вероватно подстакнутој узбуном изазваном католичким прозелитизмом. Његови главни представници били су Евгениос Вулгарис, лаик Евстратије Аргенти и тауматуршки и демагошки монах Ауксентије, који је био у стању да покрене антикатоличке руље.
Питање валидности крштења појавило се након Османско-млетачког рата када је Османско царство поново освојило Пелопонез, којим су владали Млечани. Османлије су владале хришћанима кроз милет систем и потчиниле католике цивилној власти цариградског патријарха, што је довело до бројних преобраћења у православље. Потези Кирила V да захтева поновно крштење обраћеника били су последица његовог жестоког антикатоличког става и његове искрене жеље да обезбеди оно што је сматрао валидним крштењем.
Од 1752. године, Кирило V је пресудио да се у сваком случају јерменски и католички обраћеници поново крсте. Свети синод се састао 28. априла 1755. године и формално гласао против става Кирила V, сматрајући га иновацијом коју нису предвиђали древни канони и која је супротна литургијској пракси. У том тренутку, Кирило V је протерао чланове Светог синода који су били супротни његовом ставу.
У јуну 1755. године, Кирило V је издао циркуларно писмо под насловом „Анатема оних који прихватају папске сакраменте“, а месец дана касније издао је званичну наредбу „ Орос (Том) Свете Велике Христове Цркве“ која је захтевала поновно крштење у сваком случају за све обраћенике. Орос је имао најмање седам издања.
Ниједна друга источна православна црква, осим грчких цркава, није прихватила Орос. Руска православна црква је наставила да следи праксу коју је усвојила у претходном веку, која је признавала крштења обављена у католичкој и лутеранској цркви као валидна и није их понављала. Орос никада није формално укинут, али од почетка 20. века Грчка православна црква је одобравала различите облике пријема за обраћенике. Орос се и данас сматра обавезујућим у неким конзервативним православним круговима.
Према речима научника Чарлса Фрејзија, Орос, а не догађаји из 1054. године, означио је прави раскол Истока и Запада.
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
Текст „Ороса Свете Велике Христове Цркве“
Категорија:Непозната година рођења Категорија:Умрли 1775. Категорија:Васељенски патријарси Категорија:CS1 извори на језику — грчки (el) Категорија:Странице са непрегледаним преводима