десно|мини|Амерички црноглави галеб Leucophaeus atricilla

луталица из Америке, фотографисан у Велсу Лутање је феномен у биологији где се појединачна животиња (обично птица) појављује далеко изван свог нормалног ареала; познате су као луталице. Понекад се користи и термин случајна врста. Постоји низ слабо схваћених фактора који могу довести до тога да животиња постане луталица, укључујући унутрашње узроке као што су грешке у навигацији (ендогено лутање) и спољашње узроке као што су лоше временске прилике (егзогено лутање). Лутање може довести до колонизације и на крају до специјације.

Птице мини|Велики зовој Ardenna gravis

птице луталице у непознатим стаништима могу на крају угинути од стреса или недостатка хране, као што се догодило са птицом која је пронађена у Националном језеру Слипинг Бер Дјунс на језеру Мичиген. На северној хемисфери, познато је да одрасле птице (могуће неискусне млађе одрасле јединке) многих врста настављају да прелазе свој уобичајени подручје гнежђења током пролећне миграције и завршавају у подручјима даље на северу.

У јесен, неке младе птице, уместо да се упуте ка својим уобичајеним зимовалиштима, бирају погрешне руте и мигрирају кроз подручја која нису на њиховој нормалној миграционој путањи. На пример, сибирске птице певачице које обично зимују у југоисточној Азији се често налазе у северозападној Европи, нпр. арктички звиждак (Phylloscopus borealis) у Британији. Ово је обрнута миграција, где птице мигрирају у супротном смеру од очекиваног (рецимо, лете ка северозападу уместо ка југоистоку). Узроци овога су непознати, али се сумња на генетску мутацију или другу аномалију везану за магнетну осетљивост птице.

Друге птице скрећу са курса због олуја и јаких ветрова, као што су неке северноамеричке птице које ветар носи преко Атлантског океана до Европе. Птице такође могу бити однете ветром на море, постати физички исцрпљене, слетети на брод и на крају бити однете до одредишта брода.

Иако многе птице луталице не преживе, ако довољан број њих одлута у ново подручје, могу успоставити нове популације. Многа изолована океанска острва су дом врстама које потичу од копнених птица које је ветар однео у море, а хавајске медоједе и Дарвинове зебе су истакнути примери.

Инсекти Лутање код инсеката је забележено код многих група — посебно је добро проучено код лептира и мољаца, и вилиних коњица.

Сисари Код сисара, лутање је забележено код слепих мишева, фока, китова, ламантини, белуге, пуме.

Гмизавци Лутање је забележено код морских корњача, змија (нпр. Pelamis platura), крокодила, а вероватно се јавља и код гуштера. Стога се чини да је то прилично распрострањена појава код гмизаваца. Еустарски крокодили су посебно склони скитничењу, а јединке се повремено бележе на необичним местима, укључујући Фиџи, Иво Џиму, па чак и Јапанско море.

Биљке Термин лутајућа врста се такође користи за биљке (нпр. Gleason и Cronquist, 1991), да означи биљку која расте далеко од уобичајеног ареала своје врсте (посебно северно од ареала) са конотацијом да је привремена популација. У контексту лишајева, лутајућа форма или врста се јавља непричвршћена за подлогу („лабава“), не нужно ван свог ареала.

Друга анализа дефинисала је лутајуће врсте у флори Новог Зеланда – иако би се могла применити и на било који дати регион. Њихова дефиниција је била: „таксони чије је присуство у ботаничком региону Новог Зеланда природно пролазно... оне које се нису успеле значајно учврстити након тачке уношења због репродуктивног неуспеха или из сасвим специфичних еколошких разлога“. Један пример је било присуство Atriplex cinerea на Новом Зеланду.

Референце

Категорија:Еколошке дефиниције Категорија:Биолошка терминологија Категорија:Птице