Логор Сикава у Лођу – логор који је радио од приближно 12. марта 1943. до 18. јануара 1945. године као њемачки образовно-радни логор Сикава (Arbeitserziehungslager; AEL), намјењен Пољацима из Лођа (тада Лицманштата) и околине. Касније је служио као логор НКВД-а (јануар–април 1945. године), „филтрациони“ логор за фолксдојчере из Лођа и околине (април 1945–1948. године) и логор за ратне заробљенике за њемачке официре (1948–1950). Од 1955. године, на овом мјесту се налазио затвор бр. 1 у Лођу. Логор се налази источно од центра града Лођа у округу Видзев у Сикави.

Постање Њемци су почели да организују „образовне“ радне логоре у окупираној Пољској на основу декрета који је издао Рајхсфирер СС-а и начелник њемачке полиције, Хајнрих Химлер, 28. маја 1941. године, дјелимично измјењеног 12. децембра 1941. године. Истог дана, начелник Безбједносне полиције и СД-а одобрио је прописе за такве логоре. Безбједносна полиција је почела да оснива сличне логоре већ 1940. године, на основу циркулара који је издао Рајхсфирер СС-а 28. маја 1940. године, за смјештај побјеглих присилних радника. Ови логори су ефикасно служили као полицијски центри за притвор, а притвор се заснивао на административној одлуци локалне полиције. Поред пољских присилних радника, затварани су сви појединци који су одбијали да раде или кршили радну дисциплину, без обзира на националност (укључујући и Њемце). Политички затвореници нису били дозвољени у овим логорима, али у пракси су постојали изузеци од овог правила. Од 1942. године, тамо су затварани и Пољаци, за које је полиција одлучила да примјени краткорочне казне логора.

У марту 1944. године, у окупираној Пољској је дјеловало 165 „образовних“ радних логора. Њих је генерално надгледала Главна канцеларија за безбједност Рајха, а директно руководиоци локалних канцеларија Гестапоа, који су такође иницирали њихово оснивање у датом подручју.Antoni Galiński, Obóz na Sikawie, op. cit., s. 171–172. Док није основан логор у Лођу, становници Лођа су били затворени, између осталих, у казнено-радном логору у Острову Вјелкополском, основаном почетком 1942. године.

Историјат Arbeitserziehungslager; AEL (1943–1945.) Логор је основан на фарми у данашњој улици Бескидзка 54 (тада улица Am Bach 40), у области Лођа званој „Сикава“,; [w:] „Kocham Łódź”, dodatek do „Polska. Dziennik Łódzki”, 30 IV 2009, s. 6. око 12. марта 1943. године, са капацитетом од приближно 500 затвореника, и жена и мушкараца (увијек их је било више).Obozy hitlerowskie na ziemiach polskich 1939–1945. Informator encyklopedyczny. PWN, Warszawa 1979, s. 300. Његово име у то вријеме је било „Arbeitserziehungslager Litzmannstadt, Stockhof, Am Bach 40“. Октобра 1944. године логор је организационо спојен са полицијским затвором у Радогошчу у Лођу у нову „казненичку“ јединицу под управом лођске безбједносне полиције под називом „Der Kommandur der Sicherheitspolizei in Litzmannstadt Erweitertes Polizeigefängnis und Arbeitserziehungslager” на име марке је „Geheime Staatspolizei, Staatspolizeistelle-Litzmannstadt, Erwaitertes Polizeigefängnis und Arbeitserziehungslager“) и радиле су у овом облику до краја њемачке окупације Лођа током Другог свјетског рата, односно до 19. јануара 45. године.

Командант логора током цијелог његовог рада био је инспектор Вилхелм Бекер, официр Лођског гестапоа.Cygański Mirosław, Gestapo w Łodzi. Łódź 1974, s. 23.

Затварање у логору Сикава заснивало се на административној одлуци Лођске полиције, у максималном трајању од 56 дана.W łódzkim Archiwum Państwowym znajduje się zestaw 93 takich decyzji z okresu od 1 XI 1944 do 15 I 1945; w zespole „Tajna Policja Państwowa w Łodzi”, sygn. 92. Недјељно затварање је такође коришћено на одређени период, посебно за раднике потребне у производњи који су починили лакше прекршаје. Разлози за затварање су били: кршење радне дисциплине, напуштање посла, бјекство од присилног рада итд., и други прекршаји против закона о раду.Haftstättenverzeichnis der Stiftung EVZ, Unterseite über das Straf- bzw. Arbeitserziehungslager Litzmannstadt-Sikawa, abgerufen am 30. Mai 2012.Internetseite von Reinhard Tenhumberg/1933-1945 lager, abgerufen am 30. Mai 2012.Internetseite von Reinhard Tenhumberg/1933-1945 lager, abgerufen am 30. Mai 2012.

Због готово потпуног нестанка документације логора – као и затвора Радогошч – немогуће је утврдити тачан број људи затворених тамо. Свакако их је било неколико хиљада. Филијала „Радогошч“ Музеја традиција независности у Лођу води „Досије бивших затвореника логора Сикава“, заснован на широком спектру извора. Тренутно садржи приближно 500 имена, углавном из 1944. године.

Логор Сикава свакако није био мјесто великих, организованих истребљења, али због тешких услова живота, недостатка адекватне медицинске његе и злостављања од стране особља логора, тамо је умро неодређен број затвореника. Њихова тијела су сахрањена на јединим гробљима доступним Пољацима у Лођу у то вријеме, у округу „Хојни“: гробље у улици Ржговска и гробље „Курчаки“.Oddział Radogoszcz Muzeum Tradycji Niepodległościowych w Łodzi posiada kopię księgi pochówków na tych cmentarzach wykonaną prawdopodobnie w latach 60. XX w.

Када су Руси окупирали Лођ, у логору Сикава није се догодио масакр сличан оном у затвору Радогошч. Њен гарнизон је побјегао, иако се сумња да је и тамо планирана слична ликвидација затвореника.Józef Szary, Na Sikawie i w Radogoszczu. Ostatnia noc przed wyzwoleniem. Jak zbiry hitlerowskie palili żywcem więźniów. Co się działo na Sikawie; [w:] „Express Ilustrowany”, 18 I 1946, nr 2, s. 3.

Значајни затвореници

Лешек Вронко – због бјекства на путу ка присилном раду у Њемачкој; од почетка јула до краја септембра 1944; послије рата, тонски мајстор у Студију играних филмова у Лођу.

Логор за ратне заробљенике НКВД-а (јануар – април 1945.)

У првим данима након руске окупације Лођа (19. јануара 1945. године), логор Сикава је преузео НКВД као привремени логор за њемачке ратне заробљенике заробљене током борби за град, мада је могуће да је тамо био задржан и непознат број Пољака које је НКВД у то вријеме задржао.Abramowicz, op. cit., s. 154.

Дана 1. фебруара, 3. батаљон 15. пешадијског пука, 5. пјешадијске дивизије, Друге пољске армије (који је у то вријеме био премјештен у област Лођа из Варшаве) почео је стражарску службу у логору Сикава и служио је до 27. фебруара, када је дивизија кренула на запад (учествовала је у тешким борбама током Лужичке операције и битке код Бауцена, између осталог). 1. батаљон ове дивизије надгледао је сличан логор у Калишу, а 2. батаљон је надгледао логор у Озоркову.

Око средине априла 1945. године, логор је дошао под управу Одјељења за затворе и логоре Министарства јавне безбједности (МБП). Сходно томе, преостали њемачки ратни заробљеници су депортовани, а логор је претворен у „филтрациони логор“ за њемачке цивиле из Лођа и округа Лођ. Током овог кратког „ратног заробљеништва“ периода нису забиљежени случајеви масовног истребљења, иако је мали број ратних заробљеника сигурно тамо умро због лоших животних услова и недостатка медицинске његе.

Варшавски историчар Адам Ногај (који припрема публикацију о логору) наводи да је од 10. или 19. фебруара до јула 1945. године у бившем логору Сикава била стационирана обавјештајна јединица Генералштаба Пољске војске.

Логор за „филтрацију” за њемачке цивиле (април 1945. – октобар 1948.) Примарна сврха овог логора била је истраживање активности притворених Пољака њемачког поријекла током окупације, укључујући Пољаке који су се пријавили за регистрацију на Volksliste, и прикупљање радне снаге за разне врсте физичког рада.

Почетком 1945. године, одмах након инвазије Црвене армије, логор је првобитно претворен у сабирни логор за њемачке мушкарце који су требали бити депортовани у Совјетски Савез. Депортацијом радно способних логораша, логор се поново испразнио, а они који нису могли да раде су првобитно пуштени.Silvia Waade: Baracke 7. Frauenschicksale hinter Stacheldraht – Viele gingen den Weg nach Sikawa (1945/46), Berlin/Bonn 1985, S. 8.

Од прољећа 1945. године па надаље, интернирани су мушкарци и жене свих узраста, без обзира на њихову радну способност.Silvia Waade: Baracke 7. Frauenschicksale hinter Stacheldraht – Viele gingen den Weg nach Sikawa (1945/46), Berlin/Bonn 1985, S. 8. Мушкарци, жене, ратни заробљеници и деца су смјештени одвојено.Silvia Waade: Baracke 7. Frauenschicksale hinter Stacheldraht – Viele gingen den Weg nach Sikawa (1945/46), Berlin/Bonn 1985, S. 10. Дјеца млађа од 13 година су одвојена од родитеља и смјештена у дјечије домове. Дјеца која нису била погодна за полонизацију требало је да буду депортована, док су остали требало да остану у Пољској.Joachim Rogall: Die Deutschen im Posener Land und in Mittelpolen. München 1993, S. 176.

Убрзо након тога, име „Сикава“ је почело да изазива панику међу Њемцима у Лођу.. Łódź 2010,. Ziegler Eduard, Die Heimatvertriebenen. wyd. 1962. Жене и мушкарци који су тамо држани слати су на неплаћени, присилни рад на основу захтјева разних институција и радних мјеста у Лођу и околини. За веће радне групе или радна мјеста која су се налазила даље од логора, основани су подлогори, на примјер, у текстилној фабрици К. Шајблера и Л. Громана у улици В. Тимјењецкијего за групу од око 500 жена.; [w:] „Kurier Popularny”, 3 VIII 1946, nr 211, s. 6. У јуну 1946. године, група од око 100 мушкараца је задужена за чишћење подручја бившег лођског гета. Тамо су превезени камионима; Рад је трајао од 5.00 до 16.00 часова.Niemcy oczyszczają teren b. ghetta; [w:] „Express Ilustrowany”, 17 VI 1946, nr 149, s. 2. Затвореници су морали да плаћају закупнину управи логора.Silvia Waade: Baracke 7. Frauenschicksale hinter Stacheldraht – Viele gingen den Weg nach Sikawa (1945/46), Berlin/Bonn 1985, S. 7. То је било око 10% плате пољског радника,Joachim Rogall: Die Deutschen im Posener Land und in Mittelpolen. München 1993, S. 176. или 8 злота,Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte: Die Vertreibung der deutschen Bevölkerung aus den Gebieten östlich der Oder-Neiße, Augsburg 1993, Band II, S. 632. а у другим временима 30 злота.Silvia Waade: Baracke 7. Frauenschicksale hinter Stacheldraht – Viele gingen den Weg nach Sikawa (1945/46), Berlin/Bonn 1985, S. 15. Услови живота у подлогорима били су нешто бољи него у главном логору. Бјекство из подлогора било је лакше. На основу сачуваних логорских докумената, процјењује се да је 4.702 особе побјегло са ових радних мјеста. Ово је значајан број с обзиром на број затвореника који су тамо регистровани.Abramowicz, op. cit. s. 168.

Дана 7. јануара 1946. године, транспорту старијих и болесних људи је дозвољено да напусти логор. Четири дана касније, 2.400 људи је стигло у Бранденбург на Хафелу, од којих су многи одмах хоспитализовани.Eduard Kneifel/Harry Richter: Die evangelisch-lutherische Gemeinde Brzeziny bei Lodz/Polen 1829–1945. Vierkirchen/Schwabach 1983, S. 98.

Радни логор „Сикава“ – касније Центар за рад затвореника у Лођу-Сикави – ликвидиран је почетком октобра 1948. године. Преостали Њемци су депортовани преко Вроцлава транспортима за пресељење у Њемачку. У то вријеме, одређени њемачки извори наводе да је тамо било интернирано око 8.000 мушкараца и жена.Silke Spieler: Vertreibung und Vertreibungsverbrechen 1945-1948, Bericht des Bundesarchivs vom 28. Mai 1974, Bonn 1989, , S. 78f. Али чак и 1949. године, бројни транспорти за Њемачку, сваки са просјечно 2.000 Њемаца, и даље су се овдје окупљали (њемачки извори).Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte: Die Vertreibung der deutschen Bevölkerung aus den Gebieten östlich der Oder-Neiße, Augsburg 1993, Band I, S. 153Ef.