Слободни град Франкфурт () је био главни град Свето римско царство|Светог римског царства, седиште царских избора од 885. године и град за царска крунисања од 1562. године (раније у Слободном царском граду Ахену) до 1792. године. Франкфурт је проглашен царским слободним градом (Freie und Reichsstadt) 1372. године, чинећи град ентитетом царске непосредности, што значи да је био непосредно подређен Светом римском цару, а не регионалном владару или локалном племићу.Malaisé, Ferdinand (1842), Theoretisch praktischer Unterricht im Rechnen für die niederen Klassen der Regimentsschulen der Königl. Bayer. Infanterie und Kavallerie (em alemão), Munique.
Због свог царског значаја, Франкфурт је преживео медијатизацију 1803. године. Након распада Светог римског царства 1806. године, Франкфурт је пао под власт Наполеона I, који је град доделио Карлу Теодору Антону Марији фон Далбергу, град је постао познат као Велико војводство Франкфурт. Католички свештеник Далберг је еманциповао католике који су живели унутар градских граница. Године 1810. Далберг је спојио Франкфурт са Кнежевином Ашафенбург, грофовијом Вецлар, Фулда и Ханау како би формирао Велико војводство Франкфурт. Након пораза Наполеона и распада Рајнске конфедерације, Франкфурт је враћен на свој преднаполеонски устав путем Бечког конгреса 1815. године и постао је суверени град-држава и члан Немачке конфедерације.
Током периода Немачке конфедерације, Франкфурт је наставио да буде главни град. Управно тело конфедерације, Бундестаг (званично назван Bundesversammlung, Савезна скупштина), налазио се у палати Турн унд Таксис у центру Франкфурта. Током револуција 1848. године, формиран је Франкфуртски парламент у покушају да се немачке државе уједине на демократски начин. Управо је овде краљ Фридрих Вилијам IV од Пруске одбио понуду круне „Мале Немачке“, јер му ју је понудила народно изабрана скупштина састављена од револуционара којима се противио, и зато што је понуду круне сматрао само правом владајућих монарха појединачних немачких држава.
Године 1866. Краљевина Пруска је заратила са Аустријским царством око Шлезвиг-Холштајна, што је изазвало Аустро-пруски рат. Франкфурт, остајући лојалан Немачкој конфедерацији, није се придружио Пруској, већ је остао неутралан. Након победе Пруске, Франкфурт је анектиран декретом пруског краља 20. септембра и постао је део новоформиране провинције Хесен-Насау.
Историја
Коалициони ратови и Бечки конгрес mini|Повлачење француске војске 1. новембра 1813.mini|Полагање заклетве грађанства 16. октобра 1816. године Франкфурт на Мајни је био самоуправни град од 1220. године па надаље, а 1372. године је постао Слободни царски град у оквиру Светог римског царства немачке нације. Због свог значаја као изборног и крунидбеног града царева, није медијатизован након Закона о царским депутацијама из 1803. године, као већина других царских градова, већ је задржао своју независност. Тек Уговором о Рајнској конфедерацији од 12. јула 1806. године, царски град је пао у руке Кнежевине Ашафенбург, коју је Наполеон доделио последњем надбискупу Мајнца, Карлу Теодору фон Далбергу. Године 1810, Кнежевина је апсорбована у Велико војводство Франкфурт. Франкфурт је формирао свој департман унутар Великог војводства.
Наполеон је замишљао Велико војводство као тампон државу између Немачке и Француске, што ће касније преузети Наполеонов пасторак, Ежен де Боарне.
Далберг је увео низ реформи у средњовековни градски устав. Устав градског већа из 1614. године, донет након Фетмилховог устанка и који је обезбедио врховну власт патрицијских породица заједничких наследстава Алтен Лимпурга и Цум Фрауенштајна, укинут је, а судство и администрација су реформисани по француском узору. Свим грађанима, без обзира на верску припадност, дато је право да бирају 28 грађанских представника, неку врсту градског парламента, на једнаким и тајним изборима. Дана 28. децембра 1811. године, франкфуртским Јеврејима су такође додељена пуна грађанска права у замену за колективни откуп од 440.000 гулдена. Кметство и принудни рад за сеоско становништво које је живело у осам франкфуртских села су укинути. Рушење средњовековних градских утврђења, започето 1804. године, брзо је завршено, а грађевински закон који је 1809. године издао градски архитекта Јохан Георг Кристијан Хес поставио је темеље за неокласично редизајнирање градског пејзажа.
Грађани су мирно прихватили крај Старог царства и били су отворени за Далбергове реформе. Катарина Елизабет Гете је коментарисала територијалне промене Наполеонових ратова на следећи начин: „Што се мене тиче, десна и лева обала Рајне могу припадати коме год желе, то ме не узнемирава ни у сну ни у храни.“Brief vom 20. Januar 1798 an ihren Sohn. Zitiert nach: A. Köster (Hrsg.): Die Briefe der Frau Rat Goethe. Leipzig 1968, S. 423. Што се тиче реформи, написала је свом сину 1. јула 1808. године: „Стари луди не би постигли тако нешто до краја времена.“ Али постојао је и разлог за незадовољство. Еманципација Јевреја створила је конкуренцију хришћанским трговцима и занатлијама, док је економија у целини патила под континенталном блокадом. Године 1810, велико складиште енглеске контрабанде јавно је спаљено на ливади Пфингствајде испред градских капија, а франкфуртски сајмови су заустављени.
Након Битке народа код Лајпцига 18. октобра 1813. године, грађани града су се такође окренули против француске окупације током француског периода, коју су доживљавали као страну власт. Након завршних борби 31. октобра 1813. године, француска војска се повукла 1. новембра. Велики војвода је већ отишао у егзил 28. октобра. 6. новембра, савезници су ушли у Франкфурт. Централно управно одељење за цивилну управу у поново освојеним територијама, под вођством барона фон Штајна, заузело је своје привремено седиште у Франкфурту. Већ у децембру 1813. године, он је захтевао да се „град Франкфурт и његова бивша територија прогласе слободним немачким градом и врате у свој стари устав“.R. Schwemer: Geschichte der Freien Stadt Frankfurt. Frankfurt am Main 1910/18, Bd. 1, S. 21. Отпор се јавио против тога, јер је град полагала право Краљевина Баварска и већ јој га је обећао цар Франц I од Аустрије. Али, Насау је такође захтевао суверенитет над Франкфуртом. Тек након тешких дипломатских преговора, Бечки конгрес је 9. јуна 1815. године, у члану 46. Закона о Конгресу, одлучио: „Град Франкфурт, са својом територијом, коју је основао 1803. године, проглашава се слободним и делом Немачке лиге.“„Die Stadt Frankfurt wird mit ihrem Territorium, wie es sich 1803 befunden hat, zur Freien Stadt erklärt und Teil des Deutschen Bundes werden.“ Пошто више није постојало царство ни цар, бивши слободни царски град сада се називао слободним градом и, као и остале немачке државе, био је потпуно независна држава према међународном праву. То је у то време било у потпуности у интересу Пруске, јер није желела другу велику силу у јужној Немачкој поред Аустрије и фаворизовала је неутрални Франкфурт као седиште Немачке Конфедерације. 9. јула 1815. године, граду су пренета његова суверена права.
Расправа о будућем уставу трајала је више од годину дана. 18. октобра 1816. године, на свечаном грађанском састанку на Ремербергу положио је заклетву Закон о изменама и допунама Устава. Нови устав је у великој мери вратио старе царске градске законе, а улога већа сада је додељена Сенату. Према Закону о изменама и допунама Устава, „суверенитет града почивао је на целокупном хришћанском грађанству“. Становници франкфуртских сеоских заједница и Јевреји поново су сматрани државним поданицима без пуних грађанских права. Године 1818, кметство сељана је укинуто. Тек 1. септембра 1824. године, након осам година расправе, у којој су Аустрија и Пруска коначно интервенисале у корист франкфуртских Јевреја, Законодавна скупштина је усвојила закон којим се Јеврејима дају једнака права као и обичним грађанима.
Током антијеврејских Хеп-Хеп нереда, који су довели до бројних нереда и инцидената у преко 80 градова и места у Немачкој Конфедерацији и шире између августа и октобра 1819. године, Франкфурт је био поприште најозбиљнијих ексцеса насиља, осим Вирцбурга, између 8. и 12. августа 1819. године. Четири дана, град је био у ванредном стању због масовних насилних нереда.Stefan Rohrbacher: Gewalt im Biedermeier. Antijüdische Ausschreitungen in Vormärz und Revolution (1815-1848/49), Campus Verlag, Frankfurt/Main 1993, S. 105f. Јеврејске продавнице и куће у области око Јуденгасе су нападнуте и пљачкане, а људи су физички, а понекад и нападани ватреним оружјем. У нередима је било повређених, али за разлику од Вирцбурга, није било смртних случајева. Савремени извори наводе број изгредника и нападача који су се окупили испред пословне зграде Ротшилд увече 10. августа на чак 6.000. Многи јеврејски становници су тог дана побегли из града. Полиција и војска у почетку нису биле у стању да ставе ситуацију под контролу. Тек 12. августа војска је успела да смири ситуацију, а јеврејске породице су се вратиле својим домовима наредних дана.Werner Bergmann (Soziologe): Tumulte ― Excesse ― Pogrome: Kollektive Gewalt gegen Juden in Europa 1789–1900, Wallstein 2020, S. 152–156; Angabe zur Zahl der Angreifer auf S. 154.
Привилегије патриција нису враћене, али је устав садржао и елементе сталешког система, на пример, у погледу састава Сената и ограничења слободе трговине кроз систем еснафа. Пре свега, политичко учешће је било везано за држављанство, што је захтевало доказ о богатству од најмање 5.000 гулдена. Године 1817, од 38.657 становникаGenaue Einwohnerzahlen wurden erstmals für 1817 erhoben, Angaben nach: Rainer Koch: Grundlagen bürgerlicher Herrschaft. Frankfurt a. M. 1612–1866. Wiesbaden 1983. мале државе, 4.848 су били пуноправни грађани, а још 17.670 чланова породице је живело у њиховим домаћинствима. Поред тога, било је 3.173 домаћих и 1.170 страних Јевреја, 1.996 опорезивих становника, 3.408 дозвола (привремено боравишних странаца, углавном дипломата, трговаца и занатлија) и 6.392 становника осам франкфуртских села.
Осамнаести октобар, годишњица Битке народа и Закона о измени Устава, славио се сваке године као национални празник Франкфурта до 1848. године.
Крај слободног града mini|лево|Патент о пруској анексији од 3. октобра 1866. mini|лево|Проглас пруског краља грађанима Франкфурта mini|лево|Објава о анексији 8. октобра 1866. Чак и након распуштања Народне скупштине и обнављања федералне дипломатије 1850. године, демократска опозиција је наставила да инсистира на својим захтевима, иако је Сенат, из обзира према немачким кнежевима, следио рестауративни курс. Ипак, реформе су постепено захватале и архаични градски устав. Године 1853, изборна реформа је становницима сеоског округа дала право гласа. Судска и административна реформа из 1856. увела је поделу власти уклањањем сенатора из судова и Законодавне скупштине. Од тада су се судски поступци одржавали јавно и усмено, а уведена су и суђења пред поротом која су одавно била уобичајена у другим деловима земље.
Од 1851. до 1859. године, Ото фон Бизмарк је заступао пруске интересе као изасланик у немачком Бундестагу у Франкфурту. Он је апсолутно не волео либералност франкфуртског буржоаског друштва и слободу штампе. Дана 14. априла 1853. године, писао је министру фон Мантојфелу: „Што се тиче демократског расположења и немира међу становништвом града и околине... уверен сам да можемо успешно да се супротставимо овим опасностима само ако овај део Немачке подвргнемо војној диктатури без икаквог обзира према судским поступцима и њиховој заштити...“Walter Gerteis: Das unbekannte Frankfurt. Neue Folge. Verlag Frankfurter Bücher, Frankfurt am Main 1961, S. 191.