Операција Жаока била је офанзива коју су предузеле снаге САО Крајине, непризнате регије хрватских Срба која се супротстављала Републици Хрватској, против положаја хрватске полиције у региону Бановина 26. и 27. јула 1991. године, током Хрватског рата за независност. Првенствено је била усмерена на полицијске станице у Глини и Козиброду, као и на положаје полиције у низу села између града Двора и Козиброда. Поред Глине и Козиброда, тешке борбе су се одвијале и у селу Струга, северно од Двора, где су снаге хрватских Срба употребиле живи штит који су чинили хрватски цивили одведени из својих домова у Струги и оближњем селу Замлача.
Побуњеници хрватских Срба заузели су полицијску станицу у Глини, али су заустављени у Струги пре него што је тамо стигла Југословенска народна армија (ЈНА) да створи тампон зону и, према ЈНА, помогне хрватској полицији у евакуацији. 29. јула, када је несрпско цивилно становништво напустило Козиброд и села јужно од њега, евакуисана је и полицијска станица у Козиброду. Борбе су резултирале тиме да је већи део региона предат под контролу хрватских Срба и ЈНА.
Након борби, неколико припадника хрватских Срба претило је регионалном команданту у Двору, кривећи га за смрт припадника њихове јединице у борбама. Након тога, убили су неколико хрватских цивила који су били на лечењу у медицинском центру Двор. Хрватске власти подигле су оптужнице за ратни злочин против Драгана Васиљковића, посебно због вођења напада у Глини који је резултирао смрћу цивила, као и рањавањем и убиством ратних заробљеника. Васиљковић је ухапшен у Аустралији 2006. године, а Хрватској је изручен 8. јула 2015. године након што је изгубио тринаесту жалбу и осуђен на 15 година затвора 26. септембра 2017. године од стране Жупанијског суда у Сплиту. Пуштен је из затвора у марту 2020. године.
Позадина Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата су се погоршале након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) одузела је Територијалној одбрани Хрватске оружје како би се минимизирао отпор. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба, усредсређену на претежно српски насељена подручја далматинског залеђа око Книна (приближно 60 километара североисточно од Сплита, делове Лике, Кордуна, Бановине и источне Хрватске. У јануару 1991. године, Србија, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење југословенског Председништва за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности. Захтев је одбијен, а бескрвни окршај између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту подстакао је саму ЈНА да затражи од Савезног Председништва да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Иако је захтев подржала Србија и њени савезници, захтев ЈНА је одбијен 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић, преферирајући кампању за проширење Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је запретио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног Председништва. Претња је навела ЈНА да одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије, јер је ЈНА дошла под Милошевићеву контролу. До краја марта, сукоб је ескалирао првим жртвама. Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да споје подручја под својом контролом са Србијом. Влада Хрватске их је сматрала сепаратистичким регионима.
Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Да би ојачала своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део хрватских полицијских снага била је специјална полиција од 3.000 људи, коју је чинило дванаест батаљона организованих по војном принципу. Такође је било 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца у 16 батаљона и 10 чета, али им је недостајало оружје. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је основала Хрватску народну гарду (ЗНГ) у мају проширењем батаљона специјалне полиције у четири потпуно професионалне гардијске бригаде. Под контролом Министарства одбране и под командом пензионисаног генерала ЈНА Мартина Шпегеља, четири гардијске бригаде су бројале приближно 8.000 војника. Резервни састав полиције, такође проширен на 40.000, припојен је ЗНГ и реорганизован у 19 бригада и 14 самосталних батаљона. Гардијске бригаде су биле једине јединице ЗНГ које су биле потпуно опремљене лаким наоружањем; широм ЗНГ је недостајало теже наоружање и постојала је лоша структура командовања и контроле изнад нивоа бригаде. Несташица тешког наоружања била је толико озбиљна да је ЗНГ прибегла коришћењу оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија. У то време, хрватски фонд оружја састојао се од 30.000 комада лаког наоружања купљеног у иностранству и 15.000 комада које је раније било у власништву полиције. Да би се заменио губитак људства у гардијским бригадама, формирана је нова специјална полиција од 10.000 људи.
Увод У јуну је сукоб ескалирао у региону Бановине, који је до тада био проглашен делом САП Крајине. Три општине у региону - Двор, Глина и Хрватска Костајница - имале су претежно српско становништво, иако је у свима њима живео и значајан број несрба. Дана 24. јуна, полицијска управа Сиска основала је нову полицијску станицу у селу Козиброд у долини реке Уне, дуж пута Двор - Хрватска Костајница. У њој су радила два вода полиције и припадници ЗНГ из сисачке чете 2. гардијске бригаде. Нова станица изазвала је снажну реакцију власти САП Крајине, које су истог дана када је полицијска станица основана издале ултиматум, захтевале њено уклањање и претиле да ће је уклонити силом уколико Хрватска не поштује њихов ултиматум.
У ноћи између 25. и 26. јуна, снаге САО Крајине преузеле су контролу над полицијском станицом у Двору и напале полицијску станицу у Глини. Побуњеници су успели да заузму полицијску станицу у Глини на мање од сат времена пре него што су их потиснули Антитерористичка јединица Лучко и полицијско појачање распоређено из Сиска. Жртве хрватске полиције износиле су један погинули и шест рањених. Иако напад у Глини није оставио САО Крајину под контролом над полицијском станицом у Глини, 16 хрватских полицајаца је заробљено и држано као таоци. Заробљеници су одведени у логор у Книну и притворски објекат у Голубићу. Као одговор на борбе, ЈНА је распоредила своје трупе у ова два града. Нове борбе су избиле истог дана у близини Хрватске Костајнице. Последњих дана јуна, многи српски цивили, посебно из Двора, побегли су у подручје Босанског Новог ради безбедности. До 28. јуна, у Глини је остало само неколико жена, деце и старијих особа. Градске продавнице су биле затворене, а улицама су патролирала оклопна возила ЈНА. Након борби, ЈНА је распоредила своје трупе око полицијске станице, док су побуњеници хрватских Срба контролисали остатак града.
Средином јула, Драган Васиљковић је распоређен из Книна, главног града крајишких Срба, у Банију да координира побуњеничке снаге тамо. До 21. јула, његов рад је похваљен од стране локалних команданта, а два дана касније, на састанку у Двору којем је присуствовао Милан Мартић, један од најистакнутијих вођа САО Крајине, најављено је оснивање регионалне команде снага Хрватских Срба. Дана 24. јула, дан након што је успостављена регионална команда, српски побуњеници су усвојили војни план, који је представио Васиљковић, са циљем уклањања хрватских снага из Бановине. Дана 25. јула, на полицијску станицу у Козиброду испаљено је 14 минобацачких граната. У нападу нико није повређен, а након њега, власти САО Крајине су затражиле прекид ватре до 10. августа због жетве.
Операција Офанзива, под шифрованим називом Операција Жаока је првенствено била усмерена на хрватска села између Двора и Хрватске Костајнице, и полицијску станицу у граду Глини. Снаге одређене за офанзиву били су елементи 7. Банијске дивизије ТО САО Крајине, предвођене специјалном полицијом распоређеном из Книна, којом је командовао Васиљковић. Операција је почела 26. јула у 10:00 часова једночасовним минобацачким бомбардовањем Глине, Костајнице и Топуског. Васиљковић је поставио свој штаб у области Шамарица у Зринској Гори, која се налази између Глине, Двора, Хрватске Костајнице и Петриње.
Глина Копнена офанзива у Глини почела је са једним војником САО Крајине који је добио задатак да пуца на оклопно возило ЈНА из подручја близу полицијске станице. Овај покушај напада под лажном заставом био је осмишљен да наведе посаду возила да на њих пуца хрватска полиција, што би их навело да пуцају на полицијску станицу. Првобитног стрелца је посматрала полиција и пуцала на њега са станице, на кога је затим пуцала ЈНА. Пуковник ЈНА на лицу места је затим запретио да ће употребити силу против српских побуњеника уколико не напусте лице места. Након консултација са Васиљковићем, снаге САО Крајине су се кретале ка Видушевцу, где су пуцале на неколико цивилних зграда, укључујући школу и цркву, пре него што су се окренуле да би пришле полицијској станици из другог правца. Напад, уз подршку минобацачке ватре, наставио се до следећег дана. Полицијска станица је заузета 27. јула у 11:08 часова. Према војним извештајима САО Крајине, у борбама је погинуло 27 хрватских војника и полицајаца. Хрватски извори су известили о смрти два полицајца и рањавању још двојице, као и о смрти два цивила, укључујући немачког новинара убијеног снајперском ватром. Убијени новинар, Егон Скотланд, репортер Зидојче цајтунга, напуштао је Глину са колегом репортером у јасно обележеном аутомобилу, када је смртно рањен. Исти извор наводи да су преостали хрватски полицајци успели да се извуку из Глине до Видушевца.
Долина реке Уне десно|мини|350x350п|Мапа долине реке Уне од Двора до Козиброда; Љубичаста линија која пресеца мапу представља међународну границу између Хрватске (лево) и Босне и Херцеговине (десно) Напредовању на хрватска села дуж Уне претходило је и једносатно минобацачко бомбардовање тог подручја. Испаљено је више од 250 метака, почев од 26. јула у 10:00 часова, након чега је пешадији наређено да напредује. Нападачке снаге састојале су се од 50 припадника специјалних снага САО Крајине из Книна, 50 полицајаца и 700 регрута. ЈНА је проценила да је у подручју од Струге до Козиброда било распоређено око 240–280 хрватских полицајаца и припадника ЗНГ. План САО Крајине предвиђао је да батаљон, предвођен Брацом Орловићем, напредује северно од Двора преко села Замлача како би се приближио селу Струга. Када стигне тамо, требало је да задржи свој положај и постепено напредује ако је могуће. Додатне снаге су биле намењене заобилажењу и заустављању хрватских одбрамбених снага: вод специјалних снага предвођен Николом Сундаћем, појачан водом регрута, имао је задатак да заобиђе Стругу и пресече саобраћај дуж пута између села Унчани и Струге, спречавајући сваки приступ из правца Козиброда. Још један вод специјалних снага предвођен Жељком Санадером имао је задатак да заузме села Волиња и Куљани пре него што напредује ка Козиброду, док је други батаљон придружен нападачким снагама - предвођен Мићом Поповићем - суочио се са хрватским трупама код Дивуше, Голубовца Дивушког и Козиброда.