__БЕЗКН__
-{PDP}-–11 је серија 16-битних минирачунара које је оригинално продавао DEC од 1970. до касних 1990-их, као део породице PDP производа. Укупно је продато око 600.000 примерака свих модела PDP–11, што га сврстава међу најуспешније линије производа ДЕК‑а; више аутора PDP–11 убраја међу најпопуларније минирачунаре.
PDP–11 је увео више иновација у инструкциони скуп и у додатне општенаменске регистре, што је програмирање учинило једноставнијим у односу на раније моделе у породици PDP. Иновативни Унибас омогућио је лакше прикључивање спољних уређаја на систем путем директног приступа меморији, што је отворило систем ка широком спектру периферних уређаја. PDP–11 је заменио PDP–8 у многим апликацијама реалног времена, иако су обе линије производа постојале паралелно више од десет година; због лакоће програмирања PDP–11 је био популаран и за општенаменско рачунарство.
Дизајн PDP–11 утицао је на касније микропроцесоре краја 1970-их, укључујући Интелов x86, као и Моторолу 68000. Поједине карактеристике оперативних система за PDP–11 и друге ДЕК‑ове системе утицале су на дизајн ОС‑ова као што је CP/M, па посредно и MS-DOS; прва званично именована верзија Јуникса радила је на PDP–11/20 већ 1970. године. Често се наводи да је програмски језик C искористио више нисконивоских могућности специфичних за PDP–11, иако то изворно није био дизајнерски циљ.
Покушај да се PDP–11 прошири са 16‑битног на 32‑битно адресирање довео је до дизајна VAX-11, који је делимично преузео име од PDP–11.
Историја
Претходне машине Године 1963, ДЕК је представио оно што се сматра првим комерцијалним минирачунаром — PDP-5. Био је то 12‑битни дизајн настао из LINC‑а из 1962, који је био намењен лабораторијској употреби; ДЕК је поједноставио ЛИНК систем и инструкциони скуп, циљајући PDP‑5 на мања окружења којима није била потребна снага већег 18‑битног PDP-4. PDP‑5 је био успешан, уз око 1.000 продатих машина, након чега је уследио PDP-8, још више трошковно редукован 12‑битни модел са око 50.000 продатих јединица.
Током овог периода тржиште је прелазило са дужина речи заснованих на јединицама од 6 бита на јединице од 8 бита, након увођења 7‑битног стандарда ASCII. Године 1967–1968, инжењери ДЕК‑а пројектовали су 16‑битну машину PDP–X, али је менаџмент отказао пројекат сматрајући да не доноси довољну предност над постојећим 12‑ и 18‑битним платформама; део тима је потом основао Дејта џенерал и 1969. представио 16‑битни Нова, који је продао десетине хиљада јединица и постао велики конкурент ДЕК‑у током 1970‑их и 1980‑их.
Објављивање Оснивач ДЕК‑а Кен Олсен у почетку је више нагињао малом 8‑битном уређају („Desk Calculator”), али је тржиште брзо кренуло ка 16‑битним системима, па је и тај пројекат прерастао у 16‑битни дизајн. Тим је настојао да минимизује потребну пропусност меморије за извршавање инструкција, упоређујући различите инструкционе скупове преко низа асемблерских програма. После интерних расправа и симулација на PDP‑10 (СИМ‑11, асемблер), архитектура PDP–11 је прихваћена; минимална конфигурација је повећана са 2К на 4К меморије како би асемблер могао да ради, а одустајало се и од употребе косе црте за коментаре у асемблеру. Породица PDP–11 најављена је у јануару 1970, а испоруке су почеле рано те године; током 1970‑их продато је преко 170.000 примерака, а архитектура је чинила окосницу продаје, раста и профита ДЕК‑а до раних 1980‑их.
Први модели су коришћени са малоскалном ТТЛ логиком; 1975. развијен је једноплочни ЛСИ процесор, а 1979. је настао дво‑/тротачни процесор Ј‑11. Последњи модели линије били су једноплочни PDP–11/94 и PDP–11/93 из 1990.
Иновативне одлике
Ортогоналност инструкционог скупа Архитектура PDP–11 има углавном ортогоналан инструкциони скуп. Уместо посебних инструкција „учитај” и „смести”, постоји „премести” где и извор и одредиште могу бити и меморија и регистар; нема посебних И/О инструкција јер PDP–11 користи меморијски мапиран И/О, па се „премести” користи и за улаз/излаз; на тај начин могућ је директан пренос са улазног на излазни уређај. Већина операнада подржава осам адресних режима на осам регистара, укључујући непосредно, апсолутно, релативно, индиректно и индексирано адресирање, са аутоинкрементацијом/ауто декрементацијом; релативно адресирање омогућава позиционо независан код.
Без посебних И/О инструкција Рани модели нису имали посебну И/О магистралу, већ само системски Унибас, где су И/О уређаји мапирани у меморијски простор. Уређај је сам одређивао адресе на које одговара, као и свој интеррупт вектор и приоритет, што је олакшало настанак нових уређаја; ДЕК је објављивао спецификације и нудио прототипске плоче. Каснији виши модели (11/45, 11/70) увели су посебне унутрашње путеве за бржу меморију и Масбас за дискове/траке, уз додатно програмирање за њихово постављање.
thumb|340x340px|PDP–11/70 систем са деветотрачним тракама, дисковима, брзим линијским штампачем, терминалом DECwriter и ЦРТ терминалом
Прекиди PDP–11 подржава хардверске прекиде на четири приоритетна нивоа; сервисирају се софтверским рутинама, које могу дозволити угнежђавање прекида. Уређај задаје адресу свог интеррупт вектора; вектори су блокови од две 16‑битне речи у нижем кернел простору, од чега прва садржи адресу рутине, а друга вредност за учитавање у ПСВ (ниво приоритета).
Дизајн за масовну производњу PDP–11 је пројектован за једноставну израду полуобученим радом, са релативно некритичним димензијама делова и wire‑wrap бекплејном.
ЛСИ–11 интегрисана кола thumb|PDP–11/03 (горе десно)|289x289px ЛСИ–11 (PDP–11/03), представљен у фебруару 1975, први је PDP–11 модел реализован помоћу ЛСИ MOSFET интегрисаних кола; цео ЦПУ је на четири ЛСИ чипа Вестерн дигитала (склоп MCP-1600; пети чип додаје проширени инструкциони скуп). Користи магистралу блиску Унибасу — ЛСИ бус или Кју‑бус — где су адресе и подаци мултиплексирани на заједничке водове. Касније је омогућено 22‑битно физичко адресирање и блок‑режим за већу пропусност.
ЦПУ микрокод садржи дебагер са директним серијским интерфејсом (RS-232 или струјна петља) ка терминалу, што је омогућило преглед/измену регистара, меморије и И/О без тастера и лампица, као и избор уређаја за бутовање; то је повећало поузданост и снизило трошкове. Опција уписиве контролне меморије (КУВ11‑АА) омогућавала је програмирање унутрашње 8‑битне микромашине ради додавања специфичних инструкција; испоручиван је и извор микрокода за EIS/FIS.
Каснији Кју‑бус системи (11/23, /73, /83) заснивали су се на ДЕК‑овим сетовима чипова; касни системи за Унибас користили су сличне Кју‑бус процесорске карте уз адаптер за Унибас и често посебан меморијски бус ради брзине. Уведен је и потпуни POST у појединим варијантама 11/03.
Опадање Иако је основни дизајн био флексибилан и стално унапређиван, ограничена пропусност Унибаса и Кју‑буса постајала је уско грло перформанси, а 16‑битно логичко адресирање ограничавало је раст софтвера. ВАКС–11 је као 32‑битни наследник превазишао та ограничења, уз почетни режим компатибилности за софтвер PDP–11 (који је касније напуштен код првог МикроВАКС‑а). Током 1980‑их, ИБМ ПЦ и клонови преузели су тржиште малих система; BYTE је 1984. објавио да 8088 у ПЦ‑у може надмашити PDP–11/23 под Јуниксом.
Микропроцесори као 68000 (1979) и 80386 (1985) донели су 32‑битно логичко адресирање; 68000 је подстакао тржиште техничких радних станица са Јуниксима (нпр. HP 9000 200/300/400 са ХП‑Уиксом, Сан‑1/СанОС, Аполо/Домејн, СГИ ИРИС). Персонални рачунари на 68000 (Apple Lisa, Macintosh, Atari ST, Amiga) мање су угрозили ДЕК, иако су технички могли да покрећу Јуникс деривате; Xenix је портован на ТРС‑80 Модел 16 (1983) и Лису (1984). Линија ДЕК професионал заснована на PDP–11 није успела комерцијално. 1994. ДЕК је продао права на системски софтвер PDP–11 компанији Ментек, а 1997. обуставио производњу; Ментек је неко време производио нове PDP–11 процесоре. Паралелно, појавиле су се слободне Јуникс имплементације за ПЦ на бази BSD‑а и Линукса.
Модели Процесори PDP–11 групишу се према полазној архитектури и коришћеној магистрали. Унутар група, већина модела имала је верзије за ОЕМ тржиште и за крајње кориснике. Сви модели деле инструкциони скуп, али каснији додају инструкције и мењају тумачење појединих; током еволуције постоје и варијације у статусним и контролним регистрима процесора.
Унибас модели thumb|Оригинални PDP–11/20 — предња плоча thumb|Оригинални PDP–11/70 — предња плоча thumb|Каснији PDP–11/70 са дисковима и траком
Следећи модели користе Унибас као главну магистралу: PDP–11/20 и PDP–11/15 — 1970; 11/20 се продавао за 11.800 $. Оригинални немикропрограмирани процесор пројектовао је Џим О'Лофлин. Флоутинг‑појнт се подржава периферијама; 11/20 нема заштиту меморије осим ако се не угради КС‑11 додаци за мапирање. PDP–11/45 (1972), 11/50 (1973), 11/55 (1976) — бржи микропрограмирани процесор, до 256 КБ полупроводничке меморије поред језгра и подршка мапирању и заштити меморије; први са опционим ФП11 копроцесором који је установио формат за касније моделе. PDP–11/35 и 11/40 — 1973; микропрограмирани наследници 11/20; тим је водио Џим О'Лофлин. PDP–11/05 и 11/10 — 1972; трошковно редукован наследник 11/20; ДЕК Датасистем 350 (1975) укључивао је 11/10 ЦПУ. PDP–11/70 — 1975; проширење 11/45 са 4 МБ физичке меморије на приватном меморијском бусу, 2 КБ кеша и бржим И/О преко Масбаса. PDP–11/34 (1976) и 11/04 (1975) — трошковно редуковани следбеници 11/35 и 11/05; 11/34 до 256 КБ Унибас меморије; 11/34a (1978) брзи ФП, 11/34c кеш опција. PDP–11/60 — 1977; PDP–11 са кориснички уписивим микроконтролним складиштем. PDP–11/44 — 1979/1980; замена за 11/45 и 11/70, опциони кеш, ФП‑11 (на 16 АМД Ам2901), комерцијални инструкциони скуп (ЦИС), напредна серијска конзола, 4 МБ физичке меморије; последњи PDP–11 од дискретне логике и последња нова системска архитектура коју је ДЕК развио за PDP–11. PDP–11/24 — 1979; први ВЛСИ PDP–11 за Унибас, „Фонз‑11” (F11) са Унибас адаптером. PDP–11/84 — 1985–1986; ВЛСИ „Џоз‑11” (J11) са Унибас адаптером. PDP–11/94 — 1990; Ј11‑базиран, бржи од 11/84.
Кју‑бус модели thumb|PDP–11/03 са скинутим поклопцем; на плочи ЦПУ‑а недостају два од четири 40‑пинска пакета и опциони ФПУ Следећи модели користе Кју‑бус: PDP–11/03 (ЛСИ‑11/03) — први PDP–11 као ЛСИ, MCP-1600 (четири пакета), 60 КБ меморије. PDP–11/23 — друга генерација ЛСИ (F‑11); ране јединице са 248 КБ. PDP–11/23+/MicroPDP–11/23 — побољшани 11/23; средином 1982. подршка за 4 МБ. MicroPDP–11/73 — трећа генерација, „Џоз‑11” (J‑11), до 4 МБ. MicroPDP–11/53 — спорији 11/73 са он‑борд меморијом. MicroPDP–11/83 — бржи 11/73 са ПМИ (приватни меморијски интерфејс). MicroPDP–11/93 — бржи 11/83; финални ДЕК Кју‑бус PDP–11. KXJ11 — Кју‑бус карта (M7616) са PDP–11 периферним процесором и ДМА, Ј11, 512 КБ РАМ, 64 КБ РОМ, паралелни и серијски интерфејси. Mentec M100 — редизајн 11/93, Ј‑11 на 19,66 MHz, 4 серијска порта, 1–4 МБ он‑борд, опциони ФПУ. Mentec M11 — плоча за унапређење, микрокодна имплементација, TI 8832 АЛУ и TI 8818 микросеквенцер. Mentec M1 — плоча за унапређење, микрокодна имплементација, Atmel 0,35 μm ASIC. Quickware QED-993 — плоча за унапређење перформанси (11/93). DECserver 500/550 ДСРВС‑БА — ЛАТ терминал сервери са KDJ11‑SB.
thumb|PDT–11/150 „паметни терминал” са две 8‑инчне флопи јединице
Модели без стандардне магистрале PDT–11/110 PDT–11/130 PDT–11/150
Серија PDT су стони „паметни терминали“. /110 и /130 су у кућишту VT100, док је /150 стона јединица са две 8‑инчне флопи јединице, три асинхрона серијска порта, штампачким портом, модемским портом и једним синхроним серијским портом, са спољним терминалом. Сви користе исти чипсет као ЛСИ‑11/03 и ЛСИ‑11/2 („микроми”), уз опцију двоструког носача који ослобађа лежиште за EIS/FIS. Комбинација /150 и VT105 продавана је и као МиниМИНЦ, јефтинија верзија МИНК‑11.
PRO-325 PRO-350 PRO-380