Операција Тигар била је офанзива Хрватске војске (ХВ) спроведена у подручјима Хрватске и Босне и Херцеговине близу Дубровника између 1. и 13. јула 1992. године. Била је осмишљена да потисне Војску Републике српске (ВРС) од града ка Поповом пољу и обезбеди руту снабдевања преко Ријеке Дубровачке, која је освојена почетком јуна након што је опсада Дубровника од стране Југословенске народне армије (ЈНА) прекинута. Успех операције је олакшан успостављањем команде Јужног фронта ХВ и успешним завршетком операција ХВ у мају − јуну 1992. године против ВРС у долини реке Неретве, које су се завршиле операцијом „Чагаљ“.
Иако је операција „Тигар“ заузела само 40 километара квадратне територије, осигурала је пут Плоче — Дубровник и поставила ХВ у позицију да заузме остатак јужне Далмације током наредна три и по месеца. То је постигнуто преговарачким повлачењем ЈНА из Конавала, након чега је уследила амфибијска операција ХВ у подручју Цавтата — заузимањем Конавала пре него што је ВРС могла да се помери и стигне до обале Јадранског мора. Две додатне офанзиве ХВ усмерене на обезбеђивање одбране дубровачког подручја, операција „Ослобођена земља“ и напад на врх Влаштица, стабилизовале су контролу ХВ над тим подручјем и угрозиле Требиње у источној Херцеговини које је држала ВРС. Као резултат повлачења ЈНА, полуострво Превлака је демилитаризовано и стављено под контролу Уједињених нација до 1996. године.
Позадина У августу 1990. године, у Хрватској је дошло до револуције; њено средиште била су претежно српско насељена подручја далматинског залеђа око града Книна, и делови Лике, Кордуна и Баније, као и насеља у источној Хрватској са значајним српским становништвом. Подручја су касније названа Република Српска Крајина (РСК). Након што је изјавила намеру да се интегрише са Србијом, Влада Хрватске је прогласила РСК побуном. До марта 1991. године, сукоб је ескалирао у Хрватски рат за независност. У јуну 1991. године, Хрватска је прогласила независност док се Југославија распадала. Уследио је тромесечни мораторијум, након чега је одлука ступила на снагу 8. октобра. РСК је потом покренула кампању етничког чишћења хрватских цивила, а већина не-Срба је протерана до почетка 1993. До новембра 1993. године, мање од 400 етничких Хрвата остало је у заштићеној зони УН познатој као Сектор Југ, а додатних 1.500 2.000 је остало у сектору Север.
Хрватска народна гарда (ЗНГ) формирана је у мају 1991. године јер је Југословенска народна армија (ЈНА) све више подржавала РСК, а хрватска полиција није била у стању да се носи са ситуацијом. ЗНГ је преименована у ХВ у новембру. Оснивање Оружаних снага Републике Хрватске било је отежано ембаргом УН на оружје уведеним у септембру. Последњи месеци 1991. године били су сведоци најжешћих борби рата, које су кулминирале битком за касарне, опсадом Дубровника, и битком за Вуковар.
У јануару 1992. године, представници Хрватске, ЈНА и УН потписали су Сарајевски споразум, а борбе између две стране су обустављене. Након низа неуспешних прекида ватре, Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) су распоређене у Хрватску да надгледају и одржавају споразум. Сукоб се углавном пренео на учвршћене положаје и ЈНА се повукла из Хрватске у Босну и Херцеговину, где се очекивао нови сукоб. Србија је наставила да подржава РСК након повлачења ЈНА.
Како се ЈНА повлачила из Хрватске, њено особље се припремало за формирање нове војске босанских Срба; босански Срби су прогласили Српску Републику Босну и Херцеговину 9. јануара 1992. Између 29. фебруара и 1. марта 1992. године одржан је референдум о независности Босне и Херцеговине — који ће касније бити наведен као изговор за рат у Босни Херцеговини. Босански Срби су поставили барикаде у главном граду Сарајеву и другде 1. марта, а следећег дана забележене су прве жртве у рату у Сарајеву и Добоју . Последњих дана марта, војска босанских Срба почела је да гранатира Босански Брод, а 108. бригада ХВ је као одговор прешла границу поред града. а 4. априла, српска артиљерија је почела да гранатира Сарајево. ЈНА и ВРС у Босни и Херцеговини суочиле су се са Армијом Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) и Хрватским вијећем одбране (ХВО), под контролом централне владе којом су доминирали Бошњаци, односно руководства босанских Хрвата. ХВ је понекад била распоређена у Босну и Херцеговину како би подржала ХВО.
Увод
У априлу 1992. године, ЈНА је обновила своје офанзивне операције против ХВ и ХВО у близини Купреса и Стоца у западној и јужној Херцеговини. 2. војна област ЈНА, под командом генерал-пуковника Милутина Кукањца, распоредила је елементе 5. бањалучког корпуса и 9. книнског корпуса у подручје Купреса, освојивши град од ХВ и ХВО заједнички бранећи подручје у бици на Купресу 7. априла 1992. године и угрозивши Ливно и Томиславград на југозападу. 4. војна област ЈНА, под командом генерала Павла Стругара, употребила је 13. билећки корпус и 2. титоградски корпус да заузму Столац и већи део источне обале реке Неретве јужно од Мостара. ЈНА је напала Мостар артиљеријом, а борбе око града почеле су 6. априла, а Југословенско ратно ваздухопловство напало је Широки Бријег 7. 8. априла. Хрватски напад 9. априла није успео да заузме аеродром који је контролисала ЈНА у Мостару. Дана 11. априла, снаге Територијалне одбране босанских Срба заузеле су две оближње хидроелектране на реци Неретви, а ЈНА је потиснула снаге ХВ/ХВО из Стоца. Чапљина, 25 километара југозападно од Мостара, била је под повременим артиљеријским и ваздушним нападима ЈНА. Прекид ватре је договорен 7. маја, али су ЈНА и снаге босанских Срба наставиле напад следећег дана. Напад је заузео велики део Мостара и део територије на западној обали реке Неретве. Дана 12. маја, снаге ЈНА са седиштем у Босни и Херцеговини постале су део ВРС.
Иако је ЈНА планирала офанзиву како би спречила хрватски напад на територију коју су држали Срби, Хрватска је те потезе видела као увод у нападе ЈНА на јужну Хрватску, посебно усмерене на луку Плоче и могуће Сплит. Да би се супротставила уоченој претњи, ХВ је распоредила додатне трупе у подручје, сада означено као „Јужни фронт“. Генерал ХВ Јанко Бобетко, именован да води Јужни фронт, реорганизовао је командну структуру ХВО и преузео контролу над његовим снагама у том подручју како би зауставио очекивану офанзиву ЈНА/ВРС и повратио изгубљену територију. Крајем маја, Бобетко је покренуо напад дуж јадранске обале и у њеном непосредном залеђу, према опкољеном Дубровнику, повезујући се са снагама ХВ у граду и окончавши његово опкољавање од стране ЈНА 1. јуна. Напад се поклопио са повлачењем ЈНА из подручја према аеродрому Дубровник у Конавлима и ка положајима унутар граница Босне и Херцеговине. Граница у овом подручју налази се 2 до 10 километара од обале. Дана 23. маја, ХВ/ХВО су заузеле планину Хум јужно од Мостара.
Операција „Чагаљ“ позната и као Операција „Јунске зоре“ почела је 7. јуна 1992. године. Нападачке снаге ХВ/ХВО кретале су се источно и северно од Чапљине ка Стоцу и Мостару, циљајући да потисну ВРС са реке Неретве и заузму положаје око Мостара. Како су положаји Херцеговачког корпуса ВРС око Тасовчића пропали 8. јуна, ХВ/ХВО су брзо напредовале у оба планирана правца. Дана 11. јуна, снаге ХВО у Мостару напале су положаје ВРС на западној обали реке Неретве јужно од Мостара, подржавајући главни напад. Напредовање је одмах било успешно, освајајући терен тамо, и у Мостару. Дана 12. јуна, на западној обали Неретве нису остале снаге ВРС. До 15. јуна, ХВ/ХВО су завршиле заузимање Стоца и околног подручја, док је повезивање снага ХВ/ХВО које су се приближавале Мостару са југа и оних које су већ биле у граду завршено 17. јуна. До 26. јуна, ХВ/ХВО су напредовале даље на исток дуж падина планине Вележ . Иако се линије фронта нису значајно помериле на исток, Мостар је био релативно безбедан од будућих напада ВРС. 10. јуна, у операцији под шифром Орао 92, ХВ је покушала да потисне снаге ВРС са узвишења Голубов Камен, где једини пут за Дубровник води 700 метара од државне границе, и унутар Босне и Херцеговине, доминирајући над Дубровником. Напад није био довољно организован и није успео.
Редослед у боју ХВ је првобитно распоредила 1.475 војника за спровођење операције „Тигар“. Иако је ВРС у том подручју имала мање трупа, располагала је већом артиљеријском ватреном моћи и предношћу одбране на неравном терену. Операцију „Тигар“ извела је 1. гардијска бригада ХВ, појачана специјалним батаљоном Зрински, 3. батаљоном 4. гардијске бригаде, уз подршку 163. пешадијске бригаде са седиштем у Дубровнику и додатних трупа ХВ доведених да држе положаје које су заузеле гардијске бригаде. Због неефикасних командних структура у резервним јединицама, команда Јужног фронта ХВ била је приморана да формира тактичке групе од више редовних јединица. Такође је недостајало људства у појединачним резервним јединицама због њихове неадекватно извршене мобилизације. Да би се одбили евентуални контранапади Херцеговачког корпуса ВРС, тачније 472. моторизоване бригаде стациониране у источној Херцеговини, положаји које је заузела 1. гардијска бригада предати су елементима 115. пешадијске бригаде, 145. пешадијске бригаде, 148. пешадијске бригаде, батаљону 156. пешадијске бригаде и чети 102. пешадијске бригаде.
Ток операције Након неуспелог покушаја ХВ да потисне ВРС даље од Дубровника почетком јуна, Бобетко је планирао још један покушај обезбеђивања града, под шифрованим називом Операција Тигар. Још један покушај заузимања Голубовог Камена на челу Ријеке Дубровачке на Јадранском мору извршен је 1. јула. Почетни напад, који је предводио 3. батаљон 4. гардијске бригаде, довео је до освајања терена, али циљ није обезбеђен до 2. јула, након што су трупе ВРС извеле контранапад. На левом крилу 4. гардијске бригаде, 1. гардијска бригада, ојачана специјалним батаљоном Зрински, добила је задатак да заузме узвишења на јужном ободу Поповог поља. Њихово напредовање наишло је на жесток отпор и споро је напредовало. До 10. јула, 1. гардијска бригада је достигла своје непосредне циљеве, који су се састојали од бројних значајних брда. До 13. јула, прешли су приближно 17 километара у дубровачком залеђу, од села Грчка и Висова до пута који пролази кроз село Срњак на ободу Поповог поља, северно од Цавтата, где је њихово напредовање заустављено.
Како су гардијске бригаде постизале своје циљеве, новоосвојена територија је постепено предата резервним јединицама ХВ. 163. пешадијска бригада, бранећи Дубровник током опсаде ЈНА, преузела је положаје које је заузела 4. гардијска бригада. 1. гардијска бригада је ослобођена, а њена територијална достигнућа су гарнизоновали елементи 115. пешадијске бригаде, 145. пешадијске бригаде, 148. пешадијске бригаде, батаљон 156. пешадијске бригаде и чета 102. пешадијске бригаде. ВРС је контранапала резервну пешадију 9. јула, узрокујући губитке и повлачење чете 102. пешадијске бригаде источно од Завале и 115. пешадијске бригаде из Завале и Ораховог Дола. Повлачење је створило рупу у одбрани ХВ, претећи граду Слано, али ју је 3. батаљон 4. гардијске бригаде затворио. Данима касније, 148. пешадијска бригада је препустила део офанзивних добитака још једном контранападу ВРС код Бобана. Дана 13. јула, вод из 2. гардијске бригаде покушао је да заузме врх Влаштица, али напад није успео, што је означило крај операције Тигар.
Пратеће операције Операција Ослобођена земља До 17. јула, ВРС је наставила своје нападе усмерене на повратак територије изгубљене у Операцији Тигар, постепено потискујући ХВ назад ка Дубровнику. Дана 23. јула, 1. гардијска бригада ХВ је извршила контранапад северно од Затона, потискујући ВРС северно и источно ка Поповом пољу. Напад, под шифром Операција Ослобођена земља, није успео да одсече батаљон 472. моторизоване бригаде ВРС распоређене у Бобанима, те је 4. гардијска бригада морала бити распоређена да очисти подручје. Иако су значајни делови територије освојене током напада предати ВРС-у, операција је ојачала одбрану ХВ у том подручју до 8. августа.
Битка код Конавала десно|мини|Тврђава Превлака, са погледом на ушће Бококоторског залива