Џошуа Мајкл Тарлинг (; 15. фебруар 2004) британски је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Неткомпани инеос. Освојио је два пута национално првенство и једном Европско првенство у вожњи на хронометар, а на Свјетском првенству у вожњи на хронометар освојио је једну бронзану медаљу. Остварио је једну етапну побједу на Ђиро д’Италији. На писти је освојио златну медаљу у трци на поене и сребрну у мадисону.

Дјетињство и јуниорска каријера

Рођен је и одрастао у Аберарону, у округу Кередигион, у Велсу. Има млађег брата Финлија Тарлинга који је такође професионални бициклиста. Њихов отац Мајкл је такође био бициклиста који се такмичио на националном велодрому у Велсу. Године 2012. његови родитељи су основали бициклистички тим Велс сајкле рејсинг, због недостатка тимова у области западног Велса.

Почео је да вози бицикл са шест година, а изјавио је да се посветио потпуно бициклизму са десет година и путовао је да породицом по Уједињеном Краљевству и Европи да би учествовао на тркама, док је први хронометар возио са 12 година.

Године 2021. освојио је сребрну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар за јуниоре, завршивши 20 секунди иза Густава Ванга. Године 2022. освојио је првенство Велике Британије на писти у трци на поене и дохватној вожњи екипно, а у септембру је освојио златну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар за јуниоре, побиједивши 19 секунди испред Хемиша Макензија.

Професионална каријера 2023.

У августу 2022. потписао је трогодишњи уговор са тимом Инеос гренадирс, чиме је директно из прешао у професионалце, прескочивши категорију до 23 године.

Сезону 2023. почео је на Етоил де Бесеж трци, гдје је хронометар на последњој, петој етапи, завршио на другом мјесту, осам секунди иза Мадса Педерсена и трку је завршио на 56 мјесту у генералном пласману, 16 минута иза Нилсона Паулеса, који је на хронометру надокнадио заостатак и освојио трку секунду испред Матијаса Скелмосеа. У марту је возио Париз—Ницу, гдје је био у бијегу на седмој етапи, али је пао на спусту и морао је да напусти трку. Крајем марта возио је први класик, Е3 саксо класик, али га није завршио. У априлу је возио по први пут Париз—Рубе и неки монументални класик, који је завршио шест минута изван временског лимита, односно 32 минута иза Метјуа ван дер Пула, али је постао најмлађи возач који је завршио трку послије 86 година.

У јуну је освојио првенство Велике Британије у вожњи на хронометар са 19 година, чиме је постао најмлађи побједник првенства у историји. У јулу је возио Тур де Валоније трку, гдје је хронометар на четвртој етапи завршио на другом мјесту, осам секунди иза сувозача Филипа Гане, а трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 18 секунди иза Гане, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. У августу је возио Свјетско првенство у вожњи на хронометар, гдје је освојио бронзану медаљу, завршивши на трећем мјесту, 48 секунди иза Ремка Евенепула и 36 секунди иза Гане, након чега је 20. септембра освојио златну медаљу на Европском првенству у вожњи на хронометар, побиједивши 43 секунде испред Стефана Бисежера и Ваута ван Арта. Сезону је завршио у октобру на Хроно дес нејшон трци на хронометар, гдје је побиједио 13 секунди испред Евенепула и преко минут испред Бисежера.

2024.

На почетку сезоне 2024. учествовао је у првом колу Купа нација на писти у Аделејду, гдје је освојио бронзану медаљу у дисциплини мадисон заједно са Олијем Вудом, а затим златну медаљу у дохватној вожњи екипно заједно са Вилијамом Тидбалом, Рисом Бритоном и Чарлијем Танфилдом. Крајем фебруара возио је О гран Камињо, гдје је побиједио на хронометру на првој етапи 42 секунде испред Дарена Рафертија, али је етапа била неутралисана и времена се нису рачунала за генерални пласман и није му додијељена лидерска мајица. Трку је завршио 17 минута иза Јонаса Вингегора који је остварио побједе на остале три етапе.

У марту је возио Дварс дор Фландерен, који је завршио на шестом мјесту, 44 секунде иза Матеа Јоргенсона, а четири дана касније возио је Ронде ван Фландерен по први пут и завршио је на 17 мјесту. У априлу је возио Париз—Рубе, али је дисквалификован на половини трке јер се придржавао за тимско возило како би се вратио у групу након што је имао механички квар. У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је хронометар на четвртој етапи завршио на другом мјесту, 17 секунди иза Евенепула. Крајем мјесеца освојио је првенство Велике Британије у вожњи на хронометар другу годину заредом побиједивши преко минут испред Макса Вокера.

мини|лево|Тарлинг на Свјетском првенству у вожњи на хронометар 2024.

Дана 24. јуна објављено је да је ушао у састав тима Велике Британије за Олимпијске игре 2024. у Паризу као једини возач за хронометар, а заједно са Томом Пидкоком, Стивеном Вилијамсом и Фредом Рајтом за драмску трку. Током хронометра му се гума пробушила и завршио је на четвртом мјесту, 27 секунди иза Евенепула, а двије секунде иза Ван Арта који је освојио бронзану медаљу. Недељу дана касније возио је друмску трку, коју је завршио на 47 мјесту, у групи која је дошла на циљ седам и по минута иза Евенепула.

Почетком јула потписао је нови трогодишњи уговор са тимом Инеос гренадирс, до краја сезоне 2027. Дана 13. августа објављено је да ће возити Вуелта а Еспању, што му је била прва гранд тур трка коју је возио. Хронометар на првој етапи завршио је на шестом мјесту, осам секунди иза Брендона Макналтија, док је на деветој етапи пао на спусту, наставио је да вози али је послије неколико километара напустио трку.

У септембру је изабран у тим Велике Британије за Свјетско првенство, гдје је хронометар завршио на четвртом мјесту, минут и 17 секунди иза Евенепула, преко минут иза Гане и 23 секунде иза Едоарда Афинија.

Дана 7. октобра објављено је да је изабран у тим за Свјетско првенство на писти, али је морао да одустане неколуко дана прије почетка првенства због повреда које је задобио у паду на Кро рејс трци раније током мјесеца.

2025.

У фебруару 2025. возио је УАЕ тур, гдје је побиједио на хронометру на другој етапи 13 секунди испред Бисежера, чиме је преузео мајице за лидера трке, класификације по поенима и за најбољег младог возача. Трећу етапу је завршио 26 секунди иза Тадеја Погачара и пао је на друго мјесто у генералном пласману, гдје је остао до последње, седме етапе, коју је завршио скоро осам минута иза Погачара и трку је завршио на 21 мјесту у генералном пласману. У марту је возио Париз—Ницу, гдје је шесту етапу завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Педерсена.

У мају је возио Ђиро д’Италију по први пут, гдје му је био циљ да узме розе мајицу на једној од прве двије етапе, али је изгубио минут и по на првој етапи. На хронометру на другој етапи побиједио је мање од секунду испред Приможа Роглича, чиме је остварио прву побједу на гранд тур тркама. Хронометар на десетој етапи завршио је на другом мјесту, седам секунди иза Дана Холеа, након чега је на етапи 16 отишао у бијег, али је пао у првом дијелу етапе и морао је да напусти трку. Планирао је да вози национално првенство у вожњи на хронометар, али због повреде након пада на Ђиру није могао да га стартује. Послије опоравка од повреде, у октобру је Европско првенство у вожњи на хронометар завршио на петом мјесту, минут и десет секунди иза Евенепула.

Приватни живот

Након што је почео каријеру 2023. преселио се из Велса у Андору.

Референце

Спољашње везе

Профил на сајту -{uci.org}- Профил на сајту -{procyclingstats.com}- Профил на сајту -{cqranking.com}-

Категорија:Рођени 2004. Категорија:Британски бициклисти Категорија:Велшки бициклисти Категорија:Бициклисти на Летњим олимпијским играма 2024. Категорија:Британски олимпијци на Летњим олимпијским играма 2024. Категорија:Бициклисти на Ђиро д’Италији Категорија:Бициклисти на Тур де Франсу Категорија:Бициклисти на Вуелта а Еспањи