Ротшилдови зајмови Светој столици односе се на низ великих финансијских зајмова договорених између породице Ротшилд и Свете столице Католичке цркве. Први зајам, који се догодио 1832. године, је дат након Наполеонових ратова током понтификата папе Гргура XVI (са Ротшилдске стране укључивао је Џејмса Мајера де Ротшилда и Карла Мајера фон Ротшилда). Овај зајам је договорен у износу од 400.000 фунти (што је еквивалентно 4,7 милиона фунти у 2023. години). Други зајам је одобран током понтификата папе Пија IX почетком 1850-их са истим члановима породице Ротшилд, након слома краткотрајне револуционарне Римске републике Ђузепеа Мацинија и обнове Папске државе.

Зајам из 1832. године под папом Гргуром XVI мини|200п|Папа Гргур XVI је надгледао уговор о зајму између породице Ротшилд и Свете столице 1832. године. Позадина Након Наполеонових ратова, у Европи се вратила политика престола и олтара. Отприлике у то време, породица Ротшилд, јеврејских банкара из Франкфурта, уздигла се на истакнуту позицију као банкари. Потомци ове породице су се етаблирали у неколико европских центара моћи, укључујући и католичке земље, као што је Беч у Аустријском царству Клеменса фон Метерниха (по коме је добило име Метернихово доба), и Напуљ којим је владала Бурбонско-Две Сицилије. Једна од држава којој је суверенитет враћен Бечким конгресом била је Папска држава, световни домен Свете столице. Међутим, у годинама након рестаурације, финансије Свете столице су опадале.

Године 1831, кардинал Бартоломео Капелари је изабран за папу Гргура XVI. Ротшилди су сматрани поузданим у конзервативним круговима у Европи, јер су сарађивали са аустријском владом на стабилизацији финансија након Наполеонових ратова. Такође су подржали Бурбоне у Краљевству Две Сицилије, које се граничило са Папском државом, помажући у финансирању њиховог сузбијања два покушаја револуције. Те године кружиле су гласине да ће Рим контактирати породицу Ротшилд за зајам. Браћа Џејмс и Карл су у почетку били опрезни, али и Аустрија (Метерних и гроф Апони) и Француска (Казимир Пјер Перије и Орас Франсоа Бастијан Себастијани де Ла Порта) инсистирале су на томе да Рим реши ово питање. У почетку је било извесног отпора током преговора, посебно од стране римске владе и монсињора Антонија Гарибалдија у Паризу. Међутим, Алесандро Торлонија (који је деловао у име Свете столице) водио је директне преговоре са Џејмсом Мајером де Ротшилдом и постигао споразум, потписан 30. новембра 1831. године. Тако је 1832. године ступио на снагу споразум Ротшилда о одобравању кредита Светој столици од 400.000 фунти (што је еквивалентно 4,7 милиона фунти у 2023. години).

Џејмс Мајер де Ротшилд, шеф француске Банке Ротшилд, постао је званични папски банкар. Његов брат са седиштем у Напуљу, Карл Мајер фон Ротшилд, географски ближи Риму, отишао је на састанак са папом Григоријем XVI у јануару 1832. године. Тамо је Карлу Мајеру уручена трака и звезда Светог војног Константиновог реда Светог Ђорђа. Било је уобичајено да католици искажу поштовање према њему, кога су сматрали Христовим намесником, да љубе папине ноге када га сретну. Као Јеврејин, Карлу Мајеру фон Ротшилд је било дозвољено да једноставно пољуби прстен на руци. Ово је разбеснело католичке критичаре споразума у ​​то време. Чак је и вековима касније добио помињање од стране Филипа де Ротшилда, директног потомка Џејмса и Карла, у својој аутобиографији Милејди Вајн (1984).

Друга позајмица се догодила током понтификата папе Пија IX („Pio Nono“) почетком 1850-их са истим члановима породице Ротшилд након слома краткотрајне револуционарне Римске републике Ђузепеа Мацинија и обнове Папске државе.

Реакције Извештаји о трансакцији довели су до оштрих критика папе Гргура XVI у хришћанском (посебно католичком) свету, које су скоро све кружиле око јеврејства Ротшилда. Француски романтични песник Алфред де Вињи рекао је да „Јеврејин сада влада над папом и хришћанством. Он плаћа монарсе и купује нације“. Лудвиг Берне, јеврејски преобраћеник у лутеранизам и члан покрета Млада Немачка, изјавио је: „Богати Јеврејин љуби његову руку, док сиромашни хришћанин љуби папине ноге. Ротшилди су сигурно племенитији од свог претка Јуде Искариотског. Продао је Христа за 30 малих сребрњака: Ротшилди би га купили, да је на продају“. Још један истакнути пример је помињање зајма у сонету Ђузепеа Ђоакина Белија, „Er motivio de li guai“. Иако је Бели сматрао Ротшилде веома неприхватљивим, за њега је папа био још гори као слаб човек који је „продао и Рим и државу“ и стога више није био достојан да носи папску одору.

Кардинал Тости мини|200п|Кардинал Антонио Тости је покушао да конвертује дуг код шест париских банака које су биле ривали Ротшилдових. Папа Гргур XVI именовао је кардинала Антонија Тостија за новог папског благајника (познатог и као Апостолска камера) у Риму у јулу 1834. године. Узимајући у обзир услове на берзи и недавну понуду Ротшилдових Египту за рефинансирање дуга, Тости је покушао да рефинансира дуг под повољнијим условима; Ротшилд се противио таквом раном рефинансирању, плашећи се губитака за сопствену банку и лошег угледа за емисију обвезница Ватикана.: „Охрабрени позитивним кретањем котација римских обвезница на берзи, као и поређењем са условима које су Ротшилди понудили другим земљама (нпр. Египту, којим влада Мухамед Али) [...] Ротшилд је изразио своје чврсто противљење, плашећи се губитака које би ова операција донела Дому, али можда и забринут због незадовољства инвеститора. Идеја о конверзији тако кратко време након емисије могла је да уплаши претплатнике, одвративши их од римских обвезница.“

Као део плана за добијање бољих услова, Тости се обратио бројним банкарским фирмама у Паризу активним на Париској берзи, које су се нашле у позицији конкуренције Ротшилдовима, због њиховог себичног пословног противљења монополу Ротшилдових у финансијском сектору. Иако је мађарско-јеврејски писац Игнацијус Бала у својој књизи „Романса Ротшилдових“ из 1913. године касније приписао мотивацију кардинала Тостија „несумњиво секташким разлозима“, шест ривалских банака биле су углавном протестантске или швајцарске, али и неке јеврејске. Међу њима су биле: Банка Ј. Хагерман, Банка Андре и Котије, Банка Фулд-Опенхајм и Сие, Банка Ј. А. Блан, Колин и Компањи, Банка Габриел Одије и Компањи и Банка Велс и Компањи.

Водећи елемент међу овим интересима који су били ривали Ротшилдовима на Париској берзи, Јонас-Филип Хагерман, шведски лутеран који је раније имао банку у Ђенови, већ је постигао сличан подвиг помажући Краљевини Сардинији да добије француски државни зајам, којим је посао поклонио шест банака, заобилазећи Ротшилдове. Ротшилди, који су се до тада сматрали непобедивим, узвратили су тако што су изазвали пад париских државних обвезница, што је довело до тога да сардинијске обвезнице буду ниже него што је уговорено. Иако је овај контранапад наштетио ривалима Ротшилдових, када је кардинал Тости покренуо идеју о римским обвезницама, Банка Андре и Котије и други су били вољни да напредују и послали су ливорнског трговца Винсента Нолтеа да потврди своје интересовање.

Све је то урађено на дискретан начин, без обавештења Ротшилда. Али када су агенти банкарске породице Ротшилд из Напуља сазнали да је агент „шест банака“ из Париза био у Риму, њихове сумње су се појачале. Након што је сазнао за ситуацију, Карл Мајер фон Ротшилд је кренуо у Рим да сазна истину о томе од кардинала Тостија. Док је био тамо, изнео је копију оригиналног уговора о 5%, који су потписали Ротшилд и Торлони (пре него што се Тости укључио у папске финансије), а који је садржао до тада тајни услов. Света столица не сме да се обрати ниједној другој фирми за нови зајам, а да претходно не обавести Ротшилдове и не да им предност ако понуди једнаке услове као и конкуренција. Шест париских фирми је у почетку разматрало покушај да понуде такве услове да би, ако би Ротшилди покушали да их изједначе, то наштетило њиховим интересима, међутим, на крају су обе стране пристале на нове услове зајма.

Католичко-јеврејски односи Да ли је зајам имао значајан утицај на однос између католицизма и јудаизма је предмет дебате. Упркос одобрењу зајма преко верских линија, папа Гргур XVI се противио ономе што је назвао верским индиферентизмом и подржавао је католичку ортодоксију у таквим питањима у енцикликама као што је Mirari vos. Преко аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха који је радио као посредник, Ротшилди су затражили од папе низ уступака према Јеврејима који живе у папским областима, као што су Јевреји из Анконе.

Референце

Литература

Категорија:Ротшилди Категорија:Привреда Ватикана Категорија:Италија у 1832.