Северозападна побуна (фр. Rébellion du Nord-Ouest) била је оружана побуна Метиса под вођством Луја Риела и истовремени устанак Крија и Асинибоина, углавном на подручју области Саскачевана, против канадске владе. Међу најзначајнијим догађајима издвајају се напад у Фрог Лејку и заузимање Батоша.

Побуна је отпочела у марту 1885. године, када се Луј Риел вратио из политичког изгнанства у Сједињеним Америчким Државама. Уз помоћ метишког вође Габријела Димона, 18. марта прогласио је привремену владу и издвојио побуњеничку територију. Канадска влада је одговорила слањем трупа, након чега су почеле оружане борбе које су окончане крајем јуна исте године.

Побуњеничке снаге бројале су око 250 Метиса и приближно исто толико припадника Првих народа, углавном Крија и Асинибоина, под вођством поглавица Биг Бера, Паундмејкера и других старешина. Међу сарадницима Луја Риела налазио се и неиндијански секретар Оноре Џексон. Одбрану канадске владе чинило је око 5.500 људи, укључујући припаднике Северозападне коњичке полиције, наоружане лојалне становнике Северозападних Територија и милицијске јединице из Онтарија и Квебека, које су железницом пребачене на запад.

Побуњеници су заузели више мањих насеља на подручју данашњих провинција Алберте и Саскачевана, укључујући Форт Карлтон, Форт Пит, Бетлфорд и Фрог Лејк. Забележили су победе код Дак Лејка и Фиш Крика. Ипак, надмоћне владине снаге и хроничан недостатак залиха постепено су ослабили отпор, који је коначно сломљен после битке код Батоша.

И борци Крија и Асинибоина су, упркос ограниченим победама код Кат Најфа, Френчменс Бута и Лун Лејка, због бројчане и материјалне надмоћи владиних снага били приморани на предају током јуна и почетком јула 1885. године. Након пораза, више поглавица је изведено пред суд, осуђено и послато на издржавање затворских казни. Осморица припадника Првих народа обешена су у највећем масовном вешању у историји Канаде, због убистава почињених ван оквира војних сукоба.

После окончања побуне Луј Риел је ухваћен, изведен пред суд и осуђен за издају. Упркос бројним молбама за помиловање из различитих делова Канаде, погубљен је вешањем.

Номенклатура Овај сукоб познат је под више назива, укључујући Северозападна побуна, Северозападни отпор, Отпор из 1885. године, Устанак на северозападу, Побуна у Саскачевану и Друга Риелова побуна. Заједно са Побуном на Црвеној реци, овај сукоб се колективно назива Риелове побуне.

Термини „побуна” и „отпор” могу се користити готово као синоними, али избор појма мења перспективу у којој се сукоб тумачи. Истраживачи у области домородачких студија и бројни историчари устанке домородачких народа као реакцију на европску колонизацију називају „отпорима”, истичући да су домородачке нације самостално управљале својим земљама пре него што су Компанија Хадсон Беј и потом канадска влада наметнуле свој суверенитет. Употреба термина „отпор” проширила се на бројне организације и публикације, међу којима су Canadian Geographic, The Canadian Encyclopedia и Покрајински архив Саскачевана.

Позадина После Побуне на Црвеној реци 1869–1870. године, многи Метиси преселили су се из Манитобе у област Форт Карлтон у Северозападним територијама, где су основали насеља Саутбранч: Фиш Крик, Батош, Сен Лоран, Сен Луис и Дак Лејк, на или у близини реке Јужни Саскачеван. Године 1882. геометри су започели деобу земљишта у новоформираном Дистрикту Саскачеван према систему квадратних тауншипа Доминионског катастарског плана. Постојећа метишка имања била су уређена по сениорском систему, са уским тракама које се протежу од реке, што је Метисима било познато из француско-канадске традиције. Након искуства Побуне на Црвеној реци, геометри су могли да праве изузетке ради очувања постојећих речних парцела у појасу до два километра од реке, али то је представљало ограничену заштиту старих заједница. Изван прихваћених речних група, стандардна мрежа је наметнута земљишту, а поједини бројчано означени делови у сваком тауншипу додељени су Компанији Хадсоновог залива и Канадској пацифичкој железници.

Тридесет шест породица из насеља Сент Луис откриле су, по завршетку катастарског премера, да је Круна продала њихова имања и сеоски простор, који је укључивао цркву и школу (тауншип 45, опсег 7 западно од другог меридијана Доминионског катастра), компанији за колонизацију Принс Алберта. Породице су се плашиле губитка својих домова и имања, која су, након нестанка стада бизона, постала њихов главни извор егзистенције.

Године 1884. Метиси из насеља Саутбранч (укључујући и многе англо-Метисе) послали су делегацију да позову Луја Риела да се врати из Сједињених Држава, где је боравио после Побуне на Црвеној реци, како би посредовао код владе. Риел је дошао и упутио молбу влади, али је добио неодређен одговор. Наредне године, 8. марта 1885, Риел и истакнути Метиси у Батошу усвојили су „Револуционарни билтен права” са десет тачака, којим су потврдили метишко право својине на фармама и затражили, између осталог, оснивање канцеларије за решавање земљишних питања у Северозападу. мини|330x330п|Кршење уговора са Кријима од стране савезне владе подстакло је Биг Бера, поглавицу Крија, да започне дипломатску кампању за поновно преговарање о условима уговора. Дана 18. марта 1885. Риел, Габријел Димон, Оноре Џексон (познат и као Вил Џексон) и други начинили су кључни корак оснивањем Привремене владе Саскачевана, верујући да могу извршити притисак на федералну владу као што су учинили 1869. године. Међутим, околности су се у међувремену промениле. Железница је 1883. била завршена кроз прерије, мада не и северно од Горњег језера у северном Онтарију и у Стеновитим планинама. И у недовршеном стању, Канадска пацифичка железница је знатно олакшала превоз владиних трупа до Капела (Qu’Appelle), удаљеног више од 2.900 km од Торонта и око 260 km у правој линији од Батоша.

Северозападна коњичка полиција, основана 1874, деловала је и као оружана сила. Њене локалне станице обезбеђивале су државно присуство у потенцијално угроженим областима, штитиле насеља и пружале савете и локално знање јединицама милиције из Онтарија и Квебека.

Како је насиље избијало, постало је јасно да англофонски досељеници на преријама и већина припадника Првих народа не подржавају Риела. Католички великодостојници сматрали су јеретичком његову тврдњу да га је Бог послао у Канаду као пророка и настојали су да умање његов утицај. Католички свештеник Албер Лакомб настојао је да обезбеди уверења од поглавице Кроуфута да његови Блекфут ратници неће учествовати у сукобу.

Први народи су такође били незадовољни условима живота. До краја 1870-их створени су услови за незадовољство домородачког становништва прерија: крзнене животиње и бизони постали су ретки, што је довело до великих економских и прехрамбених тешкоћа, а федерални званичници су, настојећи да наметну контролу, понекад ускраћивали оброке, кршећи одредбе уговора које су сами потписали.

Незадовољство условима из уговора и распрострањено сиромаштво подстакли су поглавицу Крија Биг Бера да започне дипломатску кампању за њихово поновно преговарање. Иако се та кампања временски поклопила са растућим незадовољством Метиса, чини се да Крији и Метиси нису деловали у јединственом фронту.

Поједини Крији су прибегли насиљу у пролеће 1885, у време када је трајала побуна Риела и Метиса, али најмање један истраживач наводи да ти догађаји готово сигурно нису били међусобно повезани. У масакру код Фрог Лејка и пљачки Батлфорда, мање групе побуњених Крија напале су беле власти, игноришући вођство Биг Бера и Паундмејкера. Иако је тихо сигнализирао Отави да су ови инциденти последица очајничких поступака гладних људи и као такви одвојени од текуће метишке побуне, гувернер Северозападних територија Едгар Дјудни јавно је тврдио да су Крији и Метиси удружили снаге.

Демографија Попис из 1885. године за Асинибоју, Саскачеван и Алберту забележио је укупно 48.362 становника, од чега је 20.170 (око 40 одсто) било припадника Првих народа са статусом.

Округ Саскачеван, који је тада био део Северозападних територија, био је подељен на три подокруга и имао је 10.595 становника. На истоку, подокруг Керот Ривер са 1.770 људи остао је миран. У средишту дистрикта налазио се подокруг Принс Алберт са 5.373 становника, у који су била укључена насеља Саутбранч са око 1.300 људи; управо је то подручје било центар Привремене владе Саскачевана Луја Риела током сукоба. На западу, подокруг Батлфорд, где је избио устанак Крија у групама које су предводили Паундмејкер и Биг Бер, имао је 3.603 становника.

Највеће насеље и престоница дистрикта био је Принс Алберт са око 800 становника, а следио је Батлфорд са око 500 становника који су били „приближно равномерно подељени између Француза, Метиса и Енглеза”.

Метишка популација у Саскачевану 1885. године износила је око 5.400. Већина је, по савету свештеника, настојала да остане неутрална у сукобу са националном владом. Око 350 наоружаних људи подржало је Риела, док је мањи број предвођен Шарлом Ноленом био против њега. Риелове присталице углавном су били старији, мање асимиловани Метиси, често блиско повезани са припадницима Првих народа. Многи су се кретали између метишких и домородачких заједница и више волели да говоре домородачке језике него француски. Његови противници били су млађи и образованији Метиси, који су тежили већој интеграцији у канадско друштво, а не успостављању засебне државности коју је Риел заговарао.

Ток побуне и њено гушење Дана 18. марта 1885. године Луј Риел, Габријел Димон, Оноре Џексон (познат и као Вил Џексон) и други основали су Привремену владу Саскачевана. Риел је првобитно позван да предводи политички покрет, али је убрзо претворио акцију у војни подухват са изразито религиозним призвуком, чиме је отуђио католичко свештенство, белачко становништво, готово све припаднике Првих народа и већину Метиса. У Батошу је у мају располагао снагом од неколико стотина Метиса и мањим бројем припадника Првих народа, који су се сукобљавали са изолованим групама наоружаних досељеника, трговачким станицама Компаније Хадсоновог залива и одредима Северозападне коњичке полиције, као и са две мање милицијске јединице у Винипегу.

Вести о формирању привремене владе у почетку су у Отави дискредитоване и сматране политичком интригом Либералне странке, али је премијер Џон А. Макдоналд 23. марта јавно потврдио постојање побуне. Савезна влада је одмах послала генерал-мајора Фредерика Мидлтона, команданта канадске милиције, у Винипег, где су већ биле стациониране јединице 90. винпешке пушкарнице и пољска батерија Винипег. Током наредних недеља Мидлтон је довео 3.000 војника на Запад, укључио још око 2.000 добровољаца, углавном англо-канадског порекла, и 500 припадника Северозападне коњичке полиције. Снаге су организоване у три колоне које су независно напредовале северно од пруге Канадске пацифичке железнице. мини|249x249п|У марту 1885. године, избио је сукоб између Канадске милиције, Северозападне коњичке полиције (NWMP) и Метиса и абориџинских ратника. Сазнавши да су побуњеници заузели Дак Лејк, насеље близу Батоша, одред од 90 добровољаца из Принс Алберта и припадника Северозападне коњичке полиције, предвођен њиховим надзорником Лифом Њуријем Фицројем Кроузијером, кренуо је 26. марта из Форт Карлтона ка побуњеницима. Зауставило их је и одбило између 150 и 200 Метиса и домородачких бораца под командом Габријела Димона у бици код Дак Лејка.

Дана 30. марта група наоружаних Крија, која је трпела несташицу хране услед опадања популације бизона, пришла је Батлфорду. Становници су побегли у оближњи пост Северозападне коњичке полиције у Форт Батлфорду, након чега су Крији узели храну и залихе из напуштених продавница и кућа.

Током истог месеца Форт Карлтон је случајно изгорео у пожару који је избио током евакуације.

Мобилизација владиних снага