мини|усправно=1.2|Приказ прве мисе у Чилеу, аутора Педро Суберкасоа

Миса је централна литургијска служба евхаристије у Католичкој цркви, у којој се хлеб и вино освећују и постају тело и крв Христова. Како је Црква дефинисала на Тридентском сабору, у миси је „присутан и на некрвав начин се приноси исти онај Христос који се једном на крвав начин принео на жртвенику крста”.(http://www.catholicculture.org/culture/library/dictionary/index.cfm?id=34771) Џон Хардон, Modern Catholic Dictionary Црква описује мису као „извор и врхунац хришћанског живота” и учи да је миса жртва, у којој евхаристијски хлеб и вино, кроз освећење од стране рукоположеног свештеника, постају жртвено тело, крв, душа и божанство Христа, чиме се жртва на Голготи поново чини истински присутном на олтару. Католичка црква дозвољава само крштеним члановима у стању благодати (католицима који нису у стању смртног греха) да приме Христа у евхаристији.

Многе друге сакраменте Католичке цркве, као што су потврда, свештенички чин и црквени брак, углавном се врше у оквиру мисног славља, али су се пре Другог ватиканског сабора често, или чак уобичајено, вршили одвојено. Израз миса, такође и света миса, обично се користи за описивање славља евхаристије у Латинској цркви, док различите источне католичке литургије користе изразе попут божанска литургија, света курбана и бадарак, у складу са традицијом сваке од њих.

Израз „миса” потиче од завршних речи мисе римског обреда на латинском: („Идите, отпуст је”, званично преведено као „Идите, миса је завршена”). Каснолатинска реч суштински одговара класичној латинској речи . У антици, је једноставно значило „отпуст”. У хришћанској употреби, међутим, постепено је попримило дубље значење. Реч „отпуст” је почела да имплицира мисију (послање).

Жртвена природа У католичком учењу, света жртва мисе је испуњење свих жртава Старог завета. У Новом завету, једна жртва на олтару Голготе се понавља током сваке католичке мисе. Исус Христос је својом смрћу на крсту заслужио све благодати и благослове за нас. Ове заслуге чине неисцрпан извор благодати за храњење натприродног живота душа. На Голготи, Христос не само да је заслужио све благодати за људе, већ је успоставио и одређене канале преко којих се те благодати могу добити. Ти канали су жртва мисе и остали сакраменти.

Прву мису је установио Христос на Тајној вечери, на први Велики четвртак. Прва света жртва мисе је служена уочи страдања. Некрвна жртва Тајне вечере је спомен на Христову крваву жртву на крсту. Тако је миса догађај који уједињује Тајну вечеру и Христову жртву на Голготи.

Миса садржи четири суштинска елемента праве жртве: свештеника, жртву, олтар и принос. Њен свештеник, Исус Христос, користи службу земаљског представника; њена жртва, Исус Христос, је истински присутан под приликама хлеба и вина; њен олтар; а жртва је мистично представљање проливања крви на Голготи. Тако се миса приноси у четири сврхе: клањање, покајање, захвалност и прозба.

Историја

Класична студија о миси је дело Јозефа Андреаса Јунгмана, двотомна Миса римског обреда или Missarum Solemnia. Пол Ф. Бредшо и Максвел Е. Џонсон прате историју евхаристијских литургија од заједничких обеда хришћанских заједница у првом веку, који су се повезивали са Тајном вечером, до обреда у другом и трећем веку које помињу Плиније Млађи и Игњатије Антиохијски, а које описују Јустин Философ и други, у којима су се читали одломци из Светог писма, а употреба хлеба и вина више није била повезана са пуним оброком.

Када је у четвртом веку хришћанство добило статус легалне религије и чак уживало наклоност римских царева, хришћанска славља су попримила формалнији изглед и била су украшена употребом одежда, свећа и тамјана. Молитве које је предстојатељ изговарао ex tempore (на лицу места) уступиле су место текстовима које су претходно одобравали синоди епископа као гаранцију ортодоксности садржаја, што је довело до формирања литургијских облика или „обреда” који су се генерално повезивали са утицајним епископским седиштима.

Католичка црква обухвата значајан број таквих литургијских обреда. Осим латинских литургијских обреда, миса у Католичкој цркви се служи према византијском обреду на различитим језицима, заснованим на грчким текстовима Цркве у Цариграду; александријском обреду који користе Коптска католичка црква, Еритрејска католичка црква и Етиопска католичка црква; антиохијском обреду који користе Маронитска црква, Сиријска католичка црква и Сиро-маланкарска католичка црква; источносиријском обреду који користе Халдејска католичка црква и Сиро-малабарска црква; и јерменском обреду који користи Јерменска католичка црква.

Миса у Римском обреду Унутар Латинске цркве, миса Римског обреда је далеко најраширенији литургијски обред. Историја развоја мисе овог обреда обухвата предтридентску мису, тридентску мису и пост-ватиканску мису.

Предтридентска миса Римског обреда била је прихваћена чак и северно од Алпа (али често модификована неримским утицајима) и пре времена Карла Великог, који је желео да се она користи широм његовог царства, али је текст који је заправо дистрибуиран садржао многе галиканске додатке. Римски мисионари, као што су Бонифације и Августин Кантерберијски, увели су римску мису у Немачку и Енглеску. Прихваћена је и у Ирској, али је наишла на већи отпор у Шпанији и Милану.

У складу са декретима Тридентског сабора (1545–1563), папа Пије V је 1570. године наметнуо употребу тридентске мисе у Латинској цркви. Пре проналаска штампе, свака дијецеза Латинске цркве могла је, и често јесте, имати свој посебан обред мисе, углавном, али не нужно, заснован на римском обреду; али Пије V је своју ревизију Римског мисала учинио обавезном у целој Латинској цркви, дозвољавајући наставак других обреда само ако су постојали најмање 200 година.

Други ватикански сабор је такође декретом наложио ревизију Римског мисала, коју је спровео папа Павле VI 1969. године.

Motu proprio Summorum Pontificum папе Бенедикта XVI из 2007. године овластио је, под одређеним условима и шире него раније, наставак употребе облика Римског обреда из 1962. године, који је назвао ванредним обликом Римског обреда, док је постватикански облик који је прогласио папа Павле VI 1969. и ревидирао папа Јован Павле II 2002. назвао редовним обликом. Дана 16. јула 2021. папа Фрања је у свом апостолском писму Traditionis custodes ограничио служење тридентске мисе Римског обреда и изјавио да су „литургијске књиге које су прогласили свети Павле VI и свети Јован Павле II, у складу са декретима Другог ватиканског сабора, јединствени израз lex orandi Римског обреда”.Traditionis custodes, члан 1

Римски обред мисе у савременом добу

Следећи опис служења мисе, обично на локалном народном језику, ограничен је на облик Римског обреда који је након Другог ватиканског сабора (1962–1965) прогласио папа Павле VI 1969. године и ревидирао папа Јован Павле II 2002. године, чиме је у великој мери замењена употреба тридентске мисе која је првобитно проглашена 1570. године у складу са декретима Тридентског сабора на његовој завршној седници (1545–46). Облик тридентске мисе из 1962. године, искључиво на латинском језику, може се користити тамо где то одобри Света столица или, у околностима наведеним у документу Traditionis custodes из 2021. године,Traditionis custodes од стране дијецезанског бискупа.

У савременом облику, свештеник обично (мада не обавезно) стоји окренут према народу (versus populum); у ранијем облику, свештеник најчешће (али опет, не обавезно) стоји окренут према апсиди цркве, што се од двадесетог века често назива ad orientem, иако не нужно према истоку.

Као што је поменуто, евхаристијска литургија се у Католичкој цркви служи и у другим латинским литургијским обредима и у обредима источних католичких цркава.

Катекизам Католичке цркве разматра значај мисе у католичкој традицији под следећим насловима: I. Евхаристија – извор и врхунац црквеног живота II. Како се назива овај сакрамент? III. Евхаристија у економији спасења IV. Литургијско служење евхаристије V. Сакраментална жртва: захвалност, спомен, присуство VI. Пасхална гозба VII. Евхаристија – „Залог будуће славе”

Литургијске књиге Римски мисал садржи молитве, антифоне и рубрике мисе.

Лекционар представља одломке из Библије поређане редоследом за читање на миси сваког дана. У поређењу са читањима из Светог писма у пред-ватиканском мисалу, савремени лекционар садржи много шири избор одломака, преобиман да би стао у мисал. Препоручује се посебна Књига јеванђеља, такође названа и евангелијар,Општа упутства Римског мисала (ОУРМ), параграф 44 за читање из јеванђеља, али тамо где ова књига није доступна, користи се лекционар, који такође укључује јеванђеља.

Римски мисал упућује на другу литургијску књигу, Церемонијал бискупа, наводећи да се норме које се у њој налазе морају поштовати када бискуп служи мису или председава без служења евхаристије.The Roman Missal, Catholic Truth Society, , page 60, n. 112. Превод на енглески језик објављен је 1989. године.

Римски мисал такође наводи да посебна служења мисе треба да поштују смернице за њих. То укључује мисе са децом, према „Директоријуму за мисе са децом”, који је издала Света конгрегација за божанско богослужење 1. новембра 1973.The Roman Missal, Catholic Truth Society, , page 31, n. 21, footnote 32.

Најчешће служен облик мисе Римског обреда је онај у пост-ватиканским издањима Римског мисала. Одобрење за употребу ранијег (1962) облика може дати Света столица или, како је наведено у документу Traditionis custodes из 2021. године,Traditionis custodes, члан 2 дијецезански бискуп.

Литургијска структура

Евхаристијско славље је „један јединствени чин богослужења”, али се састоји од различитих елемената, који увек укључују „проглашење Речи Божије; захвалност Богу Оцу за сва његова доброчинства, пре свега за дар његовог Сина; освећење хлеба и вина, што такође означава наше сопствено преображење у тело Христово;1 Коринћанима 10:17 и учешће у литургијској гозби примањем тела и крви Господње”.

Унутар фиксне структуре мисе Римског обреда која је доле описана, „проприј” или делови који се мењају дневно су читања из Светог писма и отпусни псалам, антифони на улазној и причесној процесији, и текстови три молитве познате као колекта, молитва над даровима и молитва после причешћа. Они преносе теме из литургијског доба, празнике наслова или догађаја из Христовог живота, празнике и спомене светаца, или за мисе за посебне прилике (нпр. заупокојене мисе, мисе за прославу потврде, мисе за мир, за почетак академске године, итд.).

Уводни обреди Свештеник улази у процесији у наос са олтарским послужитељима и са ђаконом, ако га има. Ђакон може носити Евангелијар (Књигу јеванђеља), који ће поставити на олтар; а један олтарски послужитељ, назван круцифер, носи процесијски крст на челу процесије. Други послужитељи могу носити благословене свеће, тамјан и кадионицу. Током ове процесије, обично се пева улазна песма или химна.„Антифон са својим псалмом из Graduale Romanum или Graduale Simplex, или друга песма... чији је текст одобрила Конференција бискупа”. ОУРМ, параграф 48 Ако на улазу нема певања, улазни антифон рецитују неки или сви верници или лектор; у супротном га изговара сам свештеник.ОУРМ, параграф 256 Када процесија стигне до светилишта, сви се поклањају према олтару. Свештеник и други рукоположени служитељи целивају олтар. Затим, када свештеник стигне до своје столице, он предводи скуп у прављењу знака крста, говорећи: „У име Оца и Сина и Светога Духа”, на шта верници одговарају: „Амин.” Затим свештеник „поздрављањем означава присуство Господње окупљеној заједници. Овим поздравом и одговором верника, манифестује се тајна окупљене Цркве.”ОУРМ, параграф 50 Поздрави потичу из Павлових посланица. мини|лево|240п|Олтар Санта Чечилија ин Трастевере, Рим.