Рабулино јеванђеље (Фиренца, Biblioteca Medicea Laurenziana, cod. Plut. I, 56), је илуминирани препис сиријског јеванђеља из 6. века. Једно је од најлепших византијских дела произведених у Западној Азији и један од најранијих хришћанских рукописа са великим минијатурама, одликује се склоношћу минијатуриста ка јарким бојама, покрету, драми и експресионизму. Настало је током периода из ког је мало уметности преживело, али је ипак доживело велики развој у хришћанској иконографији. Рукопис има значајно место у историји уметности и веома често се помиње.
Недавна истраживања сугеришу да је рукопис, завршен 586. године, касније делимично префарбан од стране рестауратора и повезан са минијатурама из других извора у 15. или 16. веку.
Опис Јеванђеље је завршено 586. године у манастиру Светог Јована Загбе, који се, иако се традиционално сматра да се налазио у северној Месопотамији, сада сматра да се налазио у унутрашњости између Антиохије и Апамеје у данашњој Сирији. Потписао га је његов писар, Рабула, о коме се ништа друго не зна. У садашњем стању, странице су димензија 34 цм са 27 цм. Њихова оригинална величина је непозната јер су скраћени током претходних поновних повезивања. Текст је написан црним или тамносмеђим мастилом у две колоне са променљивим бројем редова. На дну многих колона налазе се фусноте написане црвеним мастилом. Текст је пешитска верзија сиријског превода Јеванђеља.
Рукопис је илуминисан, а текст је уоквирен разрађеним цветним и архитектонским мотивима. Јеванђеоски канони су смештени у аркадама украшеним цвећем и птицама. Минијатуриста је очигледно црпео део инспирације из хеленистичке уметности (драпиране фигуре), али се углавном ослањао на орнаменталне традиције Персије. Минијатуре Рабулиних јеванђеља, посебно оне које представљају Распеће, Вазнесење и Педесетницу, су слике преко целе странице са декоративним оквиром формираним од цик-цак линија, кривина, дуга и тако даље. Сцена Распећа је најранија која је сачувана у илуминираном рукопису и приказује источни облик слике у то време. Постоји минијатура апостола који бирају новог дванаестог члана (након губитка Јуде); ово није догађај који се налази у канонским јеванђељима (иако се помиње у 1. поглављу Дела апостолских) и готово никада се не виђа у каснијој уметности. Уметник је био обучен у класичној традицији и пре је вешт уметник него изузетан таленат; али сачуване слике из овог периода су толико ретке да су његове изузетно вредне за приказивање стила и иконографије његовог доба.
Француски оријенталиста Едгар Блоше (1870–1937) тврдио је да су неки од листова рукописа, укључујући и сликовну серију, били интерполација која није настала раније од 10. или 11. века. Пошто је оригинални натпис који прати минијатуре истог палеографског карактера као и главни текст рукописа, ову теорију су одбацили Ђузепе Фурлани и Карло Чекели у коментару факсимилног издања минијатура објављеног 1959. године. Али сумње у оригинално јединство садржаја су се наставиле.
Историја рукописа након његовог писања је нејасна све до 11. века када се налазио у Мајпуку-Библосу, у Либану. Крајем 13. или почетком 14. века стигао је у Куанубин. Крајем 15. или почетком 16. века, рукопис је однео маронитски патријарх у Лауренцијанску библиотеку у Фиренци, где се и данас налази.
Рукопис је током средњег века служио као регистар маронитских патријараха (Елијас Катар).
Референце
Категорија:Преписи и преводи Светог писма Категорија:Рукописи