„Џоун” () је дванаеста колекција британског модног дизајнера Александера Маквина, објављена за сезону јесен/зима 1998. његове истоимене модне куће. Настављајући Маквинову фасцинацију религијом и насиљем, инспирисана је сликама прогона, посебно мучеништвом француске католичке светице Јованке Орлеанке из 1431. године, која је спаљена на ломачи. Палета колекције била је углавном црвена, црна и сребрна; боје које су евоцирале појмове ратовања, смрти, крви и пламена. Многи изгледи алудирали су на црквену одећу и средњовековни оклоп, укључујући неколико предмета који су имитирали верижњачу и један комплет који је имао стварне посребрене делове оклопа.
Ревија је одржана 25. фебруара 1998. у складишту „Гетлиф Роуд” у Лондону. Маквин је забранио приступ неколицини таблоидних новинара, од којих је један одговорио љутитим уводником. Продукцију је водио Маквинов уобичајени креативни тим. Сценографија за „Џоун” била је оскудна и индустријска: мрачна просторија осветљена металним лампама окаченим изнад писте. Писта дугачка била је прекривена црним пепелом, а манекенке су излазиле кроз црну позадину осветљену црвеном бојом. Представљен је деведесет и један изглед, првенствено женска одећа са нешто мушке. Ревија је завршена тако што је манекенка Светлана, носећи црвену хаљину са перлама која јој је прекривала лице, њихала у кругу пламена.
Критички одзив на одећу и ревију за „Џоун” био је позитиван, и сматра се једном од Маквинових најупечатљивијих ревија. Академска анализа се фокусирала на интерпретацију стила, финала и значења неколико одевних предмета са одштампаном фотографијом деце. Неколико предмета из „Џоун” појавило се на музејским изложбама, укључујући Alexander McQueen: Savage Beauty и Lee Alexander McQueen: Mind, Mythos, Muse.
Позадина
Британски модни дизајнер Александер Маквин био је познат током своје готово двадесетогодишње каријере по маштовитим, понекад контроверзним дизајнима. Син лондонског таксисте и учитељице, одрастао је у једном од сиромашнијих квартова лондонског Ист Енда пре него што се придружио модној индустрији кроз шегртовање у Савил Роу. У раним фазама Маквинове каријере, новинари су га често представљали као припадника радничке класе који се убацио у индустрију која се сматрала елитном, што га је фрустрирало. Маквин се поистовећивао са прогоњенима и рањивима, с обзиром на своју хомосексуалност и тешко одрастање.
Маквинове личне фиксације и интересовања биле су константа у његовој каријери, и он се изнова враћао одређеним идејама и визуелним мотивима, посебно смрти и сексуалности. Његове модне ревије биле су толико театралне да су се граничиле са уметношћу перформанса. На пример, у колекцији Untitled (пролеће/лето 1998), ревији која је претходила „Џоун”, Маквин је натерао манекенке да ходају по писти направљеној од провидних резервоара за воду, а затим их у другом делу поквасио вештачком кишом. Почевши од своје дипломске колекције, Jack the Ripper Stalks His Victims (1992), Маквин је присвајао фотографије и интегрисао их у свој рад. То је поновио у колекцији Dante (јесен/зима 1996), која је истраживала религиозне мотиве за ратовање. Маквин је наставио да истражује религију све до своје последње колекције, Angels and Demons (јесен/зима 2010).
Маквинове колекције биле су истовремено хистористичке, јер је прилагођавао историјске наративе и концепте, и аутореференцијалне, јер је преиспитивао и прерађивао идеје из колекције у колекцију. Играо се са појмовима одеће као оклопа и обрнуто, стварајући панцире високе моде обликоване за женски торзо. Иако је Маквин првенствено дизајнирао женску одећу, у претходним колекцијама представио је и нешто мушке, укључујући The Hunger (пролеће/лето 1996) и Dante.
Од 1996. до октобра 2001, Маквин је — поред обавеза за сопствене брендове — био главни дизајнер у француској модној кући Givenchy. Његов период у Живаншију био је напет, првенствено због креативних разлика између њега и бренда; његове ране колекције тамо биле су лоше прихваћене. Маквин је прибегао пушењу и употреби дрога како би се изборио са притиском који је осећао да задовољи управу Живаншија и модну штампу. Постао је ауторитативан и темпераментан према људима око себе, због чега је његов пријатељ Сајмон Костин престао да ради са њим пре изласка „Џоун”.
Концепт и колекција
Инспирација „Џоун” (јесен/зима 1998) била је дванаеста колекција Маквина за његову истоимену модну кућу. Инспирисана је сликама историјског прогона, а најзначајније спаљивањем француске католичке светице Јованке Орлеанке 1431. године. Током свог рада у Живаншију у Паризу, Маквин је често пролазио поред позлаћене статуе Јованке Орлеанке у улици Риволи и постао заинтригиран њеном причом. Кустоскиња Клер Вилкокс сугерисала је да су андрогинија и мучеништво Јованке Орлеанке одговарали његовом осећају за драму. Матесон је тврдио да је Маквин са „Џоун” одражавао нове вештине и технике које је учио у радионици високе моде у Живаншију. Маквин је такође био инспирисан сликом француске краљевске љубавнице Агнес Сорел из 1452. године, коју је у измењеном облику користио за позивницу за ревију. Слика приказује Сорелову са бледом кожом и вештачки почупаном високом линијом косе, популарном у средњовековном периоду, што је изглед који је поновљен у фризурама манекенки на ревији. Кустоскиња Кејт Бетун сугерисала је да су фризуре можда биле инспирисане и изгледом деце из хорор филма Село уклетих (1960). Писац Ендру Вилсон истакао је да су и Јованка Орлеанка и Сорелова умрле у служби Шарла VII.
Неке јакне у колекцији биле су одштампане са црно-белом историјском фотографијом три младе девојке, користећи исти процес који је примењен за штампање фотографија у колекцији Dante. Многи критичари су сугерисали да су то слике деце из руске царске породице Романови, и постоји широко распрострањено уверење да се колекција ослања на убиство породице 1918. године као инспирацију. На јакнама се заправо налази дагеротипија три неименоване девојке из 1845. године, коју је снимио немачки фотограф Карл Густав Оме. Без обзира на порекло, већи део научне анализе колекције почива на овој нетачној претпоставци. Најмање два савремена чланка исправно идентификују девојке као из викторијанског доба, укључујући интервју из 1998. за часопис i-D у којем је Маквин говорио о симболици иза слике. У њему је Маквин описао један од мушких капута са овом сликом као вишеслојан у својим референцама. За њега, свештенички стил капута у комбинацији са младим девојкама евоцирао је педофилију у цркви, као и наивност и анти-ауторитаризам; није споменуо Романове.
У мањој мери, Маквин се ослањао на погубљење Марије, краљице Шкота 1567. године. Црвени, црни и жути тартан клана Маквин, који је Маквин први пут користио у контроверзној колекцији Highland Rape (јесен/зима 1995), поново се појавио у „Џоун”, реферирајући на историју Шкотске.
Колекција Палета колекције била је углавном црвена, црна и сребрна, боје које су евоцирале појмове ратовања, смрти, крви и пламена. Материјали са јаким текстурама били су изразито заступљени, укључујући тканину од рафије, кожу, змијску кожу, деним, шљокице и вез. Прорези, прозирни материјали и кратки рубови стварали су мрачан осећај еротизма. Маквиново препознатљиво кројење појавило се у облику фракова и других јакни. Као и Dante пре ње, „Џоун” је реферисала на кројеве и тканине које су евоцирале средњовековни период. Постојали су елементи дизајна преузети из средњовековне црквене одеће, укључујући хаљине обликоване као монашке кукуљице и дуге капуте налик мантијама који су се закопчавали целом дужином. Ауторка Џудит Ват сматрала је да су блузе од шифона са високим оковратником и уске макси сукње референце на Едвардијанско доба.
Одећа је имитирала средњовековни оклоп на неколико начина, са хаљинама израђеним од обликоване коже или лагане металне мреже која подсећа на верижњачу. Конкретније, златарка Сара Хармарни, која је претходно допринела аксесоарима за колекцију It's a Jungle Out There (јесен/зима 1997), креирала је посребрене делове оклопа за ову колекцију. У 8. изгледу, манекенка је носила оклоп који јој је прекривао главу, рамена, руке и шаке. Бетунова је сматрала да је то референца на Јованку Орлеанку оклопљену за битку и могуће алузија на дизајн Robot Couture Тијерија Миглера из 1995. године.
Модна ревија
Детаљи продукције Модна ревија за „Џоун” одржана је 25. фебруара 1998. у складишту „Гетлиф Роуд” у Лондону; то је био Маквинов други пут да тамо представља своју колекцију. Била је то последња колекција на Лондонској недељи моде те сезоне. Према речима Кејти Ингланд, Маквинове асистенткиње, Маквин и његов тим намеравали су да направе много једноставнију ревију након компликоване водене сценографије за Untitled. Међутим, Маквин се „мало занео” и ревија се претворила у још једну огромну продукцију. Театрални ефекти — прилагођена контактна сочива, перике и ћелаве капе за око педесет манекенки, плус пиротехника — нису били јефтини. Маквин је касније рекао да је то била „јебено најскупља ревија коју сам икада урадио”, иако није био незадовољан резултатом, додајући: „на неки начин је добро”.
Гејнзбери Вајтинг је надгледао продукцију, а Ингландова се бавила целокупним стилизовањем. Фризуре за женске манекенке обликовао је Гвидо Палау; Мира Чаи Хајд је радила са мушким манекенкама. Вал Гарланд је била одговорна за шминку. Маквин је раније радио са Гарландовом, али је ово била прва Палауова ревија за Маквина. Ревија је била посвећена манекенки Анабел Нилсон, Маквиновој пријатељици и музи. Међу познатим посетиоцима били су глумица Кејт Винслет, манекенке Кејт Мос и Шакира Кејн, Кит Флинт из музичке групе The Prodigy, Мег Метјуз (тадашња супруга музичара Ноела Галагера) и Полин Прескот (супруга тадашњег заменика премијера Џона Прескота).
Маквин је изазвао незадовољство забраном присуства неколико медијских кућа, укључујући The Sun и GMTV, наводно зато што су се обраћали „погрешној врсти публике”. Огорчена, колумнисткиња The Sun-а Џејн Мур оптужила је Маквина за „крајње лицемерје”, истичући његово порекло из радничке класе и жалећи се да је „толико завучен у сопствену задњицу, да сам изненађена што још увек види светлост дана”. Особље из The Dallas Morning News-а враћено је са врата од стране Маквиновог особља за односе с јавношћу због недостатка места. Други модни новинари такође су се жалили на лош третман. Ана Харви, заменица уредника британског Vogue-а, и Александра Шулман, уредница Vogue-а, сматрале су да је ревија у том погледу била „потпуна срамота”. Хилари Александер се сложила, назвавши ревију надиром Недеље моде. Била је узнемирена што се од гостију очекивало да уђу на ревију кроз мали улаз у потпуном мраку и што су избацивачи након ревије одбијали да пусте фотографе да изађу из простора из необјашњивих разлога. Критиковала је „бизарну малу епизоду”, али је сматрала да није требало да буде изненађена с обзиром на Маквинов третман према GMTV-у. Презентација на писти Сценографија за „Џоун” била је оскудна и индустријска: мрачна просторија осветљена металним лампама окаченим изнад писте, као и мањим светлима у поду. Писта дугачка 30 метара била је прекривена црним пепелом, а манекенке су излазиле кроз црну позадину осветљену црвеном бојом. Звук пуцкетања и горења ватре чуо се на почетку ревије, а затим је прешао у избор диско нумера. Стилизовање свих манекенки, мушких и женских, било је намерно андрогино као референца на трансвестизам Јованке Орлеанке. Коса жена била је обликована на један од два начина. Неке манекенке носиле су плаве перике остављене пуштене, понекад са вештачки високим линијама косе у средњовековном стилу. Друге су носиле ћелаве капе, које су биле стилизоване као делимично или потпуно ћелаве, са или без танких уплетених плетеница. Манекенке су носиле дебелу белу шминку на лицу која је скривала обрве, црвена контактна сочива и црвену маскару. Вилкоксова је стил назвала „полу-средњовековним, полу-футуристичким”, док је Вилсон цитирао Гарландову која га је назвала „Јованка Орлеанка коју су отели ванземаљци”.