Балтички пут (, , ) или Балтички ланац (такође „Ланац слободе“) биле су мирне политичке демонстрације које су се одржале 23. августа 1989. године. Приближно два милиона људи спојило се за руке формирајући људски ланац дуг 675 километара преко три балтичке државе Естоније, Летоније и Литваније, са укупном популацијом од око осам милиона грађана, који су били изложени окупацији Совјетског Савеза и комунистичкој репресији више од 45 година, тачније говорећи, између поновне окупације балтичких држава од стране Совјетског Савеза 1944. године (што се догодило упоредо са контраофанзивом Црвене армије Совјетског Савеза према западу током последњих година Другог светског рата) и Распеване револуције (низ балтичких покрета за независност између 1987. и 1991. године), који су кулминирали независношћу Естоније, Летоније и Литваније, која је постигнута непосредно пре распада Совјетског Савеза 1991. године. . Централна влада у Москви сматрала је три балтичке земље конститутивним републикама Совјетског Савеза.
Демонстрације су настале након протеста „Дан црне траке“ одржаних у западним градовима 1980-их. Обележиле су 50. годишњицу споразума Рибентроп-Молотов, у којем су Пољска, Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Румунија биле (као „сфере утицаја“) подељене између Совјетског Савеза и нацистичке Немачке. Нацистичко-совјетски споразум довео је до избијања Другог светског рата у септембру 1939. и совјетске инвазије и окупације балтичких земаља у јуну 1940. године.
Народни фронт Естоније, Народни фронт Летоније и Сајудис били су балтички покрети за независност који су планирали, организовали и водили догађаје 1989. са примарним циљем да привуку глобалну пажњу демонстрирањем огромне народне жеље за независношћу и исказивањем солидарности између три народа. Савремени историчари се углавном слажу да је Балтички пут представљао ефикасну публицитетну кампању и емоционално привлачну, као и визуелно запањујућу сцену.
Догађај је пружио прилику балтичким активистима да објаве совјетску власт и позиционирају питање балтичке независности не само као политичко питање, већ и као морално питање. Совјетске власти су одговориле на догађај интензивном реториком, али нису предузеле никакве конструктивне акције које би могле премостити све већи јаз између балтичких република и остатка Совјетског Савеза. Седам месеци након протеста, Литванија је постала прва совјетска република која је прогласила независност. мини|Споразум Рибентроп—Молотов од 23. августа 1939. године поделио је „балтичке државе (Финску, Естонију, Летонију, Литванију)“ на немачке и совјетске „сфере утицаја“ (немачка копија) мини|Плакат који осуђује споразум Рибентроп-Молотов Након револуција 1989, 23. август је постао званични дан сећања и у балтичким земљама, у Европској унији и у другим земљама, познат као Дан црне траке или као Европски дан сећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима.
Позадина
Балтички став Совјетски Савез је негирао постојање тајних протокола споразума Рибентроп-Молотов, којим је контрола над балтичким државама препуштена СССР-у, упркос томе што су текстови протокола коришћени као доказ током Нирнбершког процеса и објављени широм света од стране многих западних научника. Поред тога, совјетска пропаганда је такође тврдила да није било окупације и да су се све три балтичке државе добровољно придружиле Совјетском Савезу – Народне скупштине су изразили вољу народа када су поднели петицију Врховном совјету Совјетског Савеза за пријем у Савез. Балтичке државе су тврдиле да су насилно и незаконито укључене у Совјетски Савез. Постојање и јавно откривање тајних протокола имали су значајан утицај на јавно мњење, јер су људи имали конкретне доказе да је совјетска окупација Естоније, Летоније и Литваније била незаконита.
Такво тумачење споразума имало је велике импликације на јавну политику балтичких земаља. Ако би балтичке дипломате могле да успоставе везу између споразума и окупације, могле би да тврде да совјетска власт у републикама није имала правни основ и да су стога сви совјетски закони били ништавни од 1940. године. Такав став би аутоматски окончао дебату о реформисању балтичког суверенитета или успостављању аутономије унутар Совјетског Савеза – државе никада не би де јуре припадале унији. Ово би отворило могућност обнављања правног континуитета независних држава које су постојале током међуратног периода. Тврдња да ниједан совјетски закон није имао правну снагу у балтичким земљама такође би укинула потребу за поштовањем Устава Совјетског Савеза и других формалних процедура сецесије.
У ишчекивању 50. годишњице споразума Рибентроп-Молотов, тензије између Балтика и Москве су расле. Литвански политичар Ромуалдас Озолас покренуо је прикупљање 2 милиона потписа са захтевом за повлачење Црвене армије из Литваније. Комунистичка партија Литваније разматрала је могућност отцепљења од Комунистичке партије Совјетског Савеза. Дана 8. августа 1989. Естонци су покушали да измене изборне законе како би ограничили право гласа нових имиграната (углавном руских радника). То је резултирало неколико масовних штрајкова и протеста руских радника. Москва је добила прилику да представи догађаје као „међуетнички сукоб“ – тада би се могла позиционирати као „миротворац“, враћајући ред у проблематичној републици.
Растуће тензије у очекивању протеста подстакле су наде да ће Москва реаговати објавом конструктивних реформи како би се одговорило на захтеве народа Балтика. Истовремено, расли су страхови од насилног сузбијања. Шеф источне Немачке, Ерих Хонекер, и румунски диктатор, Николае Чаушеску, понудили су војну помоћ Совјетском Савезу у случају да Совјети одлуче да употребе силу и разбију демонстрације.
Совјетски одговор Дана 15. августа 1989. године, као одговор на штрајкове радника у Естонији, Правда, званичне дневне новине Совјетског Савеза, објавиле су оштру критику „хистерије“ коју су покретали „екстремистички елементи“ који су тежили себичним „уским националистичким позицијама“ против веће користи целог Совјетског Савеза. Дана 17. августа, Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза објавио је у Правди пројекат о новој политици према савезним републикама. Међутим, овај пројекат је понудио мало нових идеја; сачувао је лидерство Москве не само у спољној политици и одбрани, већ и у економији, науци и култури. Пројекат је направио неколико опрезних уступака; предложио је да републике имају право да оспоравају националне законе на суду (у то време, све три балтичке државе су измениле своје уставе, дајући својим Врховним совјетима право вета на националне законе) и право да унапреде своје националне језике на ниво званичног државног језика (истовремено, пројекат је наглашавао водећу улогу руског језика). Пројекат је такође укључивао законе којима се забрањују „националистичке и шовинистичке организације“, које би могле бити коришћене за прогон про-независних група у балтичким земљама, и предлог да се Уговор о стварању СССР-а из 1922. замени новим уједињујућим споразумом, који би био део совјетског устава.
Дана 18. августа, Правда је објавила опсежан интервју са Александром Николајевичем Јаковљевим, председником комисије од 26 чланова коју је формирао Конгрес народних посланика ради истраге споразума Рибентроп-Молотов и његових тајних протокола. Током интервјуа, Јаковљев је признао да су тајни протоколи били аутентични. Осудио је протоколе, али је тврдио да они нису имали утицаја на инкорпорацију балтичких држава. Тако је Москва променила свој дугогодишњи став да тајни протоколи не постоје или да су фалсификати, али није признала да догађаји из 1940. представљају окупацију. То очигледно није било довољно да задовољи балтичке земље и, на крају, 22. августа, комисија Врховног совјета Литванске ССР објавила је да је окупација 1940. била директна последица споразума Рибентроп-Молотов и стога незаконита. Ово је био први пут да је званично совјетско тело оспорило легитимитет совјетске власти.
Протест
Припрема У светлу реформи Михаила Горбачова, посебно гласности и перестројке, уличне демонстрације су све више расле у популарности и подршци на међународном нивоу. Дана 23. августа 1986. године, демонстрације поводом Дана црне траке одржане су у 21 западном граду, укључујући Њујорк, Отаву, Лондон, Стокхолм, Сијетл, Лос Анђелес, Перт и Вашингтон, како би се скренула пажња света на кршења људских права од стране Совјетског Савеза. Године 1987, протести поводом Дана црне траке одржани су у 36 градова широм света, укључујући Виљнус, у Литванији. Поред тога, 1987. године, протести против споразума Рибентроп-Молотов одржани су у Талину и Риги. Године 1988, по први пут, такве протесте су санкционисале совјетске власти и нису резултирали полицијским насиљем или масовним хапшењима демонстраната. Штавише, активисти су планирали посебно велики протест поводом 50. годишњице споразума Рибентроп-Молотов 1989. Није јасно када и од кога је изнета идеја о људском ланцу. Изгледа да је идеја предложена током трилатералног састанка у Парнуу 15. јула. Дана 12. августа, постигнут је званични споразум између балтичких активиста у Цесису. Локалне власти Комунистичке партије одобриле су протест. Истовремено, неколико различитих петиција којима се осуђује совјетска окупација прикупљало је стотине хиљада потписа.
Организатори су испланирали ланац, одређујући одређене локације за одређене градове и места како би се осигурало да ланац остане непрекидан. Поред тога, обезбеђене су бесплатне вожње аутобусом за оне који нису имали други превоз. Припреме су се прошириле широм земље, подстичући раније неукључено сеоско становништво. Неки послодавци нису дозволили радницима да узму слободан дан са посла (23. август је пао у среду), док су други спонзорисали вожње аутобусом. На дан догађаја, специјални радио преноси су помогли у координацији напора. Естонија је прогласила државни празник.
Балтички покрети за независност издали су заједничку декларацију свету и европској заједници у име протеста. Декларација је осудила споразум Рибентроп-Молотов, описујући га као кривично дело, и позвала на усвајање декларације којом би се споразум учинио „ништавним од тренутка потписивања“. У декларацији је експлицитно наведено да је питање Балтика „проблем неотуђивих људских права“, док је европска заједница оптужена за „двоструке стандарде“ ефикасним затварањем очију пред „последњим колонијама из доба Хитлера и Стаљина“. На дан протеста, Правда је објавила уводник под називом „Само чињенице“. То је била збирка цитата активиста за независност са намером да покажу неприхватљиву антисовјетску природу њиховог рада.
Људски ланац лево|мини|Авион лети преко људског ланца мини|Демонстрације Балтичког пута у Шјауљају, Литванија. Симболични ковчези украшени националним заставама три балтичке земље постављени су испод застава нацистичке Немачке и Совјетског Савеза.