Национални парк Гранд Титон (енгл. Grand Teton National Park) је национални парк у Сједињеним Америчким Државама, смештен на северозападу Вајоминга. Са површином од око 310.000 ари (130.000 ha; 1.300 km²), парк обухвата главне врхове ланца Титон, дугог 64 km, као и већину северних делова долине познате као Џексон Хоул. Национални парк Гранд Титон налази се око 16 km јужно од Националног парка Јелоустон, са којим је повезан меморијалним путем Џона Д. Рокфелера Млађег (John D. Rockefeller Jr. Memorial Parkway). Заједно са околним националним шумама, ова три заштићена подручја чине екосистем Већи Јелоустон (Greater Yellowstone Ecosystem), који заузима око 89.000 km² и представља један од највећих очуваних умерених екосистема средњих географских ширина на свету.
Људска историја региона Гранд Титона сеже најмање 11.000 година уназад. Почетком 19. века први европски досељеници сусрели су источне Шошоне. Између 1810. и 1840. област је привукла компаније за трговину крзном које су се надметале за контролу над профитабилном трговином бобровим крзном. Истраживачке експедиције америчке владе започеле су средином 19. века, а први стални досељеници европског порекла стигли су 1880-их година.
Напори да се регион заштити као национални парк започели су крајем 19. века, а 1929. године основан је Национални парк Гранд Титон, чиме су заштићени главни врхови ланца Титон. Тридесетих година 20. века конзерватори предвођени Џоном Д. Рокфелером Млађим почели су да откупљују земљу у Џексон Хоулу како би била придодата постојећем националном парку. Упркос противљењу јавности и поновљеним покушајима Конгреса да поништи мере заштите, велики део Џексон Хоула издвојен је као Национални споменик Џексон Хоул (Jackson Hole National Monument) 1943. године. Споменик је укинут 1950, а већина његове територије припојена је Националном парку Гранд Титон.
Парк је назван по врху Гранд Титон, највишој планини у ланцу Титон. Са надморском висином од 4.199 m, Гранд Титон се уздиже више од 2.100 m изнад долине Џексон Хоул. У парку се налази велики број језера, међу којима је и језеро Џексон дугачак 24 km, као и бројни потоци и горњи ток реке Снејк. Упркос повлачењу, на већим висинама и даље постоји десетак мањих глечера. Поједине стене у парку старе су око 2,7 милијарди година и убрајају се у најстарије пронађене у било ком америчком националном парку.
Национални парк Гранд Титон представља готово нетакнут екосистем у коме се и данас могу наћи исте врсте флоре и фауне које постоје од праисторије. У њему обитава више од 1.000 врста васкуларних биљака, десетине врста сисара, око 300 врста птица, више од десет врста риба, као и неколико врста водоземаца и гмизаваца. Због промена у екосистему, делимично изазваних људском делатношћу, предузете су мере за додатну заштиту појединих аутохтоних врста риба и све угроженијег белокорог бора (Pinus albicaulis).
Гранд Титон је популарна туристичка дестинација за планинарење, пешачење, риболов и разне облике рекреације. У парку постоји више од 1.000 ауто-кампинг места и преко 320 km планинарских стаза које воде до удаљених кампова. Парк је познат и по светски признатом риболову пастрмке, а једно је од ретких места где се може уловити локална варијанта Snake River fine-spotted cutthroat trout. У оквиру парка делује више посетилачких центара под управом Националне службе за паркове, као и приватне концесије за мотеле, пансионе, бензинске пумпе и марине.
Људска историја
Палеоиндијанци и домородачки народи десно|мини|249x249п|Шошонски логор у Вајомингу 1870. године, фотографисао В. Х. Џексон. Присуство палеоиндијанаца на подручју данашњег Националног парка Гранд Титон датира од пре више од 11.000 година. Клима у долини Џексон Хоул у то време била је хладнија и алпскија од данашње полусушне климе, а први људи били су номадски ловци-сакупљачи који су летње месеце проводили у Џексон Хоулу, док су зимовали у долинама западно од планинског ланца Титон. На обалама језера Џексон пронађена су ложишта, оруђа и предмети за које се претпоставља да су били тегови за пецање. Један од артефаката припада типу повезаном са културом Кловис, чији се трагови датирају у период од пре најмање 11.500 година. Поједини алати направљени су од опсидијана, а хемијска анализа показала је да потичу из извора у близини данашњег Титон Паса, јужно од Националног парка Гранд Титон. Иако је обсидијан био доступан и северно од Џексон Хоула, скоро сви пронађени врхови копаља потичу са јужног извора, што указује да је главна сезонска миграциона рута палеоиндијанаца водила из тог правца. Јелени вапити, који и данас презимљују у Националном уточишту за јелене (National Elk Refuge) на јужном крају Џексон Хоула, а пролећем и летом мигрирају у више пределе, следе готово исти образац кретања као и преисторијске људске заједнице. Од пре 11.000 до пре око 500 година постоји мало доказа о променама у миграционим обрасцима домородачких група у региону, а нема ни трагова који указују на постојање сталних насеобина.
Када су први амерички досељеници европског порекла ушли у област почетком 19. века, сусрели су источне племена народа Шошона. Већина Шошона који су живели у планинским пространствима ширег региона Јелоустона наставила је да буде пешачка заједница, док су групе које су обитавале у нижим пределима у ограниченој мери користиле коње. Планинске групе Шошона биле су познате као „овчараши” (Sheep-eaters) или „Тукудика” (самоназив), пошто је значајан део њихове исхране чинила планинска овца (Bighorn Sheep). Шошони су наставили да следе исте миграционе обрасце као и њихови претходници, а забележено је да су имали блиску духовну везу са планинским ланцем Титон. На више врхова, укључујући и горње падине Гранд Титона, пронађени су камени ограђени простори (познати као The Enclosure) за које се сматра да су их Шошони користили током духовних ритуала и визионарских потрага. Племена Шошона из региона Титона и Јелоустона преселjena су на резерват Винд Ривер након његовог оснивања 1868. године. Резерват се налази око 160 km југоисточно од Џексон Хоула, на земљи коју је одабрао поглавица Вашаки.
Трговина крзном и истраживања Експедиција Луиса и Кларка (1804–1806) прошла је знатно северније од области Гранд Титона. Током повратка са пацифичке обале, члан експедиције Џон Колтер добио је рани отпуст како би се придружио двојици ловаца на крзно који су се упутили на запад у потрази за бобровим крзном. Колтера је касније ангажовао Мануел Лиза да предводи ловце на крзно и истражи област око реке Јелоустон. Током зиме 1807/08, Колтер је прошао кроз Џексон Хоул и постао први Европљанин који је видео планински венац Титон.
Сапутник експедиције Луиса и Кларка, Вилијам Кларк, израдио је мапу засновану на ранијој експедицији, у коју је укључио и истраживања Џона Колтера из 1807. године, највероватније на основу разговора које су водили у Сент Луису 1810. Друга мапа која се приписује Кларку указује да је Колтер ушао у Џексон Хоул са североистока, прешавши Континентално развође преко превоја Тоготи или Јунион, а затим напустио област преко превоја Титон, користећи добро утабане стазе домородаца. десно|мини|255x255п|Загонетни Колтеров камен, са натписом „Џон Колтер”, пронађен је на пољу у источном Ајдаху 1931. године. Године 1931. у месту Тетонија у Ајдаху, западно од превоја Титон, откривен је „Колтеров камен”, стена исклесана у облику главе са натписом John Colter на једној страни и годином 1808 на другој. Међутим, аутентичност овог артефакта није потврђена, па је могуће да потиче од каснијих експедиција. Колтер се данас широко сматра првим „планинским човеком” (mountain man), а попут свих који су наредних тридесет година долазили у Џексон Хоул, тамо је боравио првенствено због профитабилне трговине крзном, регион је био богат дабровима и другим животињама чије је крзно било на цени. Између 1810. и 1812. кроз Џексон Хоул су прошли и Асторијанци, а 1812. прешли су превој Титон на свом путу ка истоку.
После 1810. америчке и британске компаније за трговину крзном такмичиле су се за контролу над северноамеричким тржиштем, а амерички суверенитет над регионом није био осигуран све до потписивања Орегонског споразума 1846. године. Једна експедиција у служби британске компаније North West Company, коју је предводио истраживач Доналд Мекензи, ушла је у Џексон Хоул са запада 1818. или 1819. године. Врхови Титона, као и долина западно од њих позната данас као Пјерова долина (Pierre’s Hole), можда су добили име од француских Ирокеза или француско-канадских трапера из Мекензијеве групе. Раније су најистакнутији врхови венца Титон били познати као „Пилот Кнобс” (Pilot Knobs). Француски трепери су их назвали les trois tétons („три дојке”), а назив је касније скраћен у Tetons.
Средином 1820-их основана је компанија Rocky Mountain Fur Company, у чијем су партнерству били Џедидаја Смит, Вилијам Саблет и Дејвид Едвард Џексон, познатији као „Дејви Џексон”. Џексон је надгледао ловачке операције у региону Титона између 1826. и 1830. године. Саблет је долину источно од венца Титон назвао „Џексонов Хоул” у част Дејвија Џексона (касније једноставно Џексон Хоул).
Како је потражња за бобровим крзном почела да опада, а западне области САД биле исцрпљене претераним ловом, америчке компаније за трговину крзном су пропале. Ипак, поједини „планински људи” наставили су да лове даброве у региону све до око 1840. године. Од средине 1840-их до 1860. Џексон Хоул и венац Титон били су углавном без европских досељеника, осим мањих домородачких заједница које су ту већ живеле. Већина миграционих рута као што су Орегонска и Мормонска стаза пролазила је преко превоја Саут Пас, далеко јужније од венца Титон, тако да је утицај белих досељеника у овом региону био минималан све до почетка организованих истраживања од стране америчке владе.
Организована истраживања и насељавање десно|мини|255x255п|„Три Титона” како их је видела са запада Титонског венца чланова Хејденског геолошког завода 1872. године. Једна од најранијих фотографија Титонског венца коју је направио Вилијам Хенри Џексон 1872. године. Прва експедиција коју је спонзорисала влада Сједињених Америчких Држава, а која је ушла у Џексон Хоул, била је експедиција Рејнолдса (1859–1860). Предводио ју је капетан америчке војске Вилијам Ф. Рејнолдс, а водич је био познати „планински човек” Џим Бриџер. У експедицији је учествовао и природњак Ф. В. Хејден, који ће касније предводити друге експедиције у овај регион. Експедиција је имала задатак да истражи подручје Јелоустона, али је наишла на велике тешкоће приликом преласка планинских превоја због снега. На крају је Бриџер повео групу јужном рутом преко превоја Унион, потом дуж сливa реке Гро Вантр до реке Снејк, да би регион напустили преко превоја Титон.
Организована истраживања прекинута су током Америчког грађанског рата, али су настављена када је Ф. В. Хејден предводио богато финансирану Геолошку експедицију Хејдена 1871. године. Године 1872. Хејден је надгледао истраживања у Јелоустону, док је огранак његове експедиције познат као „Одељење за реку Снејк” (Snake River Division), под вођством Џејмса Стивенсона, истраживао област Титона. У овој групи био је и фотограф Вилијам Хенри Џексон, који је снимио прве фотографије планинског венца Титон. Геолошка експедиција Хејдена дала је имена бројним планинама и језерима у региону.
Рана истраживања „планинских људи” као и касније експедиције нису успела да идентификују извесне изворе економски исплативог минералног богатства. Ипак, мање групе трагача за златом постављале су потраживања и покретале рударске радове на појединим потоцима и рекама. До 1900. године сви организовани покушаји експлоатације минерала били су напуштени.
Иако венац Титон никада није био трајно насељен, пионири су почели да се настањују у долини Џексон Хоул, источно од планина, 1884. године. Први досељеници били су углавном самци који су подносили дуге зиме, кратку вегетациону сезону и каменито тло тешко за обраду. Област је највише погодовала производњи сена и сточарству. До 1890. године у Џексон Хоулу је живело око 60 сталних становника.