Краљевски управник благајнеStephen Werbőczy: The Customary Law of the Renowned Kingdom of Hungary in Three Parts (1517), p. 451. (, Zsoldos 2011, p. 61., Fallenbüchl 1988, p. 80.)Општа енциклопедија Југословенског лексикографског завода, друго издање, шести том СКА-ЖВ, стр. 336) или благајникSegeš 2002, p. 316. био је краљевски званичник у средњовековној мађарској краљевини од 12. века. Иако су благајници у почетку били одговорни за прикупљање и управљање краљевским приходима, они су преузимали све више судских функција и постајали највише судије краљевства. Од 14. века, благајници су председавали апелационим судом за групу слободних краљевских градова, укључујући Будим, Бартфу, Еперјеш, Касу, Нађсомбат и Пресбург (Пожоњ) (данас Бардејов, Прешов, Кошице, Трнава и Братислава у Словачкој).

Средњи век У почетку, благајник (таверник) је био управник краљевске ризнице (тј. финансијски управник краљевског двора (curia regis)) у раној мађарској држави. У 12. и 13. веку, поред curia regis, постао је одговоран и за преосталу имовину краља. Када је краљевска имовина знатно смањена под краљем Андријом II Арпадовићем (1205-1235; Comitatus (Краљевина Угарска)), благајник је такође постао одговоран за све краљевске приходе од краљевских власти (кованица, размена кованица, управљање племенитим металима, монопол на рударство, монопол на со, царине), од пореза краљевских градова итд.

Под краљем Чарлсом Робертом (1308–1342) постао је нека врста комбинованог министра финансија и министра економије.[потребан цитат] Године 1385, стварна функција благајника, тј. управника краљевске благајне, постала је одговорност посебне особе, која је прво била заменик благајника (magister tavernicorum), а касније посебан краљевски службеник.

Поштовање права и дужности краљевских градова такође је била одговорност благајника. Како се значај ових градова повећао у 14. и 15. веку, порастао је и значај благајника. Постао је и судија задужен за жалбе из главних слободних краљевских градова (таверникални судови). Око 1400. године, списак ових градова још увек није био стабилизован, али од прве половине 15. века, ови градови су се стабилизовали (Будим, Каса (Кошице), Пресбург (Пожоњ, Братислава), Нађсомбат (Трнава), Еперјеш (Прешов), Шопрон и Бартфа (Бардејов)) и називани су „тавернским градовима“. Током 15. века, ови тавернски судови постали су једини судови тавернских градова. До краја 15. века, помоћници судија ових судова били су само представници тавернских градова (и без додатних племића као што је био случај раније). Закон који се примењивао у овим судовима био је посебан „тавернски закон“ (ius tavernicale), чија је прва збирка настала 1412-18. (Vetusta iura civitatum sive iura civilia). Коришћен је као посебан правни систем до 18. века.

Благајник је такође био члан Краљевске коморе, а касније и члан Вицерегенског савета (видети палатин).

Улога судије У групи слободних краљевских градова, такозваних тарнок градова, тарнокмештар је судио у Будиму чак и пре 1376. године, али су у то време у њиховим случајевима могли да поступају и палатин и регионални судија. Као резултат реформи Луја Великог, између 1376. и 1378. године деловао је посебан судија надлежан за градске послове – задржавајући своју функцију регионалног судије – а затим је после 1378. године установљено седиште тарнока, где су судску активност тарнок мајстора помагали тарнок судија и тарнок нотари. У грађанским парницама у тарнок градовима, жалба се морала поднети седишту тарнока, које је деловало са грађанским проценитељима. У 15. веку, тарнок градови су обухватали Будим, Братиславу, Нађсомбат, Шопрон, Кошице, Еперјеш и Бартфу. Чак и пре Мохача, Пешта им се придружила, а њихов број је наставио да расте, посебно у 16. и 17. веку. Године 1848. било их је 28. Током турске окупације, тарношка столица се састајала у Братислави.

Од почетка 16. века, тарношки мештар је био четврти световни високи ранг. У случају спречености палатина или регионалног судије, председавао је састанцима горњег стола, а касније и Седмочланог стола. После 1867. године, наставио је да постоји као титула барјака без икаквих овлашћења.

Функција (укључујући и крчмарске судове) је укинута de facto 1848. године; функција благајника је, међутим, наставила формално да постоји до 1918. године као четврти највиши краљевски достојанственик, који је био члан Горњег већа парламента Краљевине Угарске и играо је одређену улогу у крунисању краља.

Референце

Литература

Engel, Pál ("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. . Engel, Pál . I.B. Tauris Publishers. . Fallenbüchl, Zoltán ("High Dignitaries in Hungary"). Maecenas Könyvkiadó. . Jugoslavenski leksikografski zavod (Yugoslav Lexicographical Institute) (1969). Enciklopedija Leksikografskog zavoda II. izdanje, svezak 6: SKA-ŽV, Zagreb 1969., str. 336 (General Encyclopedia of the Yugoslav Lexicographical Institute, second edition, sixth volume SKA-ŽV) . Palgrave (in association with School of Slavonic and East European Studies, University College London). . Segeš, Vladimír (2002). Entry ; Bolchazy-Carducci Publishers. Wauconda (Illinois); . (Edited and translated by János M. Bak, Péter Banyó and Martyn Rady with an introductory study by László Péter) . Charles Schlacks, Jr. Publishers. . Zsoldos, Attila ("Secular Archontology of Hungary, 1000–1301"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. .

Спољашње везе Arh. vjesn. god. 40(1997) str. 179-198 Теодора Шек Брнардић: Таверник, кафански суд и кафанско право

Категорија:Барони краљевства (Краљевина Угарска) Категорија:Краљевски благајници (Краљевина Угарска) Категорија:Мађарски историјски достојанственици Категорија:Историја Мађарске у средњем веку Категорија:Судски службеници