right|250п|мини|Фреска Берталана Секеља у свечаној сали градске куће у Кечкемету. Настала између 1895. и 1897. године, слика садржи приказ зделе са биковом главом, из збирке блага из Нађсентмиклоша. Крвна заклетва (, ) био је, према предању, пакт између везира седам мађарских племена, који се традиционално сматра првим, неписаним уставом мађарске нације. Његова прича, заједно са условима договореним у њему, углавном је позната из донекле непоузданог „Gesta Hungarorum“, хронике писане између 1196. и 1203. године, и стога је могуће да је била под утицајем закона и обичаја из 12. века. Заклетву су запечатили седам племенских вођа, Алмош, Елед, Онд, Конд, Таш, Хуба и Техетем, тако што су себи посекли руке и пустили своју крв у путир. Побратимство по крви вероватно се традиционално користило да се симболично запечате изузетно важне заклетве и мора да је постојало неколико сличних заклетви, али фраза „крвна заклетва“ обично се код Мађара односи на ону коју су положили седам вођа.

Историјска оставштина

мини|250px|Ласло Хегедиш: Крвни уговор (1908) (слика; Мађарска национална галерија)Lyka Károly, Művészet, kilencedik évfolyam, 1910, második szám, Hegedűs László Обично се сматра да се догађај познат као крвна заклетва догодила у 9. веку, иницијативом великог везира Алмоша, у Етелкезу, пре миграције у Карпатски басен. Аутор Гесте, познат само као „Магистар П“ и генерално називан „Анонимус“, испричао је њену причу у својој књизи. „Тада су заједно рекли везиру Алмошу: „Изабрали смо те, од данас па надаље, да будеш наш вођа и командант, и где год те судбина одведе, дужни смо да те следимо.“ Тада је сваки од горепоменутих људи, у складу са паганским обичајем, сипао своју крв у посуду и тиме потврдио своју заклетву. И иако су били пагани, ипак су се заклетве коју су заједно дали држали све до ове смрти.

Овако је гласио први део заклетве: „Да ће, док год живе они и њихови потомци живе, њихов вођа увек бити из Алмосовог рода. И овако је гласио други део заклетве: Да ће сво богатство које су стекли бити подељено међу њима. И овако је гласио трећи део заклетве: Да ће племићи који су својом вољом изабрали Алмоша за свог вођу и њихови потомци увек бити укључени у вођов савет и обављати дужности у земљи. И овако је гласио четврти део заклетве: Ако би неко од њихових потомака икада био нелојалан вођи или би подстицао неслагање између вође и његове родбине, онда би требало да му се пролије крв, баш као што је крв вођа пуштена из њихових тела када су се заклели поглавици Алмошу. И тако је гласио пети део заклетве: Ако би потомак Алмоша или других вођа прекршио одредбе овог споразума, требало би да буде заувек проклет. Имена ових седам људи била су: Алмош, отац Арпада, Елод, отац Саболча, предак клана Чак, Кенд, отац Корчана, Онд, отац Ете, предак кланова Калан и Келче; Таш, отац Лела, Хуба, предак клана Семере, седми је био Тетењ, отац Хорке, чији су синови били Ђула и Зомбор, преци клана Маглод, о чему ће бити писано касније. Али доста о овоме, хајде да пратимо ток историје.” – Анонимус: Геста Хунгарорум

Према савременим изворима, сличне крвне заклетве биле су уобичајене међу номадским народима сличним Мађарима, попут Скита. Херодот је описао скитски ритуал у којем се „велика земљана чинија пуни вином, а стране које се заклињу, лагано рањавајући се ножем или шилом, капају мало своје крви у вино, затим у смешу урањају сабљу, неколико стрела, бојну секиру и копље, све време понављајући молитве, на крају, две стране које се заклињу пију по гутљај из чиније, као и најважнији људи међу њиховим следбеницима.“The History of Herodotus, Book IV

Садржај заклетве Регулисање наслеђивања поглаварства: "тако да док год живе, поглавар за себе и своје потомке увек буде из лозе Алмоша." Регулисање ауторства: "могу стећи нешто добро својим радом, нико од њих неће бити искључен из тога." Право учешћа у саветодавном телу поглавице и у обављању функције: "тако да оне кнежевске особе које су изабрале Алмоша за свог господара својом слободном вољом, ни они сами ни њихови синови никада неће бити искључени из поглаварског савета и из функције земље." Јединствено деловање у случају нелојалности: "тако да ако било који од њихових потомака буде нелојалан личности поглавице, крв кривца ће бити проливена, баш као што је њихова крв проливена у заклетви коју су положили Алмошу." Клаузула отпора: "тако да било ко од потомака Алмоша и осталих везирских особа жели да прекрши услов све заклетве, нека је проклет заувек."

Тумачење Опис церемоније полагања заклетве одражава политичке и друштвене промене током Анонимусовог живота. Растућа моћ племића и њихова потреба за кодификацијом њихових права кулминирали су издавањем Златне буле из 1222. године. Неколико историчара је закључило да су Анонимове намере приликом писања овог споразума биле да изрази друштвене промене током његовог периода и подржи борбу за права племства, као неку врсту историјског оправдања. Према речима историчара Иштвана Немешкуртија, „Циљ магистра П. (Анонимуса) је да оправда права и захтеве мађарског племства 13. века и да створи лозу која сеже до Освајања за све своје пријатеље и породицу. Такође, иако Аноним наглашава да су његова дела заснована на писаним изворима, желео је да створи књижевно дело у стилу свог временског периода.“Nemeskürty István: Mi magyarok, Akadémiai kiadó, Budapest 1993, 89. oldal

Референце

Категорија:Мађарска праисторија *