„Господин Хамфриз и његово наследство” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1911. године у збирци -{More Ghost Stories of an Antiquary}-.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.

Радња Након што је наследио имање свог ујака, господин Хамфриз се сели у Вилсторп, у источној Енглеској, да би постао сеоски џентлмен. Док је разгледао имање свог новог дома са његовим управником, господином Купером, Хамфриз запажа два необична детаља: мермерни „Храм пријатељства” у коме се налазе камени блокови, и закатанчени лавиринт од тисе, на чијем улазу стоји натпис „Secretum meum mihi et filiis domus meae” („Тајна моја мени припада и синовима дома мога”). Разбивши браву на лавиринту, Хамфриз стиже до његовог средишта, где налази камени стуб на коме се налази бакарна кугла. Купер примећује да вероватно већ тридесет или четрдесет година нико није улазио у лавиринт и присећа се једног случаја када је Хамфризов ујак љубазно одбио да дозволи улазак леди Вордроп, познатој љубитељки лавирината.

Те вечери, Хамфриз истражује кућну библиотеку. Прелиставајући књиге, наилази на књигу проповеди из касног 17. века. У њој налази параболу о човеку који улази у лавиринт у потрази за драгим каменом. Након што га је пронашао, човек каже: „Допратило ме је оно што ће ми ускратити ноћни мир и дневну радост.”

Следећег дана, Куперова жена и ћерка посећују лавиринт, али Хамфриз не успева да их доведе до средишта. Те вечери, поново улази у лавиринт и одмах налази пут до његовог центра. Вративши се следећег дана, он испитује бакарну куглу и открива да је шупља и украшена „збором праотаца зла, можда с немалим утицајем једне Дантеове расправе”, међу којима су Авесалом, Каин, Кореј и Останес. Хамфриз претпоставља да је његов ујак донео куглу из Италије. У средишту лавиринта му се придружује Купер, који примећује да је кугла врућа на додир — али Хамфриз то не осећа.

Следеће вечери, гледајући кроз прозор своје спаваће собе, Хамфриз запажа мало стабло ирске тисе чудно смештено у жбуњу испред лавиринта. Међутим, следеће ноћи примећује да дрво тисе „и није толико упадљиво како је мислио”, већ уместо тога види „гомилу тамног растиња” уз зид куће.

Хамфриз потом приређује посету леди Вордроп, која припрема књигу о лавиринтима. Она закључује да је лавиринт направљен око 1780. године и сугерише да су камени блокови у Храму пријатељства можда некадашње ознаке из лавиринта. Када стигну до средишта, леди Вордроп каже: „Зар не осећате — нисте ли иједном осетили откако сте ушли — да мотре на нас и да би нас, ако прекорачимо границу онога што је дозвољено на било који начин — па, заскочили? Не? Ја осећам; и нимало ми не би сметало да се што пре нађемо изван капије.”

Те вечери, Хамфриз у библиотеци прави план лавиринта. Док ради с отвореним прозором, осећа присуство нечега — „не слепог миша, већ нечег знатно већег, што је имало намеру да му се придружи”. Пратећи оловком путању до средишта на цртежу, примећује рупу која „није пролазила само кроз папир, већ и кроз сто на којем је лежао. Да, и кроз под испод тога, све ниже и ниже, чак у бескрајне дубине.” Гледајући у рупу, Хамфриз угледа створење са „изгорелим људским лицем” како се пење ка њему; у тренутку када је створење хтело да га зграби, Хамфриз се баца уназад и пада у несвест.

Када се опоравио, наређује да се бакарна кугла отвори; лекар му каже да је била напола пуна пепела од кремације. Хамфриз затим наређује да се лавиринт уништи и касније се жени нећаком леди Вордроп. Књига са параболом је мистериозно нестала. Хамфриз потом сазнаје да је његов предак, Џејмс Вилсон — који је изградио лавиринт и храм — оставио необично великодушно наслеђе свом италијанском слузи. Испитујући урезане камене блокове у Храму пријатељства, Хамфриз открива да формирају натпис: „Penetrans ad interiora mortis” („Продри ка унутарњим пространствима смрти”).

Публикација Приповетка је први пут објављена 1911. године у збирци прича More Ghost Stories of an Antiquary, а била је написана како би се „попунила” књига. Године 1931, прича је уврштена у књигу The Collected Ghost Stories of M. R. James. Од тада је више пута уврштена у различите антологије.

Пријем Розмари Пардоу и Џејн Николс пишу да је ова прича „...необичност унутар [Џејмсовог] опуса, јер дели његове обожаваоце на два табора. Неки је обожавају, а неки је мрзе. Добро је прошла у секцији 'Омиљена прича' у анкети Џејмсових дела, али су се на другим местима чули гласни протести поводом тврдње С. Т. Џошија да је 'невероватно досадна'. Можемо, можда, одбацити Џошијево мишљење, јер је познато да нема много разумевања за [Џејмсове] намере, али чак и један љубитељ Џејмса као што је Самјуел Расел каже да је прича 'потпуно недовршена', са 'разочаравајуће слабим врхунцем'.” Пардоуова и Николсоба напомињу да нека тумачења приче идентификују Џејмса Вилсона као „каинита” (припадника јеретичке секте која је обожавала Каина).

Џејн Мејнли-Пидок пише: „Готички модернистички мотиви су бројни у Џејмсовим познијим делима — на пример, у наслеђивању лудила кроз оштећену крвну лозу у причи 'Господин Хамфриз и његово наследство', у којој нећак усамљеног научењака наслеђује пропадајућу вилу са лавиринтом у средишту.” И даље додаје: „Главни јунак приче наслеђује лавиринт од свог ујака, што га, у симболичком смислу, везује за очекивања своје пропале лозе. Ово извртање сунчане пасторалне слике, заражене траговима лудила које се преноси наслеђем, још је један знак готичког модернизма.”

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке