Ар нуво (, IPA: /aʁ nuvo/; дословно „нова уметност”), у Немачкој познат као југендштил (), међународни је стил у уметности, архитектури и примењеној уметности, посебно у декоративним уметностима. Често је био инспирисан природним облицима као што су вијугаве линије биљака и цвећа. Друге карактеристике ар нувоа биле су осећај за динамику и покрет, често постигнут асиметријом или извијеним линијама, као и употреба модерних материјала, посебно гвожђа, стакла, керамике и касније бетона, за стварање необичних облика и већих отворених простора. Био је популаран између 1890. и 1910. године током периода бел епока, 6. и представљао је реакцију на академизам, еклектицизам и историцизам у архитектури и декоративној уметности 19. века.
Један од главних циљева ар нувоа био је да се сруши традиционална разлика између лепих уметности (посебно сликарства и вајарства) и примењених уметности. Најшире се користио у дизајну ентеријера, графичкој уметности, намештају, уметности стакла, текстилу, керамици, накиту и обради метала. Стил је одговарао водећим теоретичарима 19. века, као што су француски архитекта Ежен-Емануел Виоле-ле-Дик (1814–1879) и британски ликовни критичар Џон Раскин (1819–1900). У Британији је био под утицајем Вилијама Мориса и покрета уметности и заната. Немачки архитекти и дизајнери тежили су духовно уздижућем („тоталном уметничком делу”) које би објединило архитектуру, намештај и уметност у ентеријеру у заједнички стил, како би уздигло и инспирисало станаре.
Прве ар нуво куће и ентеријери појавили су се у Бриселу 1890-их година, у архитектури и дизајну ентеријера кућа које су пројектовали Пол Анкар, Хенри ван де Велде и посебно Виктор Орта, чији је Отел Тасел завршен 1893. године.https://www.britannica.com/biography/Victor-Baron-Horta Victor Horta] – Encyclopædia BritannicaOudin, Bernard, Dictionnaire des Architectes Victor Horta article Стил се брзо проширио на Париз, где га је прилагодио Ектор Гимар, који је видео Ортин рад у Бриселу и применио стил на улазе у нови Париски метро. Врхунац је достигао на Светској изложби у Паризу 1900. године, која је представила ар нуво дела уметника попут Луиса Тифанија. Појавио се у графичкој уметности на плакатима Алфонса Мухе и у стакларству Ренеа Лалика и Емила Галеа.
Из Британије, ар нуво се проширио на Белгију, па на Шпанију и Француску, а затим и на остатак Европе, добијајући различита имена и карактеристике у свакој земљи (видети одељак Називи испод). Често се појављивао не само у престоницама, већ и у брзорастућим градовима који су желели да успоставе уметнички идентитет (Торино и Палермо у Италији; Глазгов у Шкотској; Минхен и Дармштат у Немачкој; Барселона у Каталонији, Шпанија), као и у центрима покрета за независност (Хелсинки у Финској, тада делу Руске Империје).
До 1914. године, са почетком Првог светског рата, ар нуво је у великој мери био исцрпљен. Током 1920-их година, заменили су га ар деко и затим модернизам као доминантни стилови у архитектури и декоративној уметности.. Metropolitan Museum of Art Стил ар нуво почео је да добија позитивнију пажњу критичара крајем 1960-их година, са великом изложбом радова Ектора Гимара у Музеју модерне уметности 1970. године., Editions du Patrimoine, Centre des Monuments National,
Називи Термин ар нуво први пут је употребљен 1880-их у белгијском часопису L'Art Moderne да би се описао рад групе Les Vingt, двадесет сликара и вајара који су тежили реформи кроз уметност. Име је популаризовала („Кућа нове уметности”), уметничка галерија коју је у Паризу 1895. године отворио француско-немачки трговац уметнинама Зигфрид Бинг. У Британији се често користио француски термин , док се у Француској често називао (слично британском термину Modern Style), или . У Француској се такође понекад називао (по романописцу Жилу Верну), (по улазима у метро од гвожђа и стакла Ектора Гимара), , или . . New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000 (October 2006)
Ар нуво је познат под различитим именима на различитим језицима: на немачком, на италијанском, на каталонском, а такође је познат и као Modern Style на енглеском. Стил је често повезан са стиловима који су се појавили у многим земљама Европе и другде отприлике у исто време, али није увек идентичан са њима. Њихова локална имена су се често користила у њиховим земљама да би се описао цео покрет.
У Аустрији и суседним земљама које су тада биле део Аустроугарске, називан је („бечки омладински стил”), или („стил сецесије”), по уметницима Бечке сецесије (, , , ). У Белгији су га његови критичари понекад називали („стил ударца бичем”), („стил јегуље”), или („стил резанаца”). У Британији, поред ар нувоа, био је познат као Modern Style, или, због радова Глазговске школе, као Glasgow style. У Данској је познат као („дело лепоте”). У Немачкој и Скандинавији, називан је („реформски стил”), или („омладински стил”), по популарном немачком уметничком часопису , као и („стил таласа”), или („стил љиљана”). Данас се назива Jugend у Финској, Шведској и Норвешкој; у Естонији; и у Летонији. У Финској се такође називао . У Италији се често називао („стил Либерти”), по Артуру Ласенбију Либертију, оснивачу лондонске робне куће Liberty & Co, чији су текстилни дизајни били популарни. Понекад се називао и („цветни стил”) или („нова уметност”; више није у употреби). У Јапану, Shiro-Uma. У Холандији, („нова уметност”), или („нови стил”). У Пољској, („сецесија”). У Португалу, („нова уметност”). У Румунији, („уметност 1900”), („нова уметност”), или („нови стил”). У Шпанији, , (на каталонском) и („млада уметност”). У Швајцарској, („стил јеле”). У Сједињеним Државама, због повезаности са Луисом Комфортом Тифанијем, понекад се називао Tiffany style. Термин модерн се користио у тадашњој Руској Империји и још увек се користи у данашњим државама наследницама као што су Азербејџан, Казахстан, Русија и Украјина, док се у Литванији назива . За сликарство се користио и назив покрета Мир искусства („Свет уметности”).
Историја
Порекло
Нови уметнички покрет имао је своје корене у Британији, у цветним дизајнима Вилијама Мориса, и у покрету уметности и заната који су основали Морисови ученици. Рани прототипови стила укључују Ред хаус са ентеријерима Мориса и архитектуром Филипа Веба (1859), и раскошну Паунову собу Џејмса Абота Макнила Вислера. Нови покрет је такође био под снажним утицајем прерафаелитских сликара, укључујући Дантеа Габријела Росетија и Едварда Берн-Џоунса, а посебно британских графичких уметника 1880-их, укључујући Селвина Имиџа, Хејвуда Самнера, Волтера Крејна, Алфреда Гилберта, а посебно Обрија Бирдслија. Столица коју је дизајнирао Артур Макмурдо препозната је као претеча дизајна ар нувоа.
У Француској, на стил је утицао архитектонски теоретичар и историчар Ежен-Емануел Виоле-ле-Дик, декларисани непријатељ историјског архитектонског стила лепих уметности, чије су теорије о рационализму проистекле из његовог проучавања средњовековне уметности: Функција треба да дефинише форму. Јединство уметности и укидање било какве разлике између главне уметности (архитектуре) и споредних уметности (декоративних уметности). Логика природе је модел који треба користити у архитектури. Архитектура треба да се прилагоди човековом окружењу и потребама. Употреба модерних технологија и материјала. Виоле-ле-Дик је и сам био претеча ар нувоа: 1851. године, у Богородичиној цркви у Паризу, створио је серију мурала типичних за овај стил. Ове слике су уклоњене 1945. године као неакадемске. У дворцу Рокетајад у региону Бордоа, његове унутрашње декорације из 1865. године такође најављују ар нуво. У својој књизи Entretiens sur l'architecture из 1872. године, написао је: „Користите средства и знања која нам даје наше време, без уплитања традиција које данас више нису одрживе, и на тај начин можемо инаугурисати нову архитектуру. За сваку функцију њен материјал; за сваки материјал његова форма и орнамент.”Viollet-le-Duc, Entretiens sur l'architecture Ова књига је утицала на генерацију архитеката, укључујући Луиса Саливана, Виктора Орту, Ектора Гимара и Антонија Гаудија.
Француски сликари Морис Дени, Пјер Бонар и Едуар Вијар одиграли су важну улогу у интеграцији лепих уметности са декорацијом. „Верујем да слика пре свега мора да декорише”, написао је Дени 1891. године. „Избор тема или сцена није ништа. Вредношћу тонова, обојеном површином и хармонијом линија могу допрети до духа и пробудити емоције.”Интервју у L'Écho de Paris, 28. децембар 1891, цитирано у Bouillon (1985) Сви ови сликари су се бавили и традиционалним сликарством и декоративним сликањем на параванима, стаклу и другим медијима.
Још један важан утицај на нови стил био је јапонизам. То је био талас одушевљења за јапанске дрворезе, посебно за дела Хирошигеа, Хокусаја и Утагаве Кунисаде, који су се увозили у Европу почетком 1870-их. Предузимљиви Зигфрид Бинг основао је месечни часопис, Le Japon artistique 1888. године и објавио тридесет шест бројева пре него што је престао са излажењем 1891. године. Утицао је и на колекционаре и на уметнике, укључујући Густава Климта. Стилизоване карактеристике јапанских графика појавиле су се у ар нуво графици, порцелану, накиту и намештају. Од почетка 1860-их, изненада се манифестовао утицај Далеког истока. Године 1862. љубитељи уметности из Лондона или Париза могли су да купе јапанска уметничка дела, јер се те године Јапан први пут појавио као излагач на Међународној изложби у Лондону. Такође 1862. године, у Паризу, у улици Риволи, отворена је продавница La Porte Chinoise, где су се продавали јапански укијо-е и други предмети са Далеког истока. Године 1867. појавила се књига Examples of Chinese Ornaments Овена Џоунса, а 1870. Art and Industries in Japan Р. Алкока, док су две године касније О. Х. Мозер и Т. В. Катлер објавили књиге о јапанској уметности. Неки уметници ар нувоа, попут Виктора Орте, поседовали су колекцију далекоисточне уметности, посебно јапанске.
Нове технологије у штампи и издаваштву омогућиле су да ар нуво брзо допре до глобалне публике. Уметнички часописи, илустровани фотографијама и литографијама у боји, одиграли су суштинску улогу у популаризацији новог стила. The Studio у Енглеској, Arts et idèes и Art et décoration у Француској, и Jugend у Немачкој омогућили су да се стил брзо прошири на све делове Европе. Обри Бирдсли у Енглеској, и Ежен Грасе, Анри де Тулуз-Лотрек и Феликс Валотон постигли су међународно признање као илустратори. Са плакатима Жила Шереа за плесачицу Лој Фулер 1893. године, и Алфонса Мухе за глумицу Сара Бернар 1895. године, плакат је постао не само реклама, већ и уметничка форма. Сара Бернар је одвајала велики број својих плаката за продају колекционарима.
Развој – Брисел (1893–1898)
Прве ар нуво градске куће, Кућа Анкар Пола Анкара (1893) и Отел Тасел Виктора Орте (1892–1893), изграђене су готово истовремено у Бриселу. Биле су сличне по својој оригиналности, али веома различите по дизајну и изгледу.