„Прича о једном нестанку и поновном указању” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1913. године у часопису -{The Cambridge Review}-.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.

Радња „Прича о једном нестанку и поновном указању” је епистоларна приповетка представљена као низ писама писца потписаног само иницијалима „В. Р.” његовом брату, из децембра 1837. године.

У првом писму, послатом из Великог Крисхола 22. децембра, В. Р. обавештава брата Роберта да не може да му се придружи за Божић јер је примио писмо од домаћице свог ујака Хенрија, госпође Хант, која га моли да дође у место „Б——” и помогне у потрази за Хенријем, који је „изненада и мистериозно нестао”. В. Р. намерава да отпутује тамо и одседне у гостионици „Краљева глава”.

У другом писму, послатом 23. децембра, В. Р. износи чињенице о Хенријевом нестанку и неуспешној потрази која је до тада спроведена. Хенри, вредан али строг парох, познат по томе што је носио традиционални свештенички навратник, последњи пут је виђен увече 19. децембра када је посетио болесника на око две миље од своје куће. Језерца, потоци и поља у околини су претражени, а Боу Стрит полицајци обавештени. В. Р. разговара са болесником и са господином Боуманом (власником гостионице „Краљева глава”, који наговештава да се раније посвађао са Хенријем око бурета пива), али је уверен да ни један ни други нису умешани у Хенријев нестанак.

У трећем писму, послатом 25. децембра, В. Р. описује како се господин Боуман извинио због својих ранијих речи и придружио му се у безуспешној потрази по пољима. Касније В. Р. разговара са једним трговачким путником, који му препоручује представу Панч и Џуди коју је гледао. Те ноћи В. Р. сања да гледа представу Панч и Џуди у којој Панч „сатанског” изгледа ужасно и реалистично убија остале лутке, док се сцена све више замрачује после сваког убиства. Након последњег убиства, позадина позорнице се мења у месечином обасјани шумарак и благу падину. Из сенке излази „крупна прилика у црном, [...] која је носила навратник”, а глава јој је покривена „беличастом врећом”; она јури Панча. Када га сустигне и баци се на њега, скидајући врећу, В. Р. се буди. Памти да у представи није било пса Тобија и да је на позоришном штанду писало „Кидман и Гелоп”.

У четвртом писму, послатом 26. децембра, В. Р. јавља брату да је Хенријево тело пронађено, али околности његове смрти остају мистериозне. Претходног дана, док је В. Р. присуствовао божићној служби у цркви, велики звоно је више пута само од себе зазвонило, а носила и покров за мртвачки сандук нејасно су извучени из складишта. Тог поподнева у варошком тргу одиграна је представа Панч и Џуди у извођењу Форесте и Калпиђија; В. Р. је гледа са првог спрата гостионице. Током представе, пас Тоби неколико пута завија у погрешним тренуцима, а затим бежи. На врхунцу представе, када се на сцени подиже вешала, В. Р., захваљујући свом повишеном положају, види фигуру са „главом у ноћној капи” унутар штанда, која држи једног од луткара за руке и подиже га ка вешалима. Штанд се затим урушава, и две прилике беже из рушевина према пољима. В. Р. и други их следе и проналазе једног од луткара мртвог у кречњачкој јами — пао је са ивице и сломио врат. Други луткар је пронађен мртав унутар штанда. Хенријево тело пронађено је закопано у истој јами, са пререзаним грлом и врећом преко главе.

В. Р. закључује писмо рекавши Роберту да су права имена луткара била Кидман и Гелоп, додајући: „Уверен сам да сам их негде чуо, али се чини да нико овде не зна ништа о њима.”

Публикација Приповетка је први пут објављена 4. јуна 1913. у часопису The Cambridge Review. Године 1919. уврштена је у Џејмсову збирку A Thin Ghost and Others. Од тада је више пута поново штампана, укључујући и у збирци The Collected Ghost Stories of M. R. James из 1931. године. Оригинални рукопис чува се у Библиотеци Универзитета у Кембриџу.

Пријем Тим Мартин описује ову приповетку као „једно од [Џејмсових] најстрашнијих дела”, док Пенелопа Фицџералд сматра да је то „најбоља прича коју је [Џејмс] икада написао”. Питер Бел наводи: „За Џејмса, који обично преноси ужас уз лакши тон, ово је изузетно сликовито дело”, и претпоставља да је инспирисано „...очигледно узнемирујућом успоменом из детињства” самог Џејмса. Крис Пауер пише: „Чак и када је уздржан, [Џејмс] уме да изазове страх.”

Мајкл Келермајер сматра да „Прича о једном нестанку и поновном указању” одражава „Џејмсов растући песимизам према људском напретку и институцијама”, наглашавајући њену „необично тужну и сетну природу”. Он предлаже да је „оно што Џејмса дубоко забрињава у овој причи проблем смртности и опстанка зла упркос најбољим напорима цивилизације”. Келермајер даље описује ову причу као „једну од Џејмсових нејаснијих и збуњујућих”, сврставајући је у оно што назива Џејмсовом „фазом загонетних прича” — периодом када је писао индиректне, алузивне приче које захтевају необично много тумачења.

Розмари Пардоу оцењује ову причу као једну од Џејмсових „слабијих приповедака”.

Џејн Мејнли-Пидок пише: „Причa је упечатљива по својим подтекстуалним наговештајима скривене сексуалне пројекције” и додаје да „сцена пројекције сна има сексуалне конотације — у покривању и везивању жртве — и да је у целини прожета мотивима сексуалног садизма.”

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке