Квиз () је амерички историјско-драмски филм из 1994. године, режисера и продуцента Роберта Редфорда. Филм драматизује скандале везане за телевизијски квиз Twenty-One из 1950-их, а сценарио Пола Атанасија заснован је на мемоарима Ричарда Н. Гудвина, правника Конгреса Сједињених Држава који је истраживао оптужбе да су продуценти намештали исход квиза. Радња прати успон и пад популарног такмичара Чарлса ван Дорена након намештеног пораза Херба Стемпела и Гудвинову каснију истрагу.
Главне улоге у филму тумаче Џон Туртуро као Стемпел, Роб Мороу као Гудвин и Рејф Фајнс као Чарлс ван Дорен. Пол Скофилд, Дејвид Пејмер, Хенк Азарија, Мартин Скорсезе, Мира Сорвино и Кристофер Макдоналд појављују се у споредним улогама. Прави Ричард Гудвин и Херб Стемпел били су технички саветници током снимања филма.
Филм је добио углавном позитивне критике и био је номинован за више награда, укључујући Оскара за најбољи филм (уз још три номинације) и четири Златна глобуса. На биоскопским благајнама зарадио је 52,2 милиона долара.
Радња Године 1958, питања и одговори који ће бити коришћени у најновијем издању популарног квиза Twenty-One телевизије NBC преносе се из сигурног трезора банке у студио. Главна звезда вечери је Херб Стемпел из Квинса, актуелни шампион, који тачно одговара на свако постављено питање. Међутим, и телевизијска мрежа и спонзор емисије — суплементни тоник Geritol — почињу да страхују да је Стемпелова популарност почела да стагнира, па одлучују да би емисији користило ново лице.
Продуценти Ден Енрајт и Алберт Фридман изненађени су када Чарлс ван Дорен, предавач на Универзитету Колумбија и син угледног писца, дође у њихову канцеларију да се пријави за други, лакши квиз који они снимају — Tic-Tac-Dough. Схватајући да су нашли савршеног изазивача за Стемпела, нуде му да му током емисије поставе иста питања на која је тачно одговорио током пробе. Он то одбија, али када током емисије стигне надомак победничких 21 поен, постављају му једно од тих питања. После кратког моралног оклевања, Ван Дорен даје тачан одговор. Стемпел затим намерно погрешно одговара на једноставно питање и губи, пошто му је обећана будућност на телевизији ако би то урадио.
У наредним недељама, Ван Доренова победничка серија чини га националном сензацијом, али под притиском попушта и пристаје да му Енрајт и Фридман почну давати одговоре унапред. У међувремену, Стемпел, који је изгубио наградни новац код бескрупулозног кладионичара, почиње да прети тужбом против NBC-ја пошто је прошло више недеља, а да се он није вратио на телевизију. Обраћа се окружном тужиоцу Френку Хогану, који сазива велику пороту да испита његове наводе.
Млади конгресни адвокат Ричард Гудвин сазнаје да су резултати велике пороте запечаћени и путује у Њујорк да истражи гласине о намештеним квизовима. Посећујући више такмичара, укључујући Стемпела и Ван Дорена, почиње да сумња да је квиз Twenty-One намештен. Стемпелова нестабилна личност нарушава његов кредибилитет, а нико други не жели да потврди оптужбе. Страхујући да ће Гудвин одустати од истраге, Стемпел признаје да је током свог учешћа добијао тачне одговоре унапред и тврди да је и Ван Дорен морао бити умешан. Други бивши такмичар предаје Гудвину листу одговора коју је сам себи послао поштом два дана пре свог наступа, што Гудвин прихвата као потврду намештања.
Изједен кривицом, Ван Дорен намерно губи, али му NBC нуди уносан уговор да ради као специјални дописник у јутарњем програму Today. Одбор Представничког дома за законодавни надзор сазива јавну седницу, на којој Гудвин износи доказе о корупцији у квизу. Стемпел сведочи, али не успева да убеди комитет; директор NBC-ја Роберт Кинтнер и извршни директор Geritol-а Мартин Ритенхоум поричу било какво знање о намештању. На Гудвинов позив, Ван Дорен сведочи пред комитетом и признаје своју улогу у превари. Након завршетка седнице, од новинара сазнаје да је отпуштен из програма Today и да ће одбор Универзитета Колумбија тражити његову оставку.
Гудвин верује да је близу победе над Geritol-ом и NBC-јем, али схвата да Енрајт и Фридман неће угрозити своју будућност на телевизији сведочећи против својих шефова. Ћутке посматра њихово сведочење, током којег продуценти ослобађају спонзоре и мрежу сваке кривице и преузимају пуну одговорност за намештање квиза. Згрожен, Гудвин излази напоље и види Ван Дорена; њих двојица се погледају, пре него што потоњи уђе у такси и оде.
Улоге
| Џон Туртуро || Херб Стемпел |- | Роб Мороу || Ричард Н. Гудвин |- | Рејф Фајнс || Чарлс ван Дорен |- | Дејвид Пејмер || Ден Енрајт |- | Кристофер Макдоналд || Џек Бери |- | Елизабет Вилсон || Дороти ван Дорен |- | Пол Скофилд || Марк ван Дорен |- | Хенк Азарија || Алберт Фридман |- | Мира Сорвино || Сандра Гудвин |- | Јохан Карло || Тоби Стемпел |- | Алан Рич || Роберт Е. Кинтнер |- | Џорџ Мартин || Орен Харис |- | Пол Гилфојл || Роберт В. Лишман |- | Мартин Скорсезе || Мартин Ритенхоум |- | Тимоти Басфилд || Фред |- | Џек Гилпин || Џек |- | Брус Олтман || Џин |- | Нил Рос || најављивач |- | Бари Левинсон || Дејв Гаровеј |- | Џефри Нордлинг || Џон ван Дорен |- | Даглас Макграт || Џејмс Снодграс |- | Стивен Перлман || судија Мичел Швајцер |- | Вилијам Фикнер || менаџер сцене |- | Илијана Даглас || Хелена |- | Итан Хок || студент |- | Калиста Флокхарт || студенткиња
Продукција Позадина Када је Роберт Редфорд први пут погледао квиз Twenty-One крајем 1950-их, имао је нешто више од двадесет година и похађао је часове уметности и глуме у Њујорку. Присећајући се тог периода, рекао је: „Гледати њега (Ван Дорена) и остале такмичаре било је неодољиво. Глумац у мени посматрао је емисију и имао осећај да гледам друге глумце. Било је превише невероватно да би било стварно, али у исто време никада нисам сумњао у квиз. Још нисам имао доказе да телевизија може да нас превари. Али трговачки менталитет је већ почињао да преовладава, и, као што данас знамо, ту нема много морала.” Редфорд је овај скандал описао као „први у низу скандала... који су нас оставили отупеле, несигурне у то шта и коме да верујемо.”
Документарни филм о скандалу, који је продуцирао Џулијан Крејнин у оквиру PBS-овог серијала American Experience, приказан је 1992. године — две године пре филма Квиз.
Писање Филм је заснован на једном поглављу из књиге Remembering America: A Voice from the Sixties () аутора Ричарда Н. Гудвина, који је уједно био и један од бројних продуцената филма. Пол Атанасио је започео писање сценарија 1990. године, одмах прихвативши тему због њене „сложене ироније”, посебно у односу на главне ликове. Током три године радио је на више верзија сценарија — гледао је снимке квиза Twenty-One, читао старе чланке о скандалу, проучавао телевизијску сцену 1950-их у Музеју радиодифузије и сусретао се са самим Гудвином. Редфорд је додатно истраживао тему читајући књигу Дена Вејкфилда New York in the Fifties () и позвао га на снимање као саветника, уз то му давши и малу улогу у филму. Редфорд је познавао Гудвина још од снимања филма Кандидат (1972) и помогао је Атанасију да у сценарио укључи Гудвинову личност и стил изражавања.
Пошто прича није имала класичног главног јунака, Атанасио је применио технику „променљивих перспектива”, али је притом настојао да одржи јединствену наративну линију — што је знатно закомпликовало процес писања сценарија. При обради тема етничког сукоба између белих англосаксонских протестаната и јеврејских ликова, Атанасио се ослањао на сопствено искуство као члана италоамеричке породице. Његови рођаци били су огорчени због стереотипног приказивања Италијана у медијима као гласних и насилних гангстера. Такође је у сценарио унео своја запажања о дволичним личностима из филмске индустрије како би појачао теме разочарања и моралне дезоријентације.
Развој Редфорд је први пут прочитао радну верзију сценарија након што је завршио снимање филма Река успомена (1992), тражећи, како је рекао, „нешто оштрије, бржег ритма, урбано — где бих могао више да покрећем камеру”. Продуцентска кућа Baltimore Pictures Барија Левинсона и студио TriStar Pictures започели су развој филма заснованог на скандалу са квизом, али је пројекат било тешко продати због његове „непрофитабилне” теме и стила. У септембру 1992. TriStar је одустао од филма и пребацио га у The Walt Disney Studios, који је уложио 20 милиона долара и покренуо продукцију под својим одељењем Hollywood Pictures у пролеће 1993, након што је Редфорд пристао да режира. Иако је Disney понудио Чарлсу ван Дорену 100.000 долара да учествује као консултант, он је то одбио.
Кастинг Кастинг је одржан у Њујорку у мају 1993. године. Редфорд је у почетку желео америчког глумца за улогу Ван Дорена, али након што је одржао аудиције за више кандидата — међу њима и Вилијама Болдвина — није нашао „комбинацију особина” коју је тражио, па је улогу поверио британском глумцу Рејфу Фајнсу. Да би се припремио, Фајнс је одгледао снимке Ван Дорена у квизу Twenty-One и његове телевизијске интервјуе, а такође је посетио и његов дом у Корнволу, у Конектикату. Почетком 1994, непосредно пре снимања, Фајнс је поново отишао до Ван Доренове куће и, представивши се као залутали возач, започео кратак разговор с њим на трему. Касније је изјавио да му је тај сусрет био кључан за савладавање препознатљивог трансатлантског акцента свог лика. Пол Њуман је првобитно био разматран за улогу Марка ван Дорена, али је одбио понуду. У мају 1993. помињало се да Крис О’Донел преговара са Редфордом о улози у филму, али није био ангажован.
Џон Туртуро је лако „ушао” у лик Херба Стемпела, али се за улогу угојио 11 килограма и изменио глас како би га што верније опонашао. Након успеха у серији Живот на северу (1990–1995), Роб Мороу је одбио више филмских понуда, све док није прихватио улогу у овом филму: „Знао сам да је ово тај пројекат. Имао је кредибилитет Боба Редфорда и био је невероватно добро написан.” Да би што боље разумео лик Ричарда Гудвина, прочитао је четири његове књиге.
Бари Левинсон је у почетку био предвиђен као редитељ, али због обавеза око филма Багзи (1991) режију је преузео Редфорд. Међутим, Редфорд је потом улогу Дејва Гаровеја поверио управо Левинсону, јер му се свидела његова „опуштена, природна нарав” и интересовање за културу 1950-их. За сцену која је укључивала шимпанзу Џ. Фреда Магса пронађена је животиња која није била тренирана за филм, али је деловала „узнемирена светлом и камерама” — што је редитељу одговарало за сцену. Редфорд је улогу Мартина Ритенхоума поверио Мартину Скорсезеу због његових физичких црта и јединственог стила говора: „Желео сам да игра чврстог човека, али нежно. А пошто природно говори веома брзо, мислио сам да ће то учинити лик изузетно застрашујућим.”
Теме Филм се често описује као фаустовска прича о губитку невиности — и код три главна лика, и код саме земље. Он се бави темама искушења новцем, моралне неодређености, позитивних маски које скривају негативна дела, култа славе, негативних последица популарности, моћи и корупције великих корпорација и масовних медија, последица претеране конкурентности у пословању, расним, етничким и класним сукобима, као и сукоба између образовања и забаве. Атанасио, Редфорд и бројни филмски критичари сматрали су да је тема филма суштинска, јер означава почетак губитка америчке невиности и поверења у институције, што ће касније продубити догађаји као што су Вијетнамски рат и Афера Вотергејт.
У рецензијама TV Guide-а и Newsweek-а истакнуто је да су, у време када је филм објављен, скандали и друштвено неприхватљива понашања били много очекиванији и мање шокантни за америчку јавност него 1950-их. Newsweek је писао: „Утонули у цинизам деведесетих, тешко је поверовати у потресе које су тадашњи скандали изазвали. [...] Педесетих је Ингрид Бергман била протерана из Холивуда јер је родила дете ван брака. Данас Оливер Норт погази Устав и то му покрене политичку каријеру. Оно што је некад уништавало живот данас вас доводи у госте код Опре и доноси вам уговор за дебелу књигу. Срамота је за губитнике — јавно признање и програм од дванаест корака могу вас претворити у узорну особу.”