„Необични молитвеник” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1921. године у часопису The Atlantic Monthly.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.

Радња Господин Дејвидсон проводи одмор у долини Тент, близу Лонгбриџа. Током путовања возом ка Кингсборновој Спојници, где планира да започне пешачку туру назад ка Лонгбриџу, упознаје старијег човека по имену Ејвери, који је на путу да посети своју ћерку, госпођу Портер — супругу ловочувара у Брокстон корту. Када сазна да Дејвидсон има интересовање за старе грађевине и историју, Ејвери му понуди да му среди посету Брокстон корту и напуштеној капели на имању.

Брокстон корт, некадашње имање породице Седлиер, оставља снажан утисак на Дејвидсона. Посебно га фасцинира необична слика под насловом Тријумф лојалности и пораз побуне, на којој су приказани Оливер Кромвел и његове присталице како трпе муке. Господин Ејвери објашњава да је ту слику поручила Ен Седлиер, позната по томе што је, наводно, била прва особа која је заиграла на Кромвеловом гробу. Иста та жена подигла је и капелу — грађевину у готичком стилу из средине 17. века, изузетно богато украшену.

Када Дејвидсон посети капелу са Ејверијем и госпођом Портер, сви примећују нешто необично: осам примерака Књиге заједничких молитви лежи отворено на олтару, иако је капела била закључана и годинама некоришћена. Госпођа Портер каже да се ово дешавало и раније. Прегледом књига, Дејвидсон уочава да су све отворене на 109. псалму и да је у њих додата белешка „За 25. април”. На насловној страни стоји да су штампане 1653. године, у време када је Књига заједничких молитви била забрањена. Он закључује да су ови примерци били наручени посебно за ову капелу.

По повратку у Лонгбриџ, Дејвидсон размишља о необичности да су молитвеници штампани у време забране. Током вечере упознаје трговца књигама, господина Хомбергера, коме намерно не помиње капелу. Касније, консултујући алманах, открива да је 25. април био рођендан Оливера Кромвела — што му делује као значајна веза са 109. псалмом и мржњом Ен Седлиер према Кромвелу. Он наслућује да су се у капели некада одржавале тајне анти-кромвеловске службе. У потрази за доказима, проналази писма у којима се помиње „специјално анти-кромвеловско издање” Књиге заједничких молитви штампано илегално током периода Комонвелта.

На сам 25. април, Дејвидсон и његов пријатељ господин Витам одлазе у капелу да виде да ли ће се нешто чудно догодити. Примећују да су књиге сада затворене, али Дејвидсон брзо схвата да то нису оригинали — неко их је заменио копијама. Госпођа Портер тада прича да је недавно долазио човек који се представио као господин Хендерсон (чији опис одговара Хомбегеру). Он је у јануару разгледао капелу, а средином априла затражио да буде сам унутра око сат времена како би је фотографисао. Дејвидсон закључује да је Хомбегер украо праве молитвенике и оставио лажне. Он и Витам решавају да га ухвате када покуша да их прода.

Истог дана у Лондону, двојица полицијских инспектора испитују једног вратара и службеника извесног „господина Пошвица”. Сазнају да се он недавно вратио болестан са путовања. Вратар приповеда да је тог јутра, када је Пошвиц отворио сеф, из њега испао велики завежљај белог фланела, са грозним „лицем” и очима „попут тела два велика паука”, који му се залепио за врат „као ласица кад јурне на зеца”. Када је полиција стигла, Пошвиц је већ био мртав, са убодом на врату. У сефу су нашли гомилу прашине и фотографску кутију пуну старих молитвеника.

Молитвеници су враћени власницима Брокстон корта, али они, уплашени да се зло не понови, одлучују да их чувају у сефу у Лондону, далеко од капеле. Званични извештаји о смрти трговца пажљиво су ублажени и детаљи су прикривени.

Публикација Приповетка је први пут објављена у часопису The Atlantic Monthly у јуну 1921. године. Године 1925. уврштена је у збирку прича A Warning to the Curious. Од тада је више пута поново штампана, укључујући у издању The Collected Ghost Stories of M. R. James из 1931. године.

Пријем Ричард Вилијам Фаф описао је ову приповетку као „...једну од највештије конструисаних међу свим [Џејмсовим] причама о духовима”. Арнолд Хант ју је окарактерисао као пример „класичне Џејмсовске формуле”, напомињући да она „добија додатну уверљивост захваљујући дозирању проверљивих историјских чињеница”. С. Т. Џоши је описује као „релативно једноставну причу о натприродној освети”.

Б. В. Јанг наводи причу као пример Џејмсовог „негације силе секуларизације”, где „аспекти његовог англиканизма попримају снажан, па чак и осветољубив облик у понекад одбојној логици његове прозе”.

Том Брас истиче да је ова приповетка пример како, као и у Џејмсовом делу „Опомена за радознале” из 1925. године, „натприродно бива мобилисано у корист краљевске власти”. Слично томе, Дејвид Пантер запажа „испољавања натприродног која одражавају моћ старог над новим”. Џејн Мејнли-Пидок предлаже да је „...поука у томе да је црква добро опремљена и немилосрдна у употреби демона за заштиту своје имовине, а своје право на такву заштиту црпи из божанства које љубоморно чува плодове дрвета знања добра, зла и живота”.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке