„Међа ближњега” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1924. године у часопису -{The Eton Chronic}-.
Приповетка се на српском језику први пут појавила 2023. у оквиру збирке прича Духови издавачке куће Орфелин, у преводу Страхиње Млађеновића.
Радња Неименовани приповедач посећује свог пријатеља Реџиналда Филипсона у Батон корту, како би му помогао да среди и каталогизује библиотеку. Прегледајући старе списе, наилази на анонимно писмо које је неки свештеник послао бискупу, а у ком се налази следећи одломак:
Приповедач, који се занима за народна предања, заинтересује се за помињање Батонског шумарка. Од Филипсона сазнаје да се некада налазио једну миљу даље, на врху Батонског брда, али да га је његов отац посекао, а земљу претворио у пашњак. Филипсон одлази да пита старца Мичела, локалца, шта он зна о некадашњем шумарку.
У међувремену, приповедач креће у шетњу. Нека „нејасна унутрашња побуда” наводи га да увек скреће улево на сваком раскршћу, све док не стигне до једног поља на узвишици. Док посматра околину, два пута чује звук „невероватне оштрине, попут вриска шишмиша, само десет пута јачег”. Описује га као глас који долази „споља... 'Без језика, само као крик'“. Узнемирен, брзо се враћа у Батон корт, где му Филипсон каже да је поље одакле је чуо звук управо место где се некад простирао Батонски шумарак.
После вечере, Филипсон преноси шта је дознао од Мичела. Стари човек се присећа како је његова мајка, у детињству, обично прелазила кроз Батонски шумарак као пречицом ка оближњој фарми, све док је једног дана нису преплашили продорни врисци. По савету Мичеловог оца, Филипсонов отац је затим наредио да се шумарак расчисти, али су људи и даље избегавали то место.
Филипсон затим проналази белешку свог оца у којој стоји да је претходна власница Батон корта, извесна Теодозија Ајви, „украла добар комад најбољег пашњака у Батонској парохији, који је по праву припадао двоје деце без старатеља”, тако што је померила гранични камен. Касније је нестала након што је починила превару у Лондону. Гласине кажу да је проклета због тог поступка и осуђена да вечно прогони Батонски шумарак док се неправда не исправи. Филипсонов отац у белешци додаје да није успео да утврди који је тачно део земље отет, нити ко су били прави наследници, па је зато као замену сваке године одвајао приход од пет акра земље „за општу корист парохије и добротворне сврхе”.
Публикација Приповетка је први пут објављена 17. марта 1924. у часопису The Eton Chronic, који је излазио на Итону, где је М. Р. Џејмс у то време био провост (управник колеџа). Причa је потом 1925. уврштена у Џејмсову збирку A Warning to the Curious and Other Ghost Stories. Године 1931. поново је објављена у књизи The Collected Ghost Stories of M. R. James.
Стјуарт Фишер сматра да је место радње, Батонски шумарак, било инспирисано стварним Батон Копсом у Шропширу, за који постоје приче да је уклет. Џереми Масон истиче да је библиотека у Батон корту можда заснована на „огромној класичној библиотеци” у Следмир парку, где је живео Џејмсов пријатељ сер Марк Сајкс.
Пријем Приповетка припада ономе што критичар Мајкл Келермајер назива Џејмсовом „фазом загонетних прича”, односно периодом када је писао алузивне и сложене приповетке које захтевају посебно тумачење. Песник А. Е. Хаусман је причу описао као „добру поезију”.
Мајкл Кокс и Р. А. Гилберт истичу да почетак приче „истовремено наглашава 'другост' викторијанског доба и оправдава наше помало еластично схватање појма 'викторијанско'”. Дарил Џоунс види ову причу као пример начина на који „[Џејмсов] носталгични сензибилитет прожима саме приповетке”. Причa је анализирана и у делу Еверета Ф. Блајлера The Guide to Supernatural Fiction из 1983. године.
Референце
Спољашње везе
Категорија:Приповетке