мини|250п|Алберт Шредер — Музичка забава (око 1885) мини|God Speed енглеског уметника Едмунда Лејтона, 1900: приказује оклопљеног витеза како одлази у рат и оставља своју вољену Заљубљивање се односи на процес развоја снажних осећања повезаности и наклоности, обично према другој особи. Израз је метафоричан, поредећи искуство са физичким чином падања — изненадног, невољног и стања које појединца доводи у рањив положај. Лингвистички, овај израз је паралелан другим енглеским идиомима као што су („разболети се”) или („упасти у замку”).
Овај израз је такође истраживан у психолошким и неуронаучним контекстима. Истраживачи примећују да процес ангажује субкортикалне регионе мозга повезане са наградом, емоцијама и мотивацијом, што може надјачати рационалније или промишљеније размишљање.Desmond Morris, The Naked Ape Trilogy p. 387 Овај губитак контроле популарно се описује као необичан или ирационалан; на пример, Џон Клиз је приметио да је „ова рутина заљубљивања веома бизарна... Граничи се са окултним”.R. Skinner/J. Cleese, Families and how to survive them (1994) p. 13
Фактори
Ментални Психолошка истраживања су идентификовала неколико фактора који доприносе вероватноћи заљубљивања, укључујући близину, сличност, реципроцитет и физичку привлачност.R. Crooks/K. Baur, Our Sexuality (2010) p. 223 Теорија афективног везивања сугерише да процес често укључује реактивацију образаца везивања из детињства, што утиче на то како појединци реагују на интимност у одраслом добу.Robert M. Gordon, An Expert Looks at Love, Intimacy and Personal Growth (2008) p. xiv-v Неке студије даље тврде да дубоке психолошке паралеле између партнера могу ојачати њихов осећај повезаности,Robin Skynner/John Cleese, Families and how to survive them (London 1994) p. 14 иако критичари примећују да такве везе понекад могу личити на нарцистичку идентификацију, у којој особу привлаче особине у другој особи које одражавају аспекте ње саме.Elizabeth Young-Bruehl, Where Do We Fall When We Fall in Love? (2003) p. 20
У аналитичкој психологији, Карл Јунг и каснији јунгијански теоретичари тумаче заљубљивање као пројекцију унутрашње аниме (код мушкараца) или анимуса (код жена) на другу особу. Овај оквир наглашава интензитет који такве пројекције могу створити, али истовремено упозорава на неспоразуме и разочарања која могу уследити када се пројектована слика не поклопи са стварном личношћу друге особе.Carl Jung, Man and his Symbols (1964) p. 191
Хемијски мини| Жан-Оноре Фрагонар — Украдени пољубац (око касних 1780-их) Истраживања су идентификовала неколико неурохемијских и хормоналних процеса повезаних са заљубљивањем. Повећање нивоа окситоцина и вазопресина повезано је са стварањем веза и повезаношћу међу паровима.S. Kuchinskas, The Chemistry of Connection (2009) p. 88-9 Психолошкиња Елизабет Јанг-Брул сугерисала је да „када се заљубимо, упадамо у ток природно насталих амфетамина који протичу кроз емоционалне центре нашег сопственог мозга”, наглашавајући улогу појачане активности неуротрансмитера у доживљају љубави.
Из социобиолошке перспективе, избор партнера се описује као процес који захтева не само когнитивну процену већ и сложену неурохемијску подршку.Daniel Goleman, Emotional Intelligence (London 1996) p. 4R. Crooks/K. Baur, Our Sexuality (2010) p. 186 Критичари редукционистичких или неодарвинистичких објашњења, међутим, тврде да фокусирање искључиво на биолошке механизме ризикује занемаривање начина на које сексуална страст може довести до неиспуњених или дестабилизованих веза, као и ширих емоционалних потешкоћа својствених љубавним односима.Elizabeth Young-Bruehl, Where Do We Fall When We Fall in Love? (2003) p. 5
Студије неуроимиџинга даље показују да романтична љубав и сексуална жеља, иако различите, деле преклапајуће мождане системе. Обе ангажују регионе кортекса — укључујући средњи гирус, горњи темпорални гирус, темпоропаријетални спој и окципитално-темпоралне кортексе — као и субкортикалне структуре попут стријатума, таламуса, хипокампуса, предњег цингуларног кортекса и вентралне тегменталне области. Ове области су повезане са саморепрезентацијом, понашањем усмереним ка циљу и обрадом награда. Такође су уочене разлике: на пример, активација предњег инсуларног кортекса повезана је са интегративним репрезентацијама које доприносе љубави, док је задњи инсуларни кортекс повезан са тренутним осећајима и реакцијама везаним за жељу. Вентрални стријатум је укључен у шире доживљаје награде, укључујући и сексуалну активност и основна задовољства попут хране.
Родне разлике Емпиријске студије су утврдиле разлике у начину на који мушкарци и жене приступају романтичној привлачности и везама. Истраживања доследно показују позитивну корелацију између физичке привлачности и романтичне популарности, при чему је ова повезаност често јача код жена него код мушкараца.
Међукултуралне студије у еволуционој психологији сугеришу да, у просеку, мушкарци могу давати предност особинама као што су младоликост и физички изглед — укључујући виткост — док жене могу стављати већи нагласак на показатеље статуса, ресурса и дугорочне стабилности, иако оба пола такође цене физичку привлачност. Ови налази се тумаче у оквиру стратегија избора партнера, али научници упозоравају да се преференције значајно разликују међу појединцима и културама.
У погледу емоционалног изражавања, истраживања показују да су мушкарци склонији да исказују наклоност кроз дела, док су жене склоније да вербално артикулишу своја осећања. Такви обрасци повезују се са ширим процесима социјализације и родним нормама, а не са биолошким детерминизмом.
Временски оквир Француски писац Стендал описао је развој романтичне повезаности у терминима кристализације. Идентификовао је почетни период, који траје око шест недеља, а карактерише га опсесивна заокупљеност и идеализација друге особе кроз жељу.Eric Berne, Transactional Analysis in Psychotherapy (1961) p. 245R. J. Sternberg/K. Weiss, A New Psychology of Love (2013) p. 125-8 Ову фазу, тврдио је, прати фаза сумње и на крају „друга кристализација”, у којој осећања љубави постају чвршће утемељена.I. A. Mabergoj, Reality and Truth in Literature (2013) p. 174
Емпиријска истраживања су испитивала родне разлике у временској динамици љубави. Неке студије сугеришу да мушкарци, у просеку, изјављују да се заљубљују брже од жена, док су жене склоне да се брже одвајају од романтичних веза.E. R. Smith/D. M. Mackie, Social Psychology (2007) p. 420
Биолошке студије су такође повезале време романтичног везивања са хормоналним променама. Истраживања показују да мушкарци који су се недавно заљубили имају значајно виши ниво тестостерона у поређењу са онима у дугорочним везама, што сугерише да ендокрине флуктуације могу играти улогу у раним фазама романтичне љубави.
Види још Теорија афективног везивања Биологија романтичне љубави Забављање Флертовање Лимеренција Љубав на први поглед Љубавна болест Заљубљеност Дечачка љубав Романтична оријентација Трансфер
Референце
Литература
Категорија:Љубав Категорија:Романса