Лехелов рог () или Лелов рог потомка великог везира Арпада, једног од вођа авантуристичких мађарских војски. Према легенди, племенски вођа |Лехел је заробљен у бици на Лешком пољу, а након што је доведен пред „цара Конрада“, ударио га је рогом у чело, узрокујући да је он одмах умро. Музеј Јас у Јасберењу чува рог од слоноваче, за који се предање у предању каже да је Лехелов рог.Извор-Палаш, чланак−Лехелов рог
Лехелов рог у хроникама мини|лево|206px|Приказ легенде|alt=Лехелов рог Анонимусова Gesta Hungarorum, написана око 1200. године, већ помиње Лехелов рог: „Лел, син Таша, затруби у свој рог, а Булчу, син Богата, подиже своју заставу, и они кренуше у првом реду да се боре против Грка.“ (Одлазак поглавице Салана против великог везира Арпада).elu filius tosu tuba cecinit, et bulsuu filius bogar, eleuato uexillo in prima acie contra grecos pugnaturi uenire ceperunt. (Gesta hungarorum, De egressu salani ducis contra arpium ducem, мађарски) Што се тиче Лехелове смрти, Анонимус зна само да су „Лел и Булчу заробљени и обешени близу реке Ин.“ (Смрт Лехела и Булчуа).Sed tandem bauarorum et alemannorum nefandis fraudibus lelu et bulsuu capti sunt, et iuxta fluuium hin in patibulo suspensi occiduntur. (Gesta Hungarorum, De morte lelu et bulsuu), мађарски
Према Лехелској легенди, која се помиње и у хроници Марка Калтија, а касније и у хроници Јаноша Туроција (14. и 15. век), Лехелов рог је одиграо важну улогу у хватању и погубљењу Лехела и Булчуа. Према легенди догађај је текао овако: „Цар им рече: 'Изаберите своју смрт, како желите!” Лехел одговори: „Донесите мој рог овде, у који ћу прво затрубити, а онда ћу вам одговорити.“ Донели су рог, и пришавши цару, када је хтео да затруби у рог, снажно ударио цара у чело, убивши га једним ударцем. И рекао му је:„Ићи ћеш преда мном и служићеш ми на оном свету.“ Јер Скити верују да они које су убили за живота дугују им дужност да им служе на оном свету. Одмах након тога Лехел и Булчу су задављени на вешалима у Регенсбургу.“A túlvilági szolgaság motívuma a szlávoknál is megjelenik (А.С. Щавелев 2023, Вестник Нижегородского университета им. Н.И. Лобачевского 2023/4)
Иницијал (слика) у Илустрованој хроници Марка Калтија приказује легенду о везиру Лехелу са дугим, правим, уским инструментом сличним труби направљеним од метала или можда дрвета.
Истинитост легенде довео је у питање Шимон Кезаи у 13. веку: „Неки људи тврде у бајци да су погубљени на другачији начин, да је, док су довођени пред цара, један од њих ударио цара на смрт својим рогом: али ова прича свакако противречи веродостојности, и ко год верује у тако нешто, одаје слабост свог ума, јер се злочинци доводе пред кнежеве везаних руку.“Kézai Simon mester Magyar Krónikája – A magyarok dolgairól a vezérek korában – Az ágostai veszedelemről
Фигура „цара Конрада“ (нетачно означена у мађарској легенди о Лехелу) вероватно се односи на Конрада, војводу од Лорене (922–955), зета светог римског цара Отона I, који је изгубио живот борећи се против Мађара у бици код Аугзбурга.Konrád. Szerk. Bokor József. Budapest: Arcanum – FolioNET. 1998. Палашов велики лексикон
„Лехелов рог“ у музеју Јаса мини|290x290px|лево|Приказ рога, гравура из 1776. Рог од слоноваче чува се у музеју Јаса у Јасберењу под називом „Лехелов рог“. Раније се сматрало да је инструмент византијског порекла, али новија истраживања указују на то да потиче из јужне Италије. Рог датира из 12. века, дугачак је 43 cm и недостаје му део са обода. Langó 2014,
Рог из Јасберења се први пут помиње као власништво града 1642. године, а његова историја пре тога је непозната. До краја 18. века звао се јаскурт, а у Јасберењу је коришћен као значка главног капетана јаса и као рог за пиће у свечаним приликама. У то време, рог још није био повезан са везиром Лехелом, заправо, велики воловски рог се чувао у бенедиктинској опатији у Мелку као „Лехелов рог“.Révai nagy lexikona – Lehel kürtje
Рог из Јасберења је први пут идентификовао као Лехелов рог капетан Ференц Молнар из Јас-Куна у својој брошури објављеној 1788. године.Molnár Ferenc: Jász-Berény várassában lévő Leel kürthének, vagy Jász-kürtnek esmérete Тврдио је да је рог можда поломљен када га је вођа користио да убије „цара Конрада“. Међутим, према Анталу Дечију, рог је био жртвена посуда за неко моавитско божанство и царица Теодора га је преко Византије пренела у хришћанску цркву у Моравској, а одатле у Јасберењ током куманске инвазије. Дечи је такође видео моабитске ритуале у резбареним сликама рога.
Легенду да је само Лехел могао да труби са рогом оповргао је Ђула Калди 1893. године, јер је на њему затрубио огромну узбуну. Педесетих година 20. века, инструмент је свирао и пастир Ференц Кадар из Девавање, а о томе је направљен и аудио снимак.Jászok Egyesülete – A Jászságért Alapítvány
Рогови слични Јасберењијевим вероватно су коришћени и као рогови за пиће. Према хроникама, рогови спадају међу најстарије дувачке инструменте мађарског народа. Рог је био знак части не само међу Мађарима, већ и међу другим историјским народима који су јахали коње. Првенствено је био направљен од воловског рога, али често и од вреднијег материјала, попут слоноваче, и украшен декоративним резбаријама. Још увек постоји 40 рогова сличне израде и порекла у разним музејима у Европи, они се називају олифанти.
Употреба сигналних инструмената сличних роговима са широком скалом направљених од животињских рогова може се документовати у средњовековној Европи од 6. века. Најранији приказ појављује се на резбарији од слоноваче на проповедаоници Ахенске катедрале, а Кентерберијски Псалтир из средине 8. века такође приказује такав инструмент. Вредније верзије од слоноваче, олифанти, углавном су направљене у Византији, али изгледа да су првенствено биле намењене западноевропском тржишту. Према једној теорији, ови инструменти су првобитно дошли из Азије преко Византије, али то није поткрепљено никаквим доказима.
Упркос свом неизвесном пореклу, и данас има значајну историјску вредност. Поред Свете круне, само је Јаскирт био предмет поштован као знак достојанства у Мађарској. Као доказ ове историјске вредности, Хунгарикум комитет је 2020. године додао рог на Листу мађарске баштине, ако можда не због аутентичности онда сигурно бар због старости.
Референце
Литература
Sárosi (1998)Langó Péter: A jászberényi Lehel-kürt. in: Jászberény története a kezdetektől a reformkorig. 50-65. Van der Meer, John Henry. Hangszerek az ókortól napjainkig. Zeneműkiadó (1988). Bóna (2000)
Спољашње везе „Lehel kürtje” a jászberényi Jász múzeumban Molnár Ferenc: Jász-Berény várassában lévő Leel kürthének, vagy Jász-kürtnek esmérete (MEK) Lehel kürtje – Magyar néprajzi lexikon (MEK) Forrai Mária Melinda: Lehel kürtjét őrzik Jászberényben? (MNO) Jászok Egyesülete – Lehel kürtje – A kürt hangja letölthető László Gyula (történész): Lehel kürtje – Diafilm (Magyar Diafilmgyártó Vállalat, 1959)
Категорија:Симболи Категорија:Историја Мађарске у средњем веку Категорија:Мађарска митологија Категорија:Мађарски фолклор