У социјалној психологији, реципроцитет је друштвена норма одговарања на радњу коју је извршила друга особа сличном или еквивалентном радњом. Ово обично резултира награђивањем позитивних и кажњавањем негативних поступака. Као друштвени конструкт, реципроцитет значи да су људи, као одговор на пријатељске поступке, генерално љубазнији и спремнији на сарадњу. Овај конструкт се у друштву учвршћује подстицањем очекивања узајамне размене. Иако ова норма није урођена особина људских бића, она се учи и цементира кроз поновљену друштвену интеракцију. Може се чинити да је реципроцитет у супротности са предвиђеним принципима личног интереса. Међутим, његова распрострањеност у друштву омогућава му да игра кључну улогу у процесу доношења одлука како код појединаца вођених личним интересом, тако и код оних који су усмерени на друге (или алтруистичних). Овај феномен се понекад назива пристрасност реципроцитета (), или склоност ка узвраћању друштвених поступака.

Реципрочни поступци се разликују од алтруистичних поступака по томе што реципрочни поступци обично следе из почетних поступака других или се дешавају у очекивању реципрочне акције, док алтруизам, интерес за добробит других изнад сопствене, указује на безусловни чин друштвеног даривања без икакве наде или очекивања будућих позитивних одговора. Неки праве разлику између чистог алтруизма (давање без очекивања будуће награде) и реципрочног алтруизма (давање са ограниченим очекивањем или потенцијалом за очекивање будуће награде). За више информација о овој идеји, погледајте алтруизам или алтруизам (етика).

Историја Реципроцитет датира још из времена Хамурабија (око 1792–1750. п. н. е.). Хамурабијев законик, збирка од 282 закона и стандарда, наводи злочине и њихове различите казне, као и смернице за понашање грађана. Принципи „око за око” по којима су закони написани одражавају идеју директног реципроцитета. На пример, ако би неко проузроковао смрт друге особе, и он би био осуђен на смрт.

Реципроцитет је такође био камен темељац античке Грчке. У хомерској Грчкој, грађани су се ослањали на реципроцитет као облик трансакције, јер није постојао формални систем власти или трговине. У Хомеровој Илијади, он илуструје неколико примера реципрочних трансакција у облику даривања. На пример, у VI књизи Илијаде, Глаук и Диомед размењују оклопе када открију да су њихови дедови били пријатељи. Међутим, било је тренутака када директан реципроцитет није био могућ, посебно у временима велике потребе када грађанин није имао шта да да за узврат. Стога је одложени реципроцитет такође био распрострањен у грчкој култури у то време. Одложени реципроцитет се односи на чињење позитивног дела у служби другога, укључујући поклон или услугу, са разумевањем да ће они узвратити ову услугу у неком другом тренутку када се првобитни давалац нађе у великој потреби. Овај облик реципроцитета су у великој мери користили путници, посебно у Одисеји. Одисеј се често морао ослањати на љубазност непознатих људи и других митолошких створења како би обезбедио ресурсе током свог путовања.

У класичном грчком полису, велики пројекти попут изградње храмова, градње ратних бродова и финансирања хорова извођени су као поклони појединачних донатора. У Риму, богата елита је била повезана са својим зависницима у циклусу реципрочног даривања. Као што ови примери сугеришу, реципроцитет је уживао културни престиж међу древним аристократијама за које је био користан. Институционализација реципроцитета има своје порекло у древним друштвима, али се наставља и данас у политици и популарној култури. За више информација, погледајте Реципроцитет (друштвена и политичка филозофија).

Као адаптивни механизам Ричард Лики и Роџер Левин приписују саму природу људи реципроцитету. Они тврде да су људи преживели зато што су наши преци научили да деле добра и услуге „у часној мрежи обавеза”. Дакле, идеја да су људи дужни да узврате поклоне и услуге је јединствен аспект људске културе. Културни антрополози подржавају ову идеју у ономе што називају „мрежом задужености”, где се реципроцитет посматра као адаптивни механизам за побољшање преживљавања. У оквиру овог приступа, реципроцитет ствара међузависно окружење где је рад подељен тако да људи могу бити ефикаснији. На пример, ако један члан групе брине о деци док други члан лови храну за групу, сваки члан је пружио услугу и добио једну заузврат. Сваки члан може посветити више времена и пажње свом додељеном задатку, а цела група има користи. То је значило да појединци могу делити ресурсе а да их заправо не поклањају. Кроз правило реципроцитета, били су могући софистицирани системи помоћи и трговине, доносећи огромне користи друштвима која су их користила. С обзиром на предности реципроцитета на друштвеном нивоу, није изненађујуће што је норма опстала и диктира нашу садашњу спознају и понашање.

Моћ реципроцитета Реципроцитет није само снажан одређујући фактор људског понашања; то је моћан метод за добијање сагласности некога са захтевом. Правило реципроцитета има моћ да изазове осећај задужености чак и када се суочи са непозваном услугом без обзира на то да ли нам се допада особа која је извршила услугу.

Снага Године 1971, Денис Реган је тестирао снагу ова два аспекта реципроцитета у студији под називом „Ефекти услуге и допадања на усаглашеност”. У овом експерименту, учесници су веровали да су у експерименту о уважавању уметности са партнером, „Џоом”, који је заправо био сарадник. Током експеримента, Џо би понудио безалкохолно пиће свом саучеснику. Након завршетка експеримента, Џо би замолио учесника да од њега купи картице за томболу. Што су учесници више волели Џоа, то су вероватније куповали картице од њега. Међутим, када им је Џо дао сок, што их је тиме задужило да узврате, осећања учесника према Џоу више нису била значајан предиктор куповине картица. Правило реципроцитета се показало важнијим у овом процесу доношења одлука него то колико им се неко допадао. Дакле, појединци који нам се можда чак и не допадају имају моћ да значајно повећају наше шансе да им учинимо услугу једноставно тако што ће нам пружити мали поклон или услугу пре свог захтева. Штавише, ми смо обавезни да примимо те поклоне и услуге, што смањује нашу способност да изаберемо коме желимо да будемо дужни.

Политика је још једна област где је моћ реципроцитета очигледна. Иако политичари често тврде да су аутономни од осећаја обавезе повезаних са поклонима и услугама који утичу на све остале, и они су подложни. На изборима 2002. године, представници америчког Конгреса који су добили највише новца од посебних интересних група имали су преко седам пута већу вероватноћу да гласају у корист групе која је допринела највише новца њиховим кампањама.

Аутоматизам Године 1976, Филип Кунц је демонстрирао аутоматску природу реципроцитета у свом експерименту „Сезонски поздрави: Од мог статуса до вашег” користећи божићне честитке. У овом експерименту, Кунц је послао празничне честитке са сликама своје породице и кратком поруком групи потпуних странаца. Иако је очекивао неке одговоре, празничне честитке су почеле да пристижу од људи који га никада нису срели нити чули за њега, и који нису изразили жељу да га боље упознају. Већина ових појединаца који су одговорили никада није питала за Кунцов идентитет, већ су једноставно одговарали на његов почетни гест реципрочним поступком.

Сарадња Ернст Фер и Симон Гехтер (2000) у раду „Сарадња и кажњавање у експериментима са јавним добрима” показали су да, када делују у оквиру реципрочних оквира, појединци су склонији да одступе од чистог егоистичног понашања него када делују у другим друштвеним контекстима. Учесницима је додељен износ од 20 новчаних јединица (нпр. долара). Добили су избор да анонимно донирају колико од свог износа желе да допринесу јавном добру. Сви доприноси сваког учесника су помножени фактором као што је 10, а затим је помножени износ равномерно расподељен, без обзира на удео који је појединац допринео. Овај експеримент илуструје проблем слепог путника, где појединац у групи има користи од доприноса других, док истовремено не доприноси сопственим ресурсима. Оптималан исход се дешава када сваки учесник допринесе максималан износ, омогућавајући да се највећи износ средстава подели, уз сарадњу свих. Други услови у овом експерименту укључивали су услове кажњавања, где су учесници могли да казне актере који не доприносе. Овај експеримент је показао да су без казни доприноси опадали, што показује када и како се јавља проблем слепог путника. У условима са кажњавањем, доприноси су били високи и остали су релативно стабилни. Учесници су били спремни да искористе део својих средстава да казне оне који не доприносе, што указује на то колико негативан реципроцитет може бити важан у акцији.

Реципроцитет изнад личног интереса Великодушност се често узвраћа несразмерним количинама љубазности и сарадње, а издаја несразмерним количинама непријатељства и освете, значајно премашујући износе одређене или предвиђене конвенционалним економским моделима рационалног личног интереса. Штавише, реципрочне тенденције се често примећују у ситуацијама у којима су трансакциони трошкови повезани са специфичним реципрочним поступцима високи, а садашње или будуће материјалне награде се не очекују. Да ли ће лични интерес или реципрочно деловање доминирати укупним исходом посебно зависи од контекста; на тржиштима или у сценаријима сличним тржишту које карактеришу конкуренција и непотпуни уговори, реципроцитет има тенденцију да надвлада лични интерес.

Затвореникова дилема мини|300x300px|Матрица Затвореникове дилеме. Затвореникова дилема је кључни пример реципроцитета и личног интереса на делу. У овом сценарију, који се често визуелизује помоћу матрице 2x2, и А и Б су заједно починили исти злочин. Њихова казна за злочин зависи од тога да ли ће свако од њих признати или не, у односу на то да ли ће и други актер признати.

[3 године, 3 године]: Ако обоје признају, обоје добијају умерену казну. [0 година, 5 година]: Ако А призна, а Б ћути, А не добија казну, док Б добија тешку казну. [5 година, 0 година]: Ако А ћути, а Б призна, А добија тешку казну, док Б не добија казну. [1 година, 1 година]: Ако обоје ћуте, обоје добијају благу казну.

Дилема Појединачно, сваки затвореник је подстакнут да призна, без обзира на то шта други уради. Ово доводи до субоптималног исхода за обојицу, где обоје завршавају са умереном казном. Међутим, ако се обоје договоре да ћуте, обоје добијају благу казну, што је бољи исход за обојицу.

Затвореникова дилема је упечатљива демонстрација реципроцитета јер је сваки актер подстакнут на сарадњу како би се обезбедио најбољи исход за обојицу. Избор да се сведочи може довести до оптималног исхода за једног актера ако други актер не сведочи, али пошто се то не може гарантовати, сматра се сигурнијим избором да се ћути у нади да ће и други актер донети исту одлуку. У континуираним играма Затвореникове дилеме које води рачунар, током времена, рачунар ће се определити за стратегију сарадње, што указује на то да је реципроцитет избор до ког се долази након што играч примети да други актер ради у његову корист. Ово је значајна илустрација идеје „мило за драго”, где ће се у сценаријима заснованим на исплатама појединци определити за кооперативне стратегије ако и они од њих могу имати користи.

Позитиван и негативан реципроцитет