мини|„Две руске лепотице“ од Филипа Маљавина (око 1905.) Руска мода је разнолика и одражава како савремене модне норме, тако и богату историјску еволуцију одеће широм Рускe Федерацијe. На њен развој утицали су бивша социјалистичка идеологија државе, етничка и културна разноврсност унутар саме Русије, као и традиције и стилови суседних региона Европе и Азије.
Историјски гледано, традиционална руска одећа — попут сарафана, кокошника и рубашке — представљала је важан елемент националног идентитета и имала је практичну, али и декоративну улогу. У периоду индустријализације и постојања Совјетског Савеза, мода је добила функцију масовне и практичне, у складу са идеолошким принципима једнакости и колективизма.
Од краја 20. века, нарочито после распада СССР-а, руска модна сцена се отвара према западним утицајима. У Москви и Санкт Петербургу настају модни центри, а дизајнери као што су Вјачеслав Зајцев стичу међународно признање. Он је у својим колекцијама користио мотиве народне руске декоративне уметности и фолклора, чиме је успоставио спој традиције и модерног луксуза.
Савремена руска мода карактерише се комбинацијом фолклорних елемената (као што су украси, шари, традиционалне тканине) са урбаним и глобалним модним токовима, што резултује јединственим стилом који одражава и локалне и светске утицаје.
Историја совјетске моде мини|Поштанска марка СССР-а, слика. Датум издања: 22. август 1988. Дизајнер: А. Жаров, Мишел 5861, Скот Б137 10+5 К. вишебојна. „Портрет О. К. Лансереа“ ( З. Е. Серебрјакова, 1910)
Лењинова ера (1917-1920) Овлашћење приватног бизниса Новом економском политиком омогућило је западној моди да уђе у Совјетски Савез. Међутим, бољшевичка идеологија се противила потрошњи западне моде као суштински капиталистичкој пракси. Западна мода је наглашавала и економски статус и родне разлике у систему који је настојао да оба умањи значај. Почетком 1920-их, часописи које је одобрила Партија, попут „Работнице“ („Раднице“) и „Крестјанке“ („Сељанки“), нудили су дискусије о моди. Насловнице су приказивале жене у обичној радној одећи, али су часописи често садржали рекламе приватних компанија које продају стилску одећу. Међутим, до 1927. године порука часописа била је доследна: жене треба оцењивати по њиховој способности за рад, а не по изгледу. Мода, као средство за улепшавање, стога је сматрана буржоаском и штетном за социјалистичко друштво. Уместо тога, држава је наручила пројекте за стварање новог совјетског типа одеће, који се ослањао на традиционалну одећу, конструктивистичке форме и технолошка опрему. Конструктивисти попут Варваре Степанове и Александра Родченка сложили су се да је мода вођена тржиштем сама по себи штетна. Користили су једноставну геометрију кубизма да би дизајнирали одећу која је функционална, лако се масовно производи, а понекад и унисекс. Међутим, због недостатка одговарајућег материјала и машина, ова прозодежда, или „производна одећа“, није се допала пролетерској публици којој је била намењена. Дизајни су били доступни само најпривилегованијим члановима интелигенције, који су на крају преферирали западну моду у односу на веома експерименталну прозодежду.
Стаљинова ера (1930-1950) Током Стаљинове ере, антимодна осећања су се разишла. Часописи које је санкционисала партија сада су промовисали моду и лепоту као неопходне делове живота совјетске жене. „Работница“ је укључивала модне савете у скоро сваком броју и редовно је извештавала о отварању нових модних кућа широм Совјетског Савеза. Крестјанка је чак организовала путујуће ревије како би моду донела на село. Промовисана естетика била је веома разнолика, од урбаног сјаја до китњастих декорација.
Ово ново интересовање за моду било је повезано са тврдњом Јосифа Стаљина да је „живот постао бољи и веселији“. Сматрало се да сталне слике обичних жена и необичних сељака пропагирају капиталистички став да социјализам ствара сиромаштво. Модерна и лепа одећа била је сигнал културе и квалитета живота једнаког (или супериорнијег) оном у капитализму. Од стахановских становника, као најистакнутијих примера успешних радника, очекивало се да се придржавају посебно високих стандарда изгледа. Често су фотографисани у финој одећи чак и када су ишли у фабрику.
У стварности, рекламирана мода била је ван могућности већине грађана. Совјетска индустрија није била у стању да производи модну одећу у значајним количинама, а оно што је постојало није било доступно за широку продају. Током Другог светског рата, совјетска модна индустрија је направила паузу. Ако је просечан совјетски грађанин желео посебно стилски одевни предмет, обично је био приморан да ангажује приватног кројача. Свакодневну моду су често производиле саме жене, а часописи су стално саветовали женама да примене „уради сам“ (DIY) приступ свом изгледу.
Хрушчовљева ера (1950-1960) Хрушчовљево отопљавање донело је већу заступљеност западне моде домаћим медијима. Новинари су слати у иностранство да извештавају о најновијим међународним модним трендовима. Међутим, државне модне институције и часописи су модерирали ове трендове за совјетску публику. Модни „лудила“ су одбачена у корист класичних, дуготрајних стилова. Поред тога, наглашавани су умереност и скромност. На пример, препознатљив стил Коко Шанел био је посебно цењен као симбол безвремености и једноставне софистицираности. Чланак у Њујорк тајмсу из 1959. године осудио је совјетску моду као неупадљиве, „неспретне копије“ застарелих западних облика. Међутим, доступност ових стилова била је у порасту. Продавнице попут новоотворене робне куће ГУМ сада су продавале нову моду, иако по високим ценама.
Тамо где су претходне генерације памтиле „Велики отаџбински рат“ и „ црвени терор “ Јосифа Стаљина, педесете и шездесете године су довеле до појаве „Спутњикове генерације“ и озлоглашених стилјага који су заговарали нови, младалачки талас у популарној култури. Средином 1950-их, совјетска влада је покренула кампању против стилјагија кроз „јавну осуду, понижење и срамоту“ због утицаја западних модних норми и њиховог претераног промовисања.
У претходним генерацијама, мода није била у центру пажње совјетских идеолога и ови кругови су је често сматрали „аномалијом у социјализму“. Међутим, на прелазу из Другог светског рата, током Хрушчовљевог отопљавања, власти су постале свесне моде као „природне силе“ у друштву; посебно како је све више жена постало заинтересовано за лепо облачење. Стога је мода постала пут кроз који ће совјетска влада, првенствено, настојати да обнови ратом разорену нацију и оживи напоре у промоцији пропартијских осећања. Тако ће се појавити симбол послератног „Новог совјетског народа“, где ће модерни младићи помоћи у изградњи модернистичке слике нове комунистичке утопије и потом помоћи у борби против контракултурних покрета попут стилјагија са поп-културног фронта.
Институцију моде у доба Хрушчова карактерисао је систем паралелних организација које је финансирала држава. Постоје назнаке да је Хрушчов, иако се и даље противио претераној природи уметности и архитектуре у западној култури, био попустљив у свом суду према моди и индустрији одеће. Године 1964, Хрушчов је надгледао Четврту седницу Врховног савета СССР-а која је промовисала мере ка Програму Комунистичке партије у области повећања народног просперитета.
Али Трећи програм партије на који се позивао (усвојен на Двадесет другом конгресу партије 1961. године), а који је обећавао долазак пуног комунизма 1980-их, није помињао појам моде. Што се тиче потрошње одеће, она је требало само да задовољи „рационалне потребе разумних људи“.
Од почетка 1960-их до касних 1980-их, СССР је развио највећи систем модног дизајна и маркетинга у социјалистичком свету; са 30 регионалних модних кућа које су запошљавале преко 2802 дизајнера.
Нови приступ државе моди био је пажљиво осмишљен. Промоција претеране моде која се догодила у Стаљиново доба и контраст са стварном доступношћу довели су до јавног негодовања. У доба Хрушчова, државна индустрија одеће још увек није била у стању да производи масовне количине модерне одеће. Међутим, поједностављена мода, одбацивање вишка и високе цене дали су индустрији извесну контролу над потражњом потрошача. До почетка 1960-их, стандарди изгледа средње класе су порасли толико да је московска улична мода била готово нераздвојива од оне у западним градовима.
Истовремено, међу елитном омладином су расли контракултурни модни покрети. Штиљаги, или „ловци на стил“, првобитно су свој изглед заснивали на медијским приказима западне (посебно америчке) моде. Мушкарци су носили предмете попут хавајских кошуља, наочара за сунце, уских панталона и шпицастих ципела, док су жене штиљаге носиле мини-сукње и одржавале детињасто понашање. Ови стилови су означени као „претерани“, а комсомолске групе би понекад пљачкале скровишта штиљага и одсецале им косу и ногавице.
За неке историчаре, Хрушчовљева ера је, дакле, представљала идеолошки помак који су у великој мери промовисали међународни контакти кроз размену робе; означавајући нови ток западних вредности, барем у односу на културно изражавање. Међутим, ови ставови су контроверзни, а неки научници циљају на раст колективног надзора од стране совјетске владе и појаву „добровољног полицијског рада“ који је повећао „преваленцију друштвене контроле на свакодневном нивоу под Хрушчовом“.
Брежњевљева ера (1970-1980) До краја 1960-их, совјетске модне институције, попут централизованог модног бироа ОДМО (Свесавезни дом прототипова), прихватале су све новије западне трендове. Истовремено, и даље је постојала потреба за успостављањем препознатљиво совјетске моде. „Свемирска мода“, на пример, директно се уклапала у државну идеологију величајући тријумф совјетске науке.
Међутим, стварност се разликовала од ODMO-ових дизајна. Совјетска индустрија није могла да задовољи потражњу за модном робом, а понуда у продавницама СССР-а била је лошија него у другим социјалистичким земљама. Јавност је такође била незадовољна доступним артиклима. На пример, совјетске жене су толико не волеле промовисане дизајне са руским етничким принтовима да је стил на крају постао популарнији на Западу него у самом Совјетском Савезу.
Средња класа је све више идеализовала западну моду, јер је била видљива, али не и лако доступна. Фармерке произведене у Америци биле су посебно пожељан артикал. Продавнице половне одеће биле су један од извора западне моде, јер су посетиоци са Запада могли да увозе робу и продају је уз висок профит. Трговачки ланац „Беризка“ такође је продавао нешто западне одеће, али само привилегованима који су могли да плате чврстом валутом или девизним сертификатима. Девизни сертификати и западна одећа били су доступни и на црном тржишту.
Горбачовљева ера (1980-те) Током перестројке, разнолика мода је постала прихватљива. Године 1987, Горбачов је дозволио да се производи и дистрибуира руско издање часописа Бурда Фешн . Следеће године, Журнал мод је започео нову серију као први „прави“ модни часопис у Совјетском Савезу. По садржају, био је практично нераздвојив од западног модног часописа, иако је ОДМО обезбедио све стилове.
Када се деветнаеста партијска конференција састала лета 1989. године, усвојена је резолуција о повећању производње робе широке потрошње. Модна одећа је посебно поменута у записнику. Упркос заговорницима моде на највишем нивоу бирократије, стварне промене у производњи нису се догодиле. Министарство лаке индустрије поставило је квоте за стварање нових производа, али су текстилне фабрике уместо тога рециклирале старије обрасце и производе.
У међувремену, ублажавање цензуре под гласношћу учинило је средњу класу још свеснијом својих западних колега. Осећали су да заслужују модну одећу као статусни симбол, али је и даље нису могли лако добити.
Један од најсјајнијих представника ове епохе је руски дизајнер Вјачеслав (Слава) Зајцев.
У овој ери, рођени су руски медији у области моде и културе, на пример, часопис „Крестјанка“ и други.
Постсовјетска ера (1990-2010)