Копија је колоквијални термин за производе сличне по изгледу, функционалности или дизајну оригиналу, обично производа више класе. Прродају се по много нижој цени. За разлику од фалсификованих производа, копије не копирају заштићене називе брендова или логотипе и често се продају код главних продаваца. Термини дупликат и копија се често користе као пејоратив да би се навело да је у питању производ лошијег квалите.

Опис мини|Копија играчке Пепа Прасе Копије су производи слични по изгледу, функционалности или дизајну скупљим, често скупљим, брендираним артиклима, али се продају по много нижој цени. Ови производи нуде потрошачима приступачну алтернативу луксузној роби без значајног угрожавања квалитета или стила. Дупликације су посебно популарне у моди, лепоти и електроници, где жеља за модерним или високо ефикасним производима сусреће се са буџетским ограничењима. Платформе друштвених медија и инфлуенсери играју значајну улогу у промоцији дупликата делећи своја открића и препоруке са својом публиком.

Термин фалсификат се често користи као синоним за копије, иако је у питању појам сличног али другачијег значења. Копије копирају или имитирају физички изглед других производа, али који не копирају назив бренда или логотип под којим је бренд препознатљив. Овакви производи могу бити незаконити према законима о заштитним знаковима ако збуњују потрошаче или крше патенте.

Историја

Мода Концепт имитације одеће датира из периода раних 1900-их, када су дизајнери копирали одећу париских модних кућа. У Сједињеним Америчким Државама, робне куће су производиле копије најновије одеће из Париза или оних које су носили холивудски глумции. Око 1913. године, француски дизајнер Пол Поаре открио је да се јефтине реплике његових дизајна продају у Сједињеним Америчким Државама. Четрдесетих година 20. века, отприлике у време када су дизајнери почели да стављају етикете на своју одећу, француске модне куће попут Шанела и Диора лиценцирале би своје дизајне и обезбеђивале материјале америчким робним кућама за производњу имитација, које би се продавале заједно са њиховим скупљим аутентичним панданима.

Одећа (као и обућа, додаци итд.) класификује се као „функционални предмети“ и њихов дизајн генерално није заштићен законима о ауторским правима у многим земљама, укључујући Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство. Према Америчком заводу за ауторска права, дизајн корисних предмета попут одеће и додака заштићен је само „у мери у којој такав дизајн укључује сликовне, графичке или скулптуралне карактеристике које се могу идентификовати одвојено од утилитарних аспеката предмета и које могу постојати независно од њих“. Док се неки дизајни могу заштитити патентом за дизајн који траје 15 година, трошкови и време потребно за добијање патента за дизајн, што је обично дуже од годину дана, могу бити превисоки због цикличне и сезонске природе моде.

Култура дупликата, коју су углавном покренуле генерације З и миленијалци, појавила се као значајан тренд у трговини. Ове генерације све више траже дупликате, који су приступачне алтернативе скупљим производима, у настојању да испрате трендове а да не потроше превише новца. Овај покрет подстиче се на друштвеним мрежама, где инфлуенсери и корисници деле своје омиљене дупликате, промовишући приступачност и паметну куповину. Брендови високог квалитета се подстичу да прихвате овај тренд, препознајући културни помак ка вредновању естетике и нетрошења високих свота новца. Чак и куповина дупликата може проузроковати прекомерно трошење, посебно ако се купац ослања на начин плаћања „купи одмах, плати касније“ или друге облике кредитног задуживања.

Намештај Копије су свеприсутне у индустрији намештаја. У Сједињеним Америчким Државама, дизајн намештаја може бити заштићен патентима за дизајн који трају 15 година, али обично не испуњавају услове за заштиту жига као функционални производ. У Европи, дизајн намештаја је заштићен као интелектуална својина. Architectural Digest наводи да је порастом електронске трговине „стотине сајтова за уређење дома [продају] лажне моделе Ејмса, Картела и Ле Корбизијеа по ценама ИКЕЕ“. Ејмсова фотеља за одмор наводи се као један од најчешће копиранијих комада намештаја. Произвођач Херман Милер, покренуо је кампању којом је упозоравао купце на лажне производе још 1957. године.

Референце

Категорија:Популарна култура